Apstraktna umetnost. Ili je shvatiš ili odustaneš sa životom čim je vidiš. Neki je vide kao tajno šifrovanu poruku punu isprepletanih emocija koje se sudaraju, i stvaraju ono što neki vide kao liniju koju je dete koje je tek osetilo vlažnu boju na rukama pa zatim razmazalo na papir.

Tako i ja sada vidim ovaj kvadrat nacrtan na tabli. Moja profesorka matematike ga gleda kao Pikasovo remek delo, koje samo jednom dodatom linijom može da napravi novu figuru od koje može da se izvede mnošto formula i jednačina. A ja ga vidim samo kao kvadrat sa crtom...

Moja drugarica Milica koja, sedi pored mene, ga takodje vidi kao figuru tajni. Dok moj drug Kosta, ga takodje vidi kao kvadrat sa crtom. Gradja i funkcija oka je ista za svako živo biće, ali kako je moguće da proizvodi različitu sliku?

Moje misli prekine jak i pomalo uznemirujući zvuk. Drmnem Milicu koja je bila duboko skoncentrisana na zadatak.

"Milice čuješ li ti gorilu ovde?" Ona se osvrne iza sebe.

"To nije gorila to Kosta hrče" drmne ga olovkom.

"Kosta na času si probudi se" On se naglo trgene

"PITAGORA JE SOM!" Izusti naglo, izgleda da i dalje misli da sanja. Ceo razred poče da se smeje. Milica tresne ruku po čelu i izbegava da vidi profesorku.

"Kosta šta radiš, spavaš ponovo. Da vidim kako si uradio zadatak." Izgovorila je ljutito profesorka.

"Ovaj nisam uradio..."

"To ti je još jedan minus. Neozbiljan si Kosta." Primetim kako Kosta baca pogled na Miličinu svesku sa potpuno uradjenim zadatkom.

"Ama kako devojko ti znaš ovo?! "

"Možda kada bi prestao da igraš igrice po ceo dan i ti bi znao"

"Haaaa" stavi ruku na svoje grudi i izbeči oči "Pre bi se žvalavio sa Pitagorom dok šapućemo jedno drugom jednačine nego ostavio igrice"
I Milica i ja se odmaknemo od njega od gadjenja.

"A ti Milice bi trebalo da ostaviš knjigu i da živiš malo"

"Onda bih već bila mrtva da ne živim"

"Bukvalisto" zakoluta očima "Kada si posletnji put totalno zaboravila na učenje i na školu i samo se zabavljala" Ona ništa ne odgovori.
"Vidiš, moraš malo da se opustiš nije sve u dobrim ocenama"

"Lako je tebi da kažež" pogledala ga je tužno i nastavila da prati čas.
Njih dvoje me mnogo potsećaju na Metodija i mene. Ja sam stalno govorila njemu kako bi trebalo da izvadi nos iz knjige i pokuš da komunicira sa svetom. Ali sada bih radije htela da ga vrati u knjigu.

Zvonilo je to dugo iščekivano zvono označavajući veliki odmor. Ostala sam sa Milicom u učionici uživajući u tišini prazne učionice. Moja hakunamatata je ubrzom uništena Kaćinim spektakularnim ulaženjem.

"SESTRO MOJA DANAS SI OSUDJENA DA PROVEDEŠ ODMOR SAMNOM...šta je ovo, što nema nikog. Mislila sam da će barem biti neki zgodan dečkić, još sam se i očešljala i stavila dodatan sloj maskare prenego što sam došla ovde"

"Epa nažalost osudjena si na mene i Milicu" Ona nabaci osmeh do uveta i poče ubrzano da maše.

"Ćao Milice" Milica joj isto mahne.

"Odkad ste vi tako prisne?"

"A? Ma volim ja Milicu, ona ti je jedina drugarica koja te je pozvala da vidi kako si kada si bila pozvana. Znam da joj sigurno bilo teško i da ukuca broj telefona, ona je stidljivija od tebe Nina." Milica se blago nasmeje i okrene glavu.

"I Kosta me je isto zvao da pita kako sam"

"A ma on je super sa svim"

"Ali što ti nisi sa Kristinom?"

"Ma pusti tu kokošku"

"ŠTO!? ŠTA JE BILO?" Uzbudjeno sam privukla stolicu bliže Kaći"

"Rekla je da si debela, a ja sam joj rekla da je idiot slepi. I tu je onda krenula svadja, i znaš šta" počela je da zavodno diže obrve.
"Metodije je stao na moju stranu, mislim i na tvoju. Rekao je da nisi debela. NAPOKON NEKO KO IMA OČI"
Zateknem kako mi gore obrazi. Od uzbudjenja počem da cupkam nogom i da grickam nokat pokušavajući da sakrijem ushićenost.

"Znaš ljubomorna sam na tebe Nina. Želim ja da imam takvu vezu kao što ste ti i Metodije imali. Mnogo mi je žao što ste prestali da pričate." Milica me u tom trenutku zbunjeno pogledala.

"Ja sam baš mislila da ste u super odnosima. Čak sam mislila da ste i nešto više od prijatelj." Krećem da se smejem ko lud na brašno.

"Odakle ti to haha" brišem suzu i nastavljam da se smejem.

"Da si ga samo videla onog dana kada si se razbolilela. Brzinom zvuka je izašao iz tržnog centra kada sam mu javila da si pala u nesvest. A kada te je video tako onešvećenu na klupi izgledao je kao da mu se ceo svet srušio. Ja sam pozvala taksi jer su mu se ruke tresle. Kupio je flašu vode da te poprska da bi se osvestila, a kada si pokazala znakove da se osvešćuješ lice mu je napokon dobilo boju."

"Ja...ja to nisam znala" u glavi mi se odmah vraća ona svadja sa njim. Sa mojim potpunim neznancem. Srce mi de odjednom stegne

"Vauu Nina kakav je to filmski momenat sa Metodijem, šteta što si bila onešvećena da bi sve to videla" zadirkivala me je Kaća.
"Sada sam još više ljubomorna ali ne odustajem ja tako lako. Biće on moj. Jel se ne ljutiš Nina?" Ugrizem se za usnu i na trenutak spustim pogled. Kaća je konkurencija za koju ja nisam ni ravna. Ako bi neko bio savršen kao par sa Metodijem onda bi to bila ona. I onako je još odavno sudbina, koja dolazi u obliku ljubavnog pisma, odlučila da mi sruši sreću i snove.

"Ne smeta ti što mi se svidja Metodije" ponovila je.

"Ne. Ja i on smo sada kao dva stranca" Očekivala sam da će biti presrećna zbog toga ali joj izraz lica bio gorak i pomalo razočaran. Ali to je ubrzo nestalo i osmeh na licu joj se ponovo stvorio.

●●●

Cela nedelja mi je tako brzo proletela. Bila je mirna i bez problema. Metodije i ja smo nastavili da se izbegavamo i mislila sam da će tako biti do kraja školske godine, sve dok se na školskoj oglasnoj tabli nije pojavio papir za prijavu za školsku predstavu...

*****************************
Znam da je možda malo dosadniji nastavak ali smo barem saznali stvarno šta se desilo onog dana.

Nadam se vam se svideo nastavak

Hvala na čitanju❤