Hej, hej! Kako ste mi? Nadam se da tamo gde ste ocih dana ne pada kiša i da konačno možete uživati u pravom letu :)
Za mene je nepojmljivo da je ostao još samo jedan nastavak do kraja... Toliko sam dugo prvo planirala priču, potom je pisala, toliko smo se dugo družili kroz nastavke, toliko dugo ste me činili sretnom. Hvala vam, svima, više od svega. Nakon tog sledećeg, poslednjeg nastavka, objaviću još jedan kako bih vam se svima zahvalila, a do tada nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak :) Ostavite vote i svoje mišljenje u komentarima, a mi se čitamo ponovo u petak :*

Jutarnji prolećni povetarac nosio je oko mene miris tek procvetale višnje pomešan sa aromom kafe. Mešala sam kašikom kafu u šolji promatrajući ljude za ostalim stolovima. Naizgled su bili toliko sretni, smejali su se, razgovarali sa ljudima pored kojih su sedeli. Osećala sam se usamljeno.

Otpila sam gutljaj te se osvrnula ok osebe proveravajući je li stigla Dorotea. Kroz staklena klizna vrata ugledala sam kako se probija između stolova i polako stiže do mene. Ustala sam sa stolice i snažno je zagrlila kada mi je prišla. Duboko sam uzdahnula.

"Stvarno sam se iznenadila kada si me pozvala. Nisam znala da dolaziš u grad", rekla sam vraćajući se na scoje mesto.

"Bruno mi je rekao kako dolazi pa sam mislila da je dobra ideja pridružiti mu se i malo te videti", nasmejala se te naručila kafu od konobarice koja nam je upravo bila prišla.

"Kako si? Kako je Lena? David? Toliko se dugo nismo redovno videle i ispričale. Ono za moj rođendan je bilo gotovo ništa", nasmejala sam se i odložila svoj telefon u torbu kako nas ne bi ometao.

Dobivši svoju kafu Dorotea je počela pričati o svemu što se događalo kod njih u poslednje vreme. Saznala sam da je Lena bila dugo bolesna i da je David dobio novu ponudu za posao, no još uvek ne zna hoće li je prihvatiti. Pričala je dugo, o novostima u mestu, o mojim roditeljima, o Bruni. Volela sam je slušati. Zračila je smirenošću i pozitivom, njen glas bio je tako spokojan.

Spustila sam pogled kada je završila sa svojom pričom i nastavila mešati kafu. Dorotea se savila kako bi videla moje lice te me upitala postoji li nekakav problem. Odmahnula sam glavom te još jednom prešla pogledom po svim sretnim parovima u kafiću. Nije odustajala te sam ja popustila i klimnula glavom.

"Ponovo sam srela Damjana", osmeh se razvukao na njenom licu i počela je veselo pljeskati. "Ne znam šta da radim. Govori kako me još uvek voli i želi da pokušamo ponovo, ali ja, ne znam", pokušala je umiriti se, no nije joj išlo najbolje.

"Kako to misliš ne znaš? Pa želiš li biti ponovo sa njim ili ne? Voliš li ga još uvek ili ne?", obrisala je ugao usana pokušavajući me gledati ozbiljno dok joj je na licu titrao osmeh.

"Da, volim ga još uvek i želim biti s njim više od svega. Ne želim se probuditi tokom noći nakon pedeset godina i osećati se prazno jer pored sebe nemam njega nego nekog drugog i ne želim da se celog života kajem što nisam poslušala srce. Želim da mogu s njim provoditi vreme do kraja života. Želim da se budim pored njega i da ga promatram dok još spava, a zatim da nam pripremam doručak. Želim da se jedva čekam vratiti kući sa posla jer znam da ću videti njega. Želim da provedem s njim život, ali šta ako se ponovi sve isto? Šta ako ponovo budem plakala i lomila se svako malo? Ako moje želje odnese voda? Kako ću onda nakon svega što su preživeli gledajući me kako se lomim i ponovo ustajem izaći pred roditelje i reći im da sam svesno ponovila sve?"

"Onda ćeš znati da nije problem u tebi. Jer, ako daš sve od sebe da to uspe, ne možeš ti biti kriva zato što je propalo. Savest će ti biti mirna jer si barem pokušala", uhvatila me je za ruku i čvrsto stisla. Gledala sam u nju razmišljajući o svemu što mi je upravo bila rekla. "Onda?", upitala me je nakon nekog vremena. Klimnula sam glavom i ispila svoju kafu do kraja.

U prodavnici pored kafića Dorotea i ja smo kupile čokoladne kekse te smo se odvezle do zgrade u kojoj se nalazila redakcija mog časopisa. Ušavši u lift pritisla sam tipku na kojoj je bio naznačen broj deset te smo se polako popele do našeg sprata.

"Ovde ti je predivno. Poslednji put kada sam bila, dosta toga nije bilo u potpunosti sređeno, no sada izgleda savršeno. Nije iznenađenje da tvoji ljudi toliko vole dolaziti na posao", govorila je osvrćući se oko sebe dok smo išle do moje kancelarije.

Otvorila sam vrata kancelarije i pustila Doroteu da prva uđe. Odložila sam svoju torbu te odmah otvorila kutiju sa keksima. Tea mi je nastavila pričati o mnogim različitim temama dok sam ja razmišljala koliko mi je nedostajalo takvo neobavezno razgovaranje sa njom.

U jednom trenutku vrata su se naglo otvorila i u kancelariju je ušao Bruno. S vrata ugledavši kekse, prišao je stolu i uzeo jedan te seo na fotelju do Dorotee.

"Bože, koliko sam vas samo davno video ovako zajedno. Nedostaju mi naša druženja", u potpunosti smo se složile s njim. "Nadam se da vas nisam prekinuo u nekom važnom razgovoru."

"Nikako, ceo dan pričamo o neobaveznim temama, želele smo se malo rasteretiti. Sada sam joj pričala o koncertu koji je bio pre nekoliko nedelja kod nas", rekla je Dorotea te je uzela keks i odlomila komadić.

"Onda pretpostavljam da ste se dotakle i Damjana", iznenađeno sam ga pogledala. Nisam očekivala da će to spominjati. "Razgovarao sam sa njim danas", bila sam još više iznenađena.

"I šta kaže Damjan?", upitala je Tea znatiželjno.

"Ispričao mi je sve i rekao kako više od ičega želi drugu priliku da ispravi sve što je učinio i kako bi najviše voleo da nikad nije ni povredio Nelu", posmatrala sam rub svoje majice. Bolelo me je to što sam znala da se oseća loše. Nekoliko suza mi se nakupilo u očima. Pokušavala sam im ne dopustiti da nakvase moje obraze, no bilo je teško, preteško, nemoguće.

Primetivši da nisam dobro, Bruno i Dorotea su ustali i prišli mi sa druge strane stola te me zagrlili. Tea me je umirivala utiskujući poljupce u moje teme, dok mi je Bruno govorio da on sam garantuje da se Damjan promenio.

Nekoliko puta sam duboko udahnula i izdahnula te sam uzela maramicu koju mi je pružila Dorotea i obrisala suze. Izvinjavajući se što već moraju krenuti, moji najbolji prijatelji su izašli iz kancelarije ostavljajući me samu sa svojim mislima.

Sedela sam na stolici i promatrala telefon na stolu. Protrljala sam oči te prošla rukama kroz kosu, a zatim uzela telefon i napamet utipkala Damjanov broj. Telefon mu je bio isključen. Nisam verovala kako se tako nešto uvek dogodi kada ja skupim hrabrosti nešto učiniti.

Izašla sam iz kancelarije krenuvši kod Ines kako bi mi ispričala šta se dogodilo na sastanku sa Brunom kada je ispred mene prošla Karolina noseći slike Damjana u ruci.

"Karolina!", dozvala sam je. Okrenula se ka meni te mi prišla. "Kakve su to slike?", nisam razumela zbog čega je ona morala imati Damjanove slike kod sebe.

"Gospodin Damjan i gospođica Elena su me zamolili da izradim neke od slika sa slikanja za naslovnu stranu što sam i uradila. Sada pokušavam da pronađem način kako da pošaljem slike gospodinu Damjanu i da mu stignu pre nego što danas odleti za Barselonu."

"Ide za Barselonu? Nisam znala. Vidiš kako je lepo kad tako imaš poslovne sastanke širom sveta", rekla sam pomalo oklevajući. Nije mi bilo jasno odakle sad to iznenadno putovanje u Barselonu.

"Koliko sam ja shvatila nije poslovno putovanje, mislim da se seli, ali nisam sigurna", u trenutku je Zemlja prestala da se okreće. Karolina se udaljila od mene ostavljajući me da shvatim šta se događa.

Nekoliko trenutaka sam nemo stajala u mestu osećajući se kako bih svakog trenutka mogla pasti na zemlju i zaplakati na sav glas. Vrativši se u stvarnost, izvadila sam telefon iz zadnjeg džepa pantalona i ponovo pozvala Damjana. Telefon mu je i dalje bio isključen. Još nekoliko puta sam ga pokušala pozvati dok sam se liftom spuštala u prizemlje. Izašla sam iz zgrade kako bih udahnula svežeg vazduha koji mi je bio prekopotreban.

Pozvala sam ponovo Damjana, no sve je bilo kao i ranije. Vratila sam telefon u džep pantalona. Prekrila sam lice rukama, a potom u očaju se uhvatila za kosu. Razmišljala sam šta mi je činiti kada mi je telefon zazvonio. Brzo sam ga izvadila iz džepa i ugledala Damjanovo ime na njemu.

"Damjane!", odgovorila sam na poziv što sam brže mogla.

"Okreni se", rekao je smireno. Bojeći se svega što će se sledeće dogoditi polako sam se okrenula i ispred sebe ugledala njega. Odložila sam telefon na svoje mesto nemo gledajući u Damjana. "Nela, ja te stvarno", prekinula sam ga utišavajući ga. "U pravu si. Previše sam govorio o tome kako te volim i kako te želim. Istina je zapravo da te trebam. Trebam te kao ništa do sada", izgovorio je sve u jednom dahu.

Još nekoliko trenutaka sam stajala nepokretno i gledala u njega, a zatim sam mu se približila u nekoliko koraka te ga poljubila obgrlivši ga oko vrata. Poljubila sam ga kao da ga ljubim prvi put.

"Ne ideš ni u kakvu Barselonu. Ne dozvoljavam ti", nisam skidala osmeh sa lica.

"Nema Barselone, nije ni postojala. Bila je to samo priča sa kojom mi je pomogla Karolina", otvorila sam usta u šoku. Nisam verovala šta mi je uradio. "Ljutiš se?", upitao me je praveći tužan izraz lica. Odmahnula sam glavom i ponovo ga poljubila. Ljubiti njega nakon toliko vremena bio je fantastičan osećaj.