Drž' te se dobro, Specijalna konačno nešto piše =Apokalipsa dolazi!

Sad kad sam vam uputila fer upozorenje sledi još jedno:  pišem ovo potpuno spontano tako da će celo poglavlje biti čista glupost.

O,long Dzonson, evo još jednog:   pokušaću  da izbegnem gadne ,krvave detalje ali ništa ne obećavam tako da ukoliko povratite nisam kriva!

Ma ,samo se šalim, zgadicu vam svima život i postojanje. Kao i bilo kakvu želju da ikad više vidite kupus (ako ste ga ikad uopšte videli) .

Svi znate koja je tema jer sam je najavila odavno a neki tvrde da je čekaju 9 meseci.

Dakle,da predjemo u porođajnu salu?

Kao medicinski radnik imam obavezu da vam kažem i naglasim da je porođaj divna prirodna stvar, stvaranje i donošenje novog bića na ovaj svet.

Da,sve je to lepo i krasno plus neverovatno užasno, krvavo i bolno. Takođe ,ja imam pravo da pričam samo u svoje ime tj subjektivno a vi ostale porodilje slobodno komentarišite kako preterujem ili se samo žalim kako bih mogla da vam obrišem sve te komentare jer ste hejteri.

Da,obraćam se Tini.

Tinu na stranu, ona je hejter, prelazim na temu konačno (možda, videćemo) . Ja imam dve verzije, jer sam imala dva porođaja (logika) .

Gle, da li ste kažu da je porođaj lakši ukoliko trudnica dosta hoda u toku trudnoće ?Pitajte me slobodno ko je to rekao ,kako je i da li je to ikako potvrđeno jer nemam pojma. Možda je to samo legenda.

Kad smo kod legendi, jedna kaže da je Bog ženi dao porođaj kako bi imala priliku da iskusi patnju i bol koju oseća prehladjeni muškarac.

Mislim da je vreme da konačno pređem na temu, slažete se?

A,ne,ne, pre toga kratki story time.

Moja Nata jako voli crtani 'Mia i ja',i neki dan je gledala sa mojoj sestrom koja ju je pitala jedno veoma brzopleto pitanje: "Odakle sad taj mali rozi konj? "

Moja pametna ćerka je odmah shvatila na šta je ova mislila i odgovorila joj "Njena mama se jako trudila i dobila je."

Saska: "Misliš, bila je trudna? "

Nata:  "Pa to sam rekla !"

The end.

*Autor diže karton na kojem piše "Smeh", a onda još jedan : "Aplauz" . *

Dakle, ja sam (znano je) osoba koja ima neverovatno nerealno nizak prag bola. To znači da su oba moja porođaja za mene bila pravi mali lični  pakao. Ničega se (osim mraka) ne plašim više od bola (maybe idk) .

Prethodna izjava je bila laž, inače, jer sam zapravo bila užasnuta saznanjem da toliko mnogo stvari u toku porođaja mogu da krenu naopako što bi moglo dovesti ne samo do smrti mog još nerođenog deteta već i do mene.

Ne znam da li znate, ali u medicini postoji pravilo koje je vezano za porođaj a ono glasi "Ko jebe dete, spašavaj majku ". Ne glasi tako naravno od reči do reči, a kada dođe do tog prelomnog trenutka kada je nemoguće spasiti oboje onda se primenjuje.

Ako sam vas dovoljno preplašila možemo da idemo dalje.

1.NATALIJA

Ko zna zna, ko ne zna sad će saznati:  ja sam rodila Nataliju nekoliko meseci pre mog 18 rođendana što podrazumeva to da sam i dalje išla u školu.

Išla sam u školu celu trudnoću, profesori su mi na nagovor moje razredne ( bez koje ne znam šta bih radila i kako bih završila uopšte školu  ) izašli u sustret i dozvolili mi da kao luda redjam ocene kako bi mogli da mi zaključe iste budući da mi je termin maja tj čitava dva meseca pre kraja školske godine.

Bio je 21 maj ,subota ,kada sam ja kao pomahnitala ponavljala interno kako bi u ponedeljak mogla odgovarati da bih mi bila zaključena petica. Zezala sam se, sećam se kao da je juče bilo ,da ću onda moći na miru da se porodim ma odmah za sledeći odmor posle internog.

Međutim, čim smo legli mene su počela leđa da bole, prevrtala sam se pola noći, milijadru puta išla na vc samo da bih na njemu sedela kao budala ništa ne radeći. Oko pet sam konačno zaspala ali moj san su prekinuli moji ukućani.

Popili smo kafu, David i ja smo seli za kompijuter kad sam ja počela bez ikakog razloga da se uzvrpoljim. Nisam ni primetila bolove jer sam bila nervozna (mislila sam bez razloga) i nemirna ko džukela sve dok mi nisu bili ucestaliji .

E,tada David i ja počinjemo da polako ali sigurno paničimo i histerisemo.

Srećom da je moja mama bila prisutna inače bih ga ubila jer je on panicio  više od mene.

U svakom slučaju ,oko podne  sam već plakala od bolova i mama se smilovala na mene i konačno  nam je dopustila da krenemo u bolnicu.

Kad tamo zatičemo: apsolutno nikog!

Nijedne žive duše na porodjajnom! Ja sam već krenula da ujedam Davida, bukvalno, sedeći u najneudobnijoj prokletoj plastičnoj stolici na svetu. Tatu sam ,koji je imao nepriliku da sedne sa moje druge strane, štipala kao ludača. 

Tek oko dva se neka nadrndana sestra pojavila kojoj sam ubrzo vrlo rado htela iskopati oči i posle gomile pitanja ,testova i pregleda su me konačno uveli u predoperacionu sobu.

Preskačem deo o klistiranju, zamislite ga sami.

A onda su tek nekako došli do zaključka da mi je vodenjak samo napukao pa su ga bušili ,što verujte jebeno užasno boli, pa su videli da mi se beba upravo ukakila te su mi ubacili i infuziju ko da mi dovoljno patnje već nisu naneli pa moraju još koji put i da mi promaše venu.

Posle sati i sati mmučenja iznudila sam dozvolu da ustanem iz kreveta te sam oslonjena na stalak za infuziju šetala okolo po sobi osećajući detetovu glavu među nogama.

Mislila sam da ću da umrem kada su me se konačno setili i odveli me u porođajnu salu.

Bila sam preplašena na smrt, ako ćemo iskreno, i mislim da sam bila sigurna da umirem.

Moja ćerka je, valjda u pokušaju da me napati još više, izašla sa pesnicom desne ruke na glavi, zbog Čega me je pocepala (bukvalno ljudi! ) .

I samo tako bilo je gotovo, bar sam ja to mislila.

Sestra mi je podmetnula bebinu guzicu u nos i pitala me šta sam rodila.

Odgovorila sam "Pa bebu. " -kladim se da se to i dalje prepricava svuda po bolnici.

Verovali ili ne, zaista je istina ono da apsolutno zaboravljaš na bol,i na ceo svet kad vidiš svoje dete.  Imala sam osećaj da sam se onesvestila od olakšanja kada sam je čula da plače, mislim da sam prethodnih 12 sati zadržavala dah. Sećam se kako sam pomislila da mi uopšte ne bi bilo žao da sam umrla radjajuci najlepše stvorenje u postojanju.

Onda su je, samo tako odneli i ostavili me da drhtim na porodajnom stolu.

Porodila sam se u 7:21, a doktor je došao verovali ili ne čitavih sat vremena kasnije, baš kad sam prestala da drhtim i zaklinjala se Bogu da više nikad neću da osetim ništa slično.

Onda sam proklinjala i prokletog doktora i pomenutog Svevišnjeg a najviše Davida. Ako ste mislili da je to sve, nije. Posle toga sledi još dva sata patnje u postporodajnoj sali u kojoj sam samo malo želela da odremam ali to se naravno ne sme pa se ,zaklela bih se ,ceo svet obavezao da me održi budnom.

Nadrndana sestra je izvodila svoje sadisticke zahvate na meni,cedeci život iz mene a telefon mi je zvonio buklavno bez prestanka svih dva sata. Mama je zvala bar deset puta, babe i drugarice su mi cmizrdale sve do jedne u uvo, zvale su me i potpuno nebitne osobe koje me uopšte nisu zanimale budući da sam ih videla ono jednom u životu.

Preživela sam, u svakom slučaju, nekako i sada šest godina kasnije se veoma živo sećam samo jednog trenutka:  onog kada je moje dete na moj glas otvorilo oči i zaklinjem se nebesima pogledalo me svojim polu slepim očima punim ljubavi.

2.VOJISLAV

Mnogo kraća priča ali jednako zanimljiva i bolna iako mnogo manje grozna . Izdržite još malo sa mnom.

Opet počinjemo priču dan ranije, kada smo moj muž i ja krenuli peške preko celog grada da odnesemo mojim roditeljima neko trenutno nebitno pile pa smo se na trećinu puta okrenuli i vratili kući.

Moram pomenuti da mi je obe trudnoće vodila jedna divna žena i odličan lekar kojoj sam veoma zahvalna. Ona mi je rekla "Termin ti je 18- tog avgusta " samo tako. Za Nata mi je rekla tačan period "Od 20 do 25 maja " pa sam joj, razume se, verovala na reč.

Isto to veče, 17og avgusta 2013 ,David mi je (koji nije verovao mom doktoru) pred spavanje u šali  rekao sledeće "Ja ujutru idem na posao. Ako kreneš da se poradjas čekaj me da dođem kući. " na šta sam ja odgovorila da ću ga čekati sa bebom u rukama na vratima. Onda se uozbiljio i pitao me da li znam šta da radim ukoliko zaista krene porođaj.

Rekla sam da znam. Prosto bih nazvala taksi i otišla u bolnicu, onda bih zvala mamu da dođe a njemu bih planirala sam ali mu to nisam rekla javila tek kad sve bude gotovo jer je ,znate već, najveći panicar na svetu.

David se,mirne duše, zahrkao minut kasnije a ja sam gledala neki film na televizoru. Bilo je oko pola jedan kad sam pomislila kako bih mogla ipak nešto malo odspavati ako već nameravam da se 12 sati sutradan poradjam i opušteno sam se presvukla, otišla na vc i vratila se u krevet.

Iste sekunde kad sam nogom zaglila jastuk čuo je zvuk koji ne zvuči nikako drugačije, pa se ne može pomešati ni sa čime , osim kao zvuk pucanja vodenjaka.

Ustala sam. Istuširala se uzela torbu. Tek tad sam probudila Davida koji se sekunde kad je otvorio oči počeo da panici tako što je skočio i potrčao onako neobucen ka vratima.

Hteli smo ići peške, bolnica nije daleko, međutim čim smo izašli iz zgrade sam shvatila da je to malo nemoguće.

Ubrzo sam opet bila u pretporodajnoj sali gde je doktor obavestio sestru, na moje olakšanje, da je malo kasno za klistiranje a sledećih sat vremena sam provela u bolovima setajuci u krug po sobi.

Planirali su da me i secnu kako ne bih pukla po šavovima ali hvala svetom Bogu pa je moj sin bolje dete od svoje sestre pa nije bilo potrebe ni ta time.

Porodila sam se u pola pet ujutru. Samo četiri sata pošto mi je pukao vodenjak.

Doktor koji me je otpustio kući mi je rekao da sam ja sve to uradila glatko i nabrzaka.

Eto. To vam je to. Previše reči već imam tako da završavam iz ovih stopa.

Zadovoljna, Tina?

Whatever. *srednjak*