Duncan's POV

-Ne mogu više da trčim!-rekao sam teško dišući i zastao na trenutak-Mrtav sam,ljudi!

-Ko ti je kriv?-Mateo je pitao tonom kao da nismo sad pretrčali jedan ceo maraton,nego kao da se šetamo-Ja nisam.

-Ozbiljno,daj malo da usporimo.-Karl se ubacio dahtajući kao nenormalan.

-Kakve ste seka-perse...-Mateo je prevrnuo očima i zastao-A šta bi ste radili da nas sad juri policija,ha?!Rekli bi,ste im da sačekaju da se odmorite?!

-Radije bih proveo ceo život iza rešetaka nego da umrem od trčanja!-zacbilro sam i seo na stepenice neke zgrade ili šta je već-To je skoro jednako loše kao umiranje od gladi!

-Vi ste samo razmažena dečurlija.-odmahnuo je glavom i seo pored mene,a sa njim i Karl-Sve bi ste hteli na gotovo...To nikad nije dobro,znate?

-Hah,pričaj mi o tome...-prevrnuo sam očima i uzdahnuo da malo povratim kiseonik.

-Veruj mi,znam iz iskustva.-odvratio je hladno i uablenuo se i neku tačku-Nikad nije dobro da sve dobiješ na gotovo,uvek postoji neka zamka u svemu tome.

Hteo sam da mu kažem da lepo odjebe sa tim svojim izlizanim foram i životnim lekcijama,ali mi je sinulo nešto veoma pametno.

-Mateo...-nasmešio sam se ulizivački i pitao radoznalo-Jel ima to nekakve veze sa onim što si pričao meni i Ester?

-Šta je pričao?-Karl je pitao načisto pogubljeno.

-On i Medison si bili u vezi.-prošapa sam kao da jeneka najveća tajna Mateo je napravio facu kao da sam mu zaklao pola porodice.

-Lažeš!-Karl je sta ruku preko usta  rekao zpanjeno pre nego što je dotični gospodin o kome pričamo nešto dodao-Ti to ozbiljno,Dan?!

-Aha...-klimnuo sam glavu i namestio neki ženskast glas i facu-Došla sam ovde da nekome promenim žvot,a po svoj prilici,to si ti.Ko zna šta su posle radili...Nego neće da mi ispriča idiot.

-A zašto pričaš nešto što ne znaš?!-Mateo je pitao besno-Kako ne možeš da utuviš u glavu da nismo biki u vezi?!I šta smo mogli da radimo,dođavola?!

-Pa ne znam...-slegnuo sam ramenima praveći se lud-Znaš ono kad se mama i tata vole i nastane beba?E pa to.

-E pa nismo.-procedio je kroz zube i namrštio se.

-Ne bih te krivio.-nasmešio sam se nekako čudno-I ovako je riba do bola,a zamisli još kad je bila mlada...Brate,ja bih to uradio da sam na tvom mestu.

-Dete,jel čuješ ti šta pričaš?!-pogledao me je kao najvećeg ludaka i viknuo-Ti imaš samo 17 godina,shvati to!

-Deca danas to rade i,sa 15.-slrgnuo sam ramenima.

-Ali ovo je bilo pre dvadeset godina,kapiraš!?-on se mnogo vadi,znači da nešto krije-Nisi baš mogao da odabereš bilo koju žensku koju vidiš i odvučeš je u krevet!

-A da ne pominjem tvoje šmekerske fore za zavođenje...-prevrnuo sam očima i rešio da primenim temu-Ja znam engleski,ja sam učen čovek!Daj,brate,mogao si nešto pametno da smisliš!Ne kapiram kako se smuvala sa tobom kada si takav paćenik...

-Da li moram da ti crtam da nismo bili u,vezi!?-kako samo volim da ga dobodim do ivice živaca-Hoćeš li tad utuviti to u svoj mali mozak?!

-Ne.-nasmešio sam se kao idiot i on je uzdahnuo beznadežno-Kako uopšte.i da znam nešto kad nećeš da mi ispričaš?

-Šta ti to sad znači?-pitao je sa.malo nade u glasu.

-Pa vidiš...-nasmešio sam se lukavo-Ako mi ispričaš šta se stvarno dogodilo...Hm,neću imati razloga da okolo pričam da ste bili u vezi,jer ću znati pravu istinu.Zar to nije očigledno?

-I ozbiljno ćeš da me ostaviš,na miru?-glas mu,je bio kao da je otkrio smisao života.

-Moja usta će biti zapečaćena,dajem ti reč.-prešao sam prstima preko usta kao da uh zakopčavam.

-Tvoja reč ne vredi ni crknute muve,a i mogu da upadnem u gadnu nevolju zbog ovoga...-promrmljao je sam za sebe dok sam se ja u,sebi molio da prekrši šugava pravila jednom u životu-Ali,dobro,mogu valjda da vam ispričam.

I ja i Karl smo se nasmešili kao debili,a onda smo načuljili uši kao da priča ko zna šta.Ovo će biti zanimljivo...

Writer's POV

Long time ago...

-I koliko dugo si ovde?-mladić je upitao svoju novu riđokosu prijateljicu koju je upoznao pre samo par minuta dok,su se šetali po prašnjavoj ulici prepunoj užurbanih ljudi.

Iako su je toliko odvlačili od toga da dođe baš u taj grad,znala je u sebi da će baš tu naći osobu koju traži i nešto joj je govorilo da ta osoba upravo sad stoji pored nje i odmerava je.Nije bio potpuno ono što je tražila,nije bio neki povodljivi klinac kojeg je.mogla da odvuče gde god hoće i da ga natera.da radi šta ona poželi,ali ju je nešto privuklo kod njega.Bio je mnogo drugačiji od svih ostalih koje je do sad znala,skoro joj je bio i...Simpatičan.Nije htela to sebi da prizna,ipak je prvo pravilo da nema vezivanja,ali joj je on za tih par minuta postao tako simpatičan i sladak.

-Par dana.-odvratila je kratko i pogledala u pod.

-I šta tražiš?-bio je radoznao da sazna što biše o misterioznoj riđokosoj.

Od kad ju je video,nešto ga je zaintrigiralo u vezi nje.Imao je osećaj da nešto krije,a on je voleo misterije.Boleo je kada se nešto nepoznato uplete u njegovu dosa€u svakodnevicu.

-Pre bih rekla koga.-blago se nasmešila i pogledala ozbiljno u njegove nebesko plave oči-I,kao što sam već rekla,mislim da sam ha već našla.

-Znači,taj famozni neko,zbog kog si dolazila čak u Meksiko,sam ja?-pitao ju je sa dozom ponosa i radoznalosti.

-Baš tako.-klimnula je glavom i pogledala ispred sebe-Samo mi treba da mi veruješ.

-Zašto bih verovao devojci koju poznajem tek par minuta?-glas mu je postajao sve sumnjičaviji.

To ju je pomalo iznenadilo,a u isto vreme i iznerviralo.Nije volela kada neko dovodi u pitanje bilo šta što ona kaže,ali ipak joj je to na neki način bilo simpatično i svidelo mu se kod njega.Privlačilo ju je to njehovo pomalo drsko i samouvereno ponašanje,iako je znala da to nije nimalo dobro.Trebao joj je neko poslušan,ko je mogao da uradi svaku moguću stvar koja mu,se naredi,čak i da da život.

-Pametan si.-nasmejala se malo iskrivljeno i odmahnula glavom-Većina njih ovde kojima bih takvo nešto ponudila,bez razmišljanja bi prihvatila.Imaš malo mozga.

To ga je malo uvredilo.Nekako mu se činilo kao da je vređala njegovu inteligenciju,koju nije baš smatrao niskom.Nije bio nimalo uobražen,ali je bilo očigledno da je pametan i to nikome nije promaklo.Uprkos tome što je to bio dosta siromašan kraj,bio je jedan od retkih koji je završio školu,osnovnu i srednju,jer su njegovi roditelji odlučili da je to dobra investicija i nadali su se da će jednog dana da uradi nešto dobro za njihovu porodicu.Nažalost,nije ga zanimalo da naporno traži posao,jer nije bilo baš lako naći posao uopšte u celoj državi,a kamoli u njihovom malom gradu.O odlasku u inostranstvo nije hteo ni da razmišlja,davno se pomirio sa činjenicom da je to doslovno nemoguće.Moraš da imaš i previše sreće da bi se to desilo,a nije baš smatrao sebe srećnom osobom.

-Reci šta je to,pa možda i,razmislim.-rekao je ozbiljno i zastao na trenutak.

-U redu.-klimnula je glavom-Htela bih da ti ponudim posao.

-Posao?-to ga je malo zainteresovalo-Kakva vrsta posla?

-Nije to toliko bitno,bitno je gde.-uz lukavi osmeh je odvratila.

-Kako to misliš gde?-podigao je jednu obrvu i pitao zbunjeno.

-Rekla sam ti da sam iz Vašingtona.-nastavila je da hoda,a on je krenuo za njom-Normalno da.je i posao tamo.

-Molim?!-preneraženo je zastao i pitao-Vašington,kao...Amerika?SAD?!

-Ne,nego Indija.-sarkastično je prevrnula očima,a zatim se slatko nasmešila-Normalno da u Americi,ludice!

-Ok,a kakav posao?-trudio se da ostane pribran koliko god mu je to bilo teško.

Sve što je većina njih u tom gradu želela svim srcem,najveća želja svake osobe koju poznaje,njemu se upravo dešavalo.Ovaj riđokosi anđeo mu je ave servirao na zlatnom tanjiru optočenom dijamantima.

-Rekla sam ti,nije toliko važno.Važno je da je odlično plaćeno,biše nego što možeš da zamisliš.-malo mu,se previše približila i prešla rukom preko njegovog obraza-Samo,moram da te upozorim nešto...

-Šta?-tužno i pomalo razočarano je pitao.

Trebao je da zna,nikad,ali baš nikad se ništa ne dešava bez nekog problema.

-Kada jednom odlučiš...- pogled i glas su joj postajali sve ozbiljniji-Onda više nema povratka,Mateo.Pa?Odluči sad.

Bilo mu je to mnogo čudno.Devojka se samo tako pojavila i od svih njih u prostoriji je rekla baš njemu da želi da mu,da posao u drugoj državi.Dobro,jeste joj on jedini pristao,ali bio je neverovatno,sumnjičav što,nešto mu je bilo previše neobično tu,prosto nu,nije išla ta njena priča.Razmišljao je par trenutaka i na kraju je ubedio,sebe da mu je ovo možda jedina prilika da uradi nešto sa životom.

-U redu.-pružio je ruku-Pristajem.

-Lepo je poslovati sa vama,gospodine Rivera.-nasmešila se i rukovala se sa njim zadovoljno.

Iako ništa nije još gotovo,bila je srećna zato što ovaj njen posao,njen besprekoran rad sigurno neće ni ovaj put proći nenagrađeno.Još jedna misija završena...

Few days later...

Svetlost jutra se polako probijala kroz prozor jedne od mnogo zgrada u tom kraju i ispunjavala pristojno sređen stančić na poslednjem spratu.

-Hej,Mati!-Medison se odjednom pojavila u sobi budeći ga-Kako,si,spavao?

-Od kad to Mati?-pitao je uz lenji osmeh dok se izležavao na krevetu.

-Još nije sve gotovo,tako da...-slegnula je ramenima opuštrno i sela na krevet kraj njega-Možemo još malo da budemo neformalni.

-Sviđa mu se ta neformalnost.-malo zamišljeno je promrmljao i nesvesno prebacio ruku preko njenog ramena-I da,nikad u životu nisam bolje spavao.

-Drago mi je zbog toga.-naslonila je glavu na njegove grudi-Volim kada je ljudima udobno.

-Šta kamep da upalimo malo televizor?-pitao je i ustao.

-Ne!-vrisnula je odjednom i uhvatila ga za ruku.

-Šta ti je sad?-pogledao ju je u čudu.

-Ništa,samo...-pokušala je da se opravda-Ne moramo baš da gledamo televiziju,zar ne?

-Nešto kriješ od mene?-prekrstio je ruke preko grudi i blago se namrštio.

-Naravno da ne!-rekla je veoma neuverljivo.

-Onda ti neće biti problem da ga uključim.-promrmljao je i pritisnuo je prvo dugme na televizoru.

A ono što je video...Malo je reći da ga je potpuno šokiralo.Sve vreme su mu odzvanjale reči voditeljke vesti,samo su se ponavljale u njegovoj glavi.Meksičke vlasti su raspisale poternicu za višestrukim prestupnikom Mateom Riverom.Nudi se nagrada od 500 000$ za svakog ko da neku informaciju vezanu za ovaj slučaj.

-Medison...-kao u usporenom snimku se okrenuo ka njoj i tiho i užasnuto rekao-Šta si to uradila?!

-Izvini,Mati,ali...-glas joj je postao potpuno hladan i bezosrćajan-Rekla sam ti da nema povratka kad odlučiš.

.....................................................................
Najduži nastavak koji sam ikad napisala u ovoj priči :D Nadam se da bam se dopao...Izvinite što malo kasni,danas mi je dan bio nešto napet,neka likuša me je neverovatno iznervirala,ali sad je sve ok :P However,došla sam kuću tek oko devet,pa sam počela tad i da pišem,zato i kasni i žao mi je zbog toga.Još jednom,nadam se da vam se svideo nastavak,lysm!

SweetyEvil