Oko mene se čulo zavijanje policijskih sirena i naglo kočenje.

-Karteru,šta se dešava?!-iz telefona,koji je inače bio na podu,se čuo Mateov napet glas.

-Murija.-kratko sam rekao kad sam podigao telefon.

-Moraš da bežiš.-rekao je hladno,ali se čulo da je nervozan-Ako te uhvate,gotovi smo!Sve pada.

-Znam,Mateo,znam.-odvratio sam osvrćući se okolo da nađem neki način da pobegnem-Čujemo se ako pobegnem.

-Bolje bi ti bilo!-preteći je je rekao i prekinuo.

Pa,genije,šta ćemo sad da radimo?Da bežim?Nema šanse,bar ne sada.Par policijskih kola se zaustavilo oko mene i nije bilo šanse da bežim.Pokušao sam da napravim par koraka kada su se sva vrata od kola otvorila i kao kenguri su iskočili ljudi u plavim uniformama i normalno,kao i svaki put,pištoljima uperenim u moju lepu glavu.Da j neko normalan u pitanju,dobio bi srčku i bežao bi glavom bez obzira.Ali ja nisam ni u kom pogledu normalna osoba.Mislim,nisam normalan po pitanju načina života,ne u glavi.Možda i u glavi,ali to još nije dokazano.Na psihološkom testu sam super prošao,zbog toga sam sad i ovde.Eh,zašto nisam neka pukotina...Onih par trenutaka usporenog snimka kao u akcionim filmovima su prošli veoma sporo,kad su se tu pored zaustavila crna kola sa zatamljenim staklima.I još jedno kidanje živaca...Mojih ili njegovih,to ne znam.Vrata su se otvorila polako i elegantno,kao da je taj neko kralj Britanije,ne šugavi narednik.Kako god,vrata su se otvorila i kao ono princeze iz kočija kad izlaze,taj neko je prvo izbacio jednu nogu,pa drugu,i na kraju izašao ceo.Još mu samo fali princ da ga pridrži za ruku...Da se ne lažemo,super bi mu stajala haljina.

-Karteru.-rekao je nameštajući kravatu i gledajući me onim njegovim fuj plavim očima.

-Znam kako se zovem,ne brini se.-nasmešio sam se nimalo prijateljski.

-I treba.-uzvratio mi je isti osmeh-Malo si premlad da zaboravljaš stvari,zar ne?

-I ti si malo prestar da jurcaš za mnom,pa ništa.-slegnuo sam ramenima i nabio ruke u džepove.

-To mi je u opisu posla.-blago se namrštio.

-I ovo je u opisu mog posla.-kako samo uživam da ga nerviram.

-A šta je to tačno?-kako on ne uživa kad ga nerviram.

-Da pokušavam da pobegnem od tebe.-izazivački sam se nasmejao.

-Čini se da ovaj put nemaš kuda.-samozadovoljno je odvratio.

-To kažeš svaki put.-počeo sam da se šetkam okolo-I svaki put ja pobegnem,a ti ostaneš da čupaš sam sebi kosu.Nije ni čudo što si tako proćelav.

Vilica mu se zategla i prošao je rukom kroz ono malo prosede kose,čisto da dokaže da nije skroz oćelaveo.Ne znam samo kome dokazuje,svi imamo oči,neće ništa da popravi to što on pokazuje kosu.

-Kako god.-promrmljao je i na trenutak pogledao u zemlju,a onda se blago nasmešio-Sad bar mogu da uradim stvar koju želim već dugo,dugo vremena...Dankane Karteru,uhapšen si po propisima drža...

-Stani malo!-prekinuo sam ga što mu se vidno nije svidelo.

-Šta je bilo?!-pitao je iznervirano.

-Ne može sve ovako da se završi.-malo sam se odmakao unazad-Posle svega što smo zajedno prošli...

-Ne odugovlači,stani tu da te uhapsim!-rekao je malo na kraju sa živcima gospodin matori namćor-Imamo puno stvari da raščistimo nas dvojica,ne bih se zamarao pre vremena da sam na tvom mestu.

-Znaš i sam da ću biti u velikoj nevolji ako išta kažem.-neprimetno sam se odmakao još koji korak-U stvari,ne znaš...A nećeš skoro ni da saznaš.

Kad sam to izgovorio,skočio sam na haubu jednog od onih policijskih automobila i preskočio je,pa projurio kroz gomilu ljudi koji su se okupili da vide šta se dešava i sad su mnogo iritantno vrištali.Da mogu,sad bih ih tako ućutkao,ali nema vremena za to.Kad sam se konačno nekako probio kroz sve one ljude,nisam imao pojma kuda dalje,a znao sam da su mi za petama.Uhvatiće me i onda idem u zatvor.Znate li šta rade osobama kao što sam ja u zatvorima?!Slatkim momcima koji izgledaju kao da ne znaju šta se dešava?!Bolhe da vam ne prepričavam.Bio sam pre tamo i da,to je stvarno pakao.Pakao gde ti nabiju glavu u WC šolju i smeju se ili gde ti stave onu smrdljivu hranu u krevet pa ne možeš ni da spavaš kao čovek!A ja imam samo 17 godina,pa vi razmislite...Ja se tamo ne vraćam više!Sve jedno,trčao sam i trčao,dok nisam stigao do neke ulice,one klasične,kao iz nekog malo starijeg filma,sa malim jednospratnim kućicama,zelenim travnjacima,belim ogradama i žardinjerama sa raznobojnim cvećem.Fuj...Takva je bila moja kuća.Potpuno odvratno.Taman sam se malo opustio i usporio,kad sam veoma blizu čuo policijske sirene.Dođavola!I ponovo prokleto trčanje...To je stvar koju sam mrzeo više od svega na obuci,prokleto trčanje!Nema veze,bolje i ovo nego da me uhvate.Ali ipak ne znam kuda da idem...Pa ne mogu samo da uđem u neku kuću!Ili ipak možda mogu...Kažu da ti treba tri sekunde da odlučiš nešto,ali meni je trebalo samo jedna kad sam čuo da su ovi ludaci i previše blizu.U sledećem trenutku sam zalupio vrata prve kuće i naslonio se na njih teško dišući.Uf,dobro je...Polako sam provirio kroz prozor da bih video šta se dešava.Mnogo automobila su polako prolazili ulicama tražeći nekoga,to jest mene.Neće valjda da ulaze ovde...Ma neće,Dan,budi malo optimističan!Prešao sam pogledom po prostoriji,u stvari hodniku u kom sam bio.Bilo je veoma svetlo,sa čupavim belim tepihom na podu od svetlog drveta,jedna polica za cipele i držač za kišobrane,ogledalo,mali prozorčić,crnokosa devojka...Devojka?!Na par koraka od mene je stajala devojka sa dugom crnom kosom i samo u majici koja joj je bila veća par brojeva i vilica joj je bukvalno dodirivala pod.

-Slušaj,mogu da objasnim...-rekao sam umirujuće i počeo da joj se približavam.

-Ne prilazi mi!-rekla je jecajući-Izlazi odmah iz moje kuće ili ću zvati pomoć!

-Ne brini,neću te povrediti.-ipak sam nastavio da idem ka njoj.

-Vrištaću,tako mi svega!-udaljila se par koraka unazad.

-A,ne,nećeš!-odjednom mi se upalio alarm u glavi.

Pritrčao sam joj veoma brzo i stavio joj ruku preko usta.Pokušala je da se otrgne,ali ne treniram ja od malena da me jedna devojka zezne.Ali ne mogu da kažem da je mala slaba,imam osećaj kao da sam ozbiljno na treningu.A ako kažem da obično treniram sa Mateom koji je viši pd mene za glavu,o ostalom i da ne.pričam,onda nema šta više da pričamo.Po nekom našem kodeksu,nije nam dozvoljeno da pretimo,a kamoli povredimo nekog civila ako nije neophodno,ali ko će da zna za ovo?Mislim,i ovo je na neki način hitan slučaj.Veoma hitan slučaj...

-Nisam baš strpljiv danas,lutko.-zarežao sam i stavio joj mali nožić koji sam uvek nosio u džepu pod grlo-A sad se smiri inače...Neće da bude dobro.

Prestala je da se pomera,samo je preplašeno odmahivala glavom,ali sam osetio njene tople suze kako kaplju na moje dlanove.

-Obećaj da ćeš biti mirna.-rekao sam šapatom i ona je klimnula glavom-U redu puštam.

Sklonio sam polako ruku sa.njenih usta i udaljio se koji korak,u dalje u pripravnosti ako se nešto desi.

-Šta sam ti ja uradila?!-pitala je histerično,ali ipak tiho-Zašto mi radiš ovo?!Ako hoćeš novac,ja nemam...

-Zabole me za pare!-odbrusio sam joj grubo dok sam ponovo gledao kroz prozor da li ima.problema na vidiku pa se ponovo okrenuo ka njoj-Treba mi mesto gde da prespavam.I da,to nije molba.To je naređenje.

...................................................................
Kao prvo,htela bih da se zahvalim svima vama koji ste pročitali uvod i pstavili divne komentare,hvala vam puno,volim vas!Kao drugo,videla sam da mnogi od vas ne kapiraju baš o čemu se radi,ali hoću da vam kažem da ćete sve shvatiti za dva ili tri nastavka,jer nisam htela sve da strpam u jedan nastavak :) Još jednom,hvala vam do neba <3333

SweetyEvil