Matea
Uzimam sve potrebne stvari za plažu. Dva velika plava peškira, tonu kreme za sunčanje, pošto imam jako blijedu kožu tj. ten pa je bolje da se još više osiguram. Zatim ubacujem knjigu "Skriveno blago" , od Nore Roberts. I jedan šešir za mene i kačket za Olega. I da, kupaći su tu, takođe. Pa mislim da je sve već spremno. Za divno čudo kiša više ne pada. Sunce je izašlo iza tamnih oblaka i polako se probija svojim sunčevim zracima. Loš osjećaj se malo smanjio od sinoć i ka neću više dopustiti da me on danas ometa u današnjem danu. Samo ću da mislim na nas.

U tom trenutku se vraća Oleg iz dnevne sobe i pita me da li sam spremna. Sa velikim osmjehom mu klimnem glavom. Uzimam ga za ruku.   Konačno sam se i ja malo opustila. A kad već živim ovdje sa njim onda više nema razloga šta će ko da misli.  Svojom drugom slobodnom rukom ga uzmem za njegovo rame i tako krenemo do plaže. Kada smo stigli pa mogu slobodno da kažem da ima gužve, pogotovo dijece. Blago im se. Ja i baš ne znam da plivam. A Oleg kao da je znao o čemu razmišljam, samo mi kaže da se odem presvući u kabini i da me ovdje čeka. Kada sam se vratila do njega, jednu ruku spušta do mojih koljena, a drugu stavlja na moja leđa. I tako me nosi do mora. Pa mislim da smo velika atrakcija. Čim svi u nas gledaju.

Ali Oleg ne čeka više ni trenutka, te svojim zubima prvo uvlači moju gornju usnu, a potom i donju. I sve to začini dužim poljubcem koji ja mislim da nikog nije ostavio ravnodušnim pa čak ni mene. Kada smo došli do mora, lagano me spušta.

Voda je malo hladna, ali mislim da ćemo se kroz par trenutaka naviknut. Oleg se kvasi vodom, a onda svojim čarobnim rukama mene privikava na more. Par minuta, pa slobodno mogu da kažem nekih 15 min mi objašnjava osnove iz plivanja. I sve što je govorio meni, on to primjeni na sebi. A ja pa malo je reći da sam očarana. Šta sve radi sa onim rukama. Baš ima snage. Da ja ipak odustanem na vrijeme. Dok se nisam javno osramotila. Ja plivam, pa to je slično kako sjekira pluta u vodi.
Ali kada on dopliva do mene, samo mi kaže da nema straha i da je on tu. I onda nakon dva tri sata mog plivanja, mislim ako ništa drugo da sam pohvatala osnove. Kada smo primjetili da nam se i koža smežurala, bio nam je i više nego dovoljan znak da izađemo iz mora i da se vratimo do plaže. Kada me je detaljno izbrisao od vode, Oleg u svoje ruke uzima kremu i maže mi leđa. To radi tako sporo, da ja ni o čemu drugom ne razmišljam nego da ga sada imam. Da vodimo na pijesku ljubav. Ok Matea stani sa tim mislima. Plaža je puna svijeta a tebi je do toga. Stidi se.

"Šta misliš da odemo tu preko puta da kupimo sebi sladoled?" , malo da me rashladi od ovih mojih misli.
"Mhmm ja sam imao nešto drugo u mislima. , i samo kada sam ga pogledala mislim da imamo iste misli.
"Ajde, idemo jer ako još budeš tako sjedila ja neću moći da se kontrolišem."

Možda da sam u tom trenutku nisam spomenila taj sladoled. Možda da smo nešto uradili od tih naših misli na plaži. Ono što mi se nakon toga desilo ispred očiju. Ja nikad neću moći da zaboravim.

Kada smo prelazili ulicu, nismo ni bili svjesni da prema nama ode kamion bez da koči. Oleg je na vrijeme reagovao i jako gurno me na suprotnu stranu. Pala sam na koljena ali to nije bitno. Samo sam vidjela Olega kako leži u ogromnom krugu krvi. A taj iz kamiona je samo otišao. Plačući sam dotrčala do njega. I sa suznim očima sam ga dozivala, ljubila ga po licu ali on jednostavnio nije reagovao. Krvi je bilo svuda oko njega. Ne sjećam se ko je pozvao hitnu, ni kako sam sada ovdje u bolničkoj sobi. Kažu mi da sam doživjela nervni slom. Kažu mi da sam se jedva od njega na ulici odvojila. Kažu mi da sam psovala i udarala bolničke radnike dok su me pokušavali odvojit od njega. Oni ništa ne znaju. Ja ne mogu ponovo ostati sama. Ja to ne mogu podnjeti. Ja ću se ubiti bez mog Olega. Kažu da su me morali uspavati.

Ali kada sam se sada probudila ušla je sestra, i kada sam je pitala kako je. Samo mi kažu da se smirim. A ja ne mogu da se smirim. Moram da znam šta se sa njim dešava. Nakon mog moljenja sestra mi je rekla da je nakon teške operacije Oleg upao u komu. I da će se kroz par dana mjeseci ili čak godina znati kako je. Brinu se oko jake povrede na glavi.
I onda počinje moja agonija. Sat za satom, dan za danom, sedmice su prolazile a od njega ni riječi.

Kada sam ušla da ga vidim i dalje je bio lijep sa svim onim cijevima za disanjem i zavojem na licu. Samo se probudi, trebam te. Samo sam to govorila. Otkaz sam dala na poslu. Sara nije nikako prihvatila a ja nisam ni o čemu mogla da više mislim. Dan-noć sam provodila kraj njega držeći ga za ruku i pričajući mu. Ali on se nije budio. Ali ja se nisam predavala. Ne može da nam se ovo desi. Govorila sam dok sam se Bogu molila. Čak sam mu i obećala kada se probudi da ću otići od njega. On je zbog mene u ovom stanju. Od onog ko je ovo uradio policija nikad nije našla ko je vozio kamion.

A onda početkom decembra on se probudio. Ali ništa više nije bilo isto.
"Ko si ti?" , samo me to upitao.
Kada sam mu objasnila ko sam, tako je jako zagalamio da ušutim, da su sestre već morale da me izvuku iz sobe.
Objasnile su mi kasnije, kada su ga umirile da je izgubio pamćenje i da mu moje prisustvo smeta.
Ali ja sam i dalje ga dolazila da ga vidim i svaki put bi bio drzak prema meni, tjerao bi me od sebe. A ja bi počela plakati. Ovo nije moj Oleg.

Ja i ne znam ko je ovaj čovjek ispred mene.

Mišljenja 😩😭