Sa svakom minutom leta bile smo još bliže našem selu. Dok je Vesela spavala, na sjedištu pored mene, ja sam grčila šake do granice bola. Jednostavno nisam prihvatala da će se sve ovako odigrati. Zašto sam uopšte i morala da molim roditelje da idem na ovako daleki put u zamjenu da ću se, čim se vratim pristati na prosidbu od onog odurnog i ljigavog starca. I dalje sam mogla raditi u rudniku, i mogla sam slušati njihova neprestana zvocanja u nadi da će prestati.

Ma koga lažem! Pristala bih na sve kada bi se moji snovi ostvarili. A sada kada po ko zna koji put više nemam ništa, ne mogu nikoga drugog kriviti osim sebe. Sama sam pala, sama se ubila. A tako sam se nadala da će Rouzel prihvatiti moj plan, nisam mogla opisati moju sreću kada sam čula da zna moj jezik. Sve bi bilo lakše da me još par trenutaka saslušao a ne onako izvređao. I da stvar bude još gora, još sam mu ono kamenje razbila. E neka sam, nek ide u onaj svoj svemir i dao Bog da se nikad više ne vrati.

Samo sada nisam znala da će se to dogoditi, jer da sam bilo šta naslutila, itekako bi povukla svoje riječi i ne bih gorko u bliskoj budućnosti patila za njim zbog toga.

"Želiš da ja idem sa tobom kod tvojih? Možda uspijemo da pronađemo način da ih odgovorimo od svega toga? Možda moj tata može da plati?" Stajale smo nedaleko od moje kuće, dok je Vesela na bilo koji način pokušavala da mi pomogne, iako smo obadvije svjesne težine moje situacije. "To ne dolazi u obzir. Ni sama ne znam kako da se tvojoj porodici i tebi zahvalim oko bilo kakve pomoći upućene prema meni. I kunem se, da ću vam vratiti do zadnjeg feninga sve što ste mi pružili. Ovo je na neki način moja kazna i ja ću nekako sa tim da živim." Teško sam uzdahnula.

"Ali Kupina.."

"Ništa Kupina. Barem sam zahvaljujući tebi vidjela malo svijeta i proputovala. A sada kao što sam sebi uvijek govorila, idem da ovo uradim najbolje što znam." Zagrlila sam je i mahnula dok je moja najbolja drugarica odlazila od mene. Došavši ispred vrata moje kuće, samo sam odmahnula glavom i rukom ih otvorila.

"Stigla sam ja." Mada ni sama nisam znala zašto sam to rekla.

"Bilo je i vrijeme. Ali tačna si! Barem neke koristi od moga vaspitanja." Majka je ruke brisala od svoju kecelju i zaputila se natrag do kuhinje. Iako me želudac opomenuo na glad, zaputila sam je i ja do nje.

"Strpi se do večere. Dolazi nam Marinko i želim da sve bude u najboljem redu, tako da ne želim da fali neki dio kolača ili slanih jela. Znam koliko ih je bilo. Mada mogla bi i ti da počneš da se učiš da kuhaš. Marinko je dobre kašike, a i ne želim da po selu čujem ogovaranja komšinica kako se ne snalaziš u kuhinji." Prstom je mahala ispred mojih očiju.

"Zar ne želiš da me pitaš kako mi je bilo na putu?" Pokušala sam još jednom da dam šansu našem odnosu majka-kćerka ali činilo mi se da je sve uzalud.

Pogledala me, i nastavila da mijesi testo. "Koliko znam, išla si na seminar u vezi rudnika, tako da ne vidim šta bi me moglo zanimati pa da te pitam. Jedina tvoja briga će da bude, ako ne ispuniš svoj dogovor a mi po drugi put ostanemo bez našeg rudnika. A sada idi počešljaj se i obuci nešto, večeras je tvoja prosidba." I dalje me nije gledala i ja sam nevoljko otišla do svoje sobe.

Izgleda da moji roditelji i brat nisu gubili vrijeme. Ostavila sam svoj kofer pored kreveta i počela sam da vraćam odjeću koju nisam nosila nazad u ormar. Nisam ih ni imala gdje nositi jer smo se odmah vratile. Uzela sam daljinski i upalila TV. Neka barem neko priča pa da koliko toliko skrenem misli. U pozadini TV ekrana odjeknuo je ni manje ni više glas Rouzela.

Zaledila sam se na mjestu. Okrenula sam se i a njegov osmijeh, koji moram da priznam je najljepši prizor što sam ikada mogla vidjeti na nekom muškarcu, bio je čista zaraza. Šteta što je ispao samo takav gad. Pritisnula sam tipku za brisanje kanala, i nakon sekundu njega više nije bilo. Kad bi barem postojalo dugme za brisanje određenih ljudi u životu.

Večer se spustila, a ja sam počešljana i obučena u obične hlače i bijelu košulju stajala sa njima pored stepenica. Nije prošlo puno vremena, vrata su se otvorila i na njima se pojavio Marinko Kenjalo. Jedva je stajao na nogama koliko je bio pjan od alkohola. Odmah se doteturao do mene i pokazao svoj ne tako veličanstveni osmjeh a zadah koji je napusti njegova usta umalo me nije onesvijestio.

"Dragi Marinko, preminuo odmah za sto večera je postavljena." Tata ga je potapšao po ramenu, a on se samo na to osvrnuo. "Jedva čekam da me moja jarebica me nahrani." Pružio je svoje prste prema meni, ali majčin strogi pogled me natjerao da ih uzmem, ali samo prstohvatom sam dodirnula i povela ga do stola.

Smjestio se odmah pored moje stolice, i bez najave počeo da srče skupu bez da koristi kašiku. Samo je uzeo u ruke tanjir i sve nasuo u svoja usta. "Bez okolišanja Marinko, imamo za tebe odličnu vijest. Kupina je prihvatila tvoju ponudu da se uda za tebe." Majka je veselo pljeskala s rukama.

"Divno. Onda nećemo čekati tako dugo. Još za dva dana će mi postati žena." Marinko je nadlakticom brisao svoja usta.

Za dva dana?! Nisam tako mislila. "Ali.."

"Draga, ništa ali. Marinko je u pravu zašto da čekamo i odlažemo na nekoliko mjeseci kad već sve to možemo da uradimo za manje od dva dana!" Tata se odmah ubacio u razgovor.

"Eto vidiš jarebice, ja ovo radim samo radi tebe. A tvoji roditelji će dobiti svoj dio rudnika što im pripada a ja ću zaboraviti na nesreću što se dogodila. A sada me nahrani. Gladan sam." Njegov pogled se zaustavio na mojim grudima. Fuj.

Ni sama ne znam kako sam smogla snage da uzmem komadić mesa i da mu ubacujem u njegova usta. Za ovim stolom su svi bili srećni osim mene. Teško sam gutala pljuvačku, i više se nisam pitala zašto se sve ovo meni događa?

Oko ponoći, Marinko je otišao ali je odmah iskoristio priliku i utisnuo poljubce duž moje ruke i šaputao Još samo malo jarebice.

Roditelji i brat su bili više nego srećni što će dobiti svoj rudnik a ja sam bila zauzeta oko sređivanja stola.

"Ženo, imamo malo vremena. Od večeras uči Kupinu da nešto skuha od hrane." Začuo se zapovjedni ton oca, na šta je majka me samo povukla u kuhinju.

Uzela je iz ladice svesku s receptima i bacila ispred mene, a stari listovi su letjeli svuda oko mene. Koliko je mama samo skupljala ove recepte a ništa skoro osim uobičajenih jela nije ni skuhala. "Počet ćemo s supom, pitom i piletinom. Tu sve piše kako se šta radi. Ujutro kada se probudim želim da vidim kako si napravila. A sada i ja idem na spavanje a kuhinja je tvoja." Majka se na peti okrenula i izašla vani.

Obrisala sam znoj s čela i čitala kako se kuha supa. Ovo mi se do nekle čini laganim. Natočiti vodu i sipati sadržaj kesice. Sve sam uradila i stavila sam na električni šporet. Ali za 10 minuta voda nije htjela da postane vrela. Shvatila sam da sam trebala uključiti u utičnicu. Bravo ja.

Ni pita ni piletina nisu dobro prošle. Piletina je izgorila a ruke su mi ostale slijepljene u tijestu. "Šta je za ime svega ovo?" Majčine oči su se raširile u čudu, i tek sam shvatila da je jutro zakucalo na vrata. A svuda oko mene je bio nered.

"Stvarno si beznadežan slučaj. Spremaj se i idi u rudnik." Uplašena njenim riječima samo sam izjurila vani i trčala sve do rudnika. Obukla sam svoje radno odijelo i započela se spuštati sve do 20 metara dubine. Kako je bilo vruće skinula sam majicu i ostala sam samo u crnoj potkošulji. Sutra je moje vjenčanje. Kada sam bila s Jankom u vezi, maštala sam kako ću se samo za njega udati i kako ću biti najsrećnija žena na cijelom svijetu. A sada sam najtužnija.

Iz mog tmurnog razmišljanja u svijet realnosti vratio me zvuk eksplozije. Srce je uplašeno počelo kucati. Nije valjda opet. Osvrtala sam oko sebe i na sreću nije bilo drugih rudara a ja sam brže bolje žurila da izađem vani. Strašne slike kako sam ostala zarobljena i bez noge bljesnule su mi usred očiju i suze su već navirale da poteknu. Ne opet. Ne želim da ostanem bez još jedne noge.

Istrčavši na površinu kleknula sam da udahnem vazduh i dok mi se otkucaji srca smirivali gledala sam kako je s rudnikom sve u redu. Ali od kuda onda ona eksplozija?

Malo dalje od mene ugledala sam crni dim. Nešto me prokleto vuklo i šepajući sam otišla do izvora dima. Iako je dim bio crne boje, meni je unio malo sreće u životu.

                            ******

Vraćajući se nazad u svoju bazu, Russell je bio i više nego srećan i zadovoljan.  Probno letenje se pokazao kao najbolji pokušaj do sada i u sledećoj misiji ta zvijezda će konačno postati njegova. Uzevši svoju svesku, počeo je da računa koliko je potrebno dana da do nje dođe. Istina, ovo ne radim jer je lagano, već zato što je teško. Crtao sam skice i grickao vrh olovke kada su komande ispred mene počele da trepere od svjetlosti.

"Šta.. koji kurac nije u redu sa vama?" Dok sam ja udubljen bio u svojoj svesci, moja raketa je promijenila smjer letenja i umjesto Amerike sada je jurila prema Evropi. Slao sam signal svoj svemirskoj agenciji, ali svaki pokušaj je bio bezuspješan.

"The univrse and love, da li se čujemo? Ponavljam da li se čujemo? Komande su otkazale." Pričao sam u isto vrijeme dok sam pokušavao bar na neki način da sprečim pad. O Bože, neću valjda sada da podignem kada sam na pragu otkrića?

Oblaci su se razišli a ispred mene se ukazala livada bez kuća, oivičena šumom. Bez razmišljanja samo sam uzeo sigurnosni pojas i padobran, stavio ih na sebe i na visini od 4000 metara sam skočio kroz prozor. Ali mojoj raketi nije bilo spasa. U samo par sekundi se našla na zemlji i razbila se u paraparčad. A eksplozija se osjetila i u vazduhu, da bi potom oko mene se pojavio crni dim. Tek tada sam postao svjestan da je i moja sveska s mojim nacrtima i proračunima postala samo prah.

Ovo se ne dešava. Vrhom svog padobrana sam zapeo za grane drveća i tako ostao da visim, a crni dim je ispunjavao moje nosnice.

Počeo sam kašljati. Ali kroz obrise sam ogledao neku ljudsku siluetu da se približava raketi. Možda će me neko i pronaći? A šta ako me ubiju? Pao sam u neko selo i sve veća je mogućnost da se scenarijo opravo tako odigra.

Začuo sam vrisak koji je dolazio kroz od nekoga i rukom rastjerao dim oko sebe. Iako se nalazila leđima okrenuta, vidio sam da neka djevojka kruži oko rakete i da se spustila na koljena da provjeri da li ima nekoga u njoj. Možda nije ni mjesto ni vrijeme ali pogled mi je odlutao prema njenoj zaobljenoj zadnjici koja se isticala ispod tih hlača i mamila me da bez uvoda se samo u nju zabijem.

"Da li ima nekoga? Jeste li dobro?" Čuo sam da nešto kaže, a iz misli o njenoj zadnjici me vratio ovaj jezik. Koja je vjerovatnoća da priča isto jezik koji sam čuo prije par dana?

"Ovdje gore sam!" Rekao sam na srpskom jeziku, jer da sam izustio na engleskom možda me ne bi odmah čula. Par trenutaka se djevojka oko sebe osvrtala a potom je svoj pogled usmjerila prema krošnjama drveća.

Nije moguće. Ispod mene je stajala Kupina Vukičević. A zadnjica o kojom sam razmišljao je bila njena.

"Kupina."

"Rouzele."

Rekli smo u isto glas! U nevjerici samo smo se gledali i sigurno se pitali koja je vjerovatnoća da se opet ovako sretnemo.

"Ime mi je Russell. Zapamti to." Namrgođeno sam joj odbrusio. Nerviralo me to što sam ovako zarobljen, što mi se raketa uništila i što pored svega sam maštao o zabijanju svog međunožja u njenu zadnjicu.

Posmatrala me odozdo sa raširenim očima a onda je ona počela da se smije!

Da! Luđakinja je ladno počela da se smije i pri tome groknula.

"Kakav divan ženstveni osmjeh! Da li mogu da znam razlog tome?" Drsko sam je upitao.

Tek nakon pet minuta se udostojila odgovoriti. "Izgledaš mi poput nekog majmuna koji je zapeo među grane, a ne može se spusti na zemlju. Mada ti letiš i bukvalno a i nadmeno.. tako da tu ti je i mjesto." Prekrstila je ruke, a njene su grudi došle do izražaja. Mala luđakinja je stajala u majici na bretele i podsmijehivala se.

Kako mi se nije dalo da je gledam i slušam, počeo sam se otimati ali bezuspješno i dalje sam ostao među granama.

"Čekaj. Samo ćeš se povrijediti!"

"Ako ne vidiš cilj mi je da se oslobodim i da nekome javim u bazi da sam živ. Sigurno su sada dobili moje komande i signale, ali vjerujem da će svi predpostaviti da sam mrtav. A ne želim svoje roditelje, braću i sestru da dovedem da čuju prije novinara lažne vijesti i pri tome se zabrinu." Prošao sam prstima po kosi.
"Molim te, pomozi mi!" Pregrizao sam jezik, ali ipak sam prešao preko ponosa i pitao je. Iako visim možda oko pola sata ovdje ima je jedina koja se pojavila.

"Ovo je selo. Sumnjam da ćeš baš odmah moći da ih nazoveš jer smo u šumi, ali ako odemo do grada moći ćeš da uspostaviš vezu sa svojim. Mada možda je kod njih noć, ako je kod nas podne." Zamišljeno je govorila.

"Kako si ti samo pametna!" Bila je u pravu. Kod mene je noć, a kod njih je već i podne.

"Ali šta ja dobijam zauzvrat što ti pomognem? Ovdje smo sami, i ja bih te mogla ostaviti da te ti tvoji ljudi pronađu. Mada dok shvate da te nema, proći će bar 3-4 dana." Zauzela je prkosan stav.

"Ako želiš novac, nije problem. Daj mi broj računa i milion dolara će biti na tvom računu." Pare sve mogu da kupe .

"Nisam kurva i ne želim tvoj novac." Preturala je nešto po dzepu i izvukla je papir. Bože, ova luđakinja samo neke papire nosi sa sobom.

"Šta onda želiš? Reci mi i onda mi pomozi." Želio sam da dođem do svoje rakete možda bih svesku uspio da spasim ili bilo šta iz nje dok je vatra nije progutala.

"Vrlo lako pitanje. Želim da snimam s tvojom sestrom i da budem tvoja zaručnica na kratko?" Zapisivala je na papir.

"Zar više nisi htjela biti moja žena?" Ne razumijem ovu promjenu. Ali od nje nisam dobio odgovor, jer se začula još manja eksplozija i moja sveska je pala pored njenih stopala.

Uzela je u svoje ruke i koliko sam mogao da vidim bile su joj korice oštećene. Nije bila svjesna šta drži u svojim rukama.

"U redu. Pristajem. Snimat ćeš sa mojom sestrom a sada mi pomozi da siđem."

Ako sam tada mislio da ne može biti ljepša prevario sam se. Riječima nisam mogao opisati njeni osmjeh koji se pojavio na licu. "Samo me spusti i vrati moju svesku."

"Vrlo rado, mada ako si završio u mom selu, možda te ta zvijezda ne želi.  Jer desila se eksplozija i ti sad tako nemoćan. Zar se nisi zapitao?" Ponavljala je moje riječi.

Ali radi zvijezde i te sveske sam spreman na kratko da je trpim.

Jeste li ovo očekivali🤭?
Rouzel je upao u rupu koju je sam iskopao🤗

💫 Nastavak sutra, u toku dana💫