Sva uznojna probudila sam se iz najgoreg mogućeg sna.

Već par dana spavam u Jiminovoj kući i uvijek isti san. Proganja me, guši.

Ne mogu prestati misliti na ono što se dogodilo...ne mogu prestati misliti na svog brata.

"Vrati se nazad u krevet."-Jimin me povukao na krevet i stisnuo u zagrljaj. "Rano je još."- rekao je hrapavim glasom i naslonio svoje lice na moje, tražeći moje usne.

Poljubila sam ga i zagrlila.

"Opet sam to sanjala, Jimine...idalje se bojim."-

Otvorio je oči i malo se usto.

"Ti misliš da ti netko nešto može kad si sa mnom?"-približio mi se tako da su nam se nosevi dodirivali,kao i naša čela.

"Ne-"-

"Onda?"-poljubio me na blic.

"Jimine, javili su nam da je pobjegao. Što bih trebala nego se bojati?"-

"Možeš se ti bojati, ali ne kad si sa mnom. Jer te ja želim zaštititi. I napraviti ću sve samo da možeš biti pokraj mene, da te mogu zagrliti i reći ti da si štreberka, jer ono jesi- AAAHH!!"- uštipnula sam ga.

"Romeo, spavaj."-zagrlila sam ga i zatvorila oči.

Mogla sam osjetiti da se nasmijao.

"Volim te."-

"I ja tebe, Jimine. Hvala."- poljubio me u čelo i zaspali smo.

...

Probudila sam se s velikom boli u vratu.

Jedva sam se ustala i vidila da sam na podu?

Ustala sam se i vidila kako onaj magarac slatko spava na krevetu i ne štedi prostor...

Uzela sam jastuk spremna da ga napadnem, ali sam se sažalila i samo ga ljepo ušuškala u deku.

Sišla sam dolje u kuhinju istraumirana svime...napravila sam si kavu, sjela na stolicu za šankom i masirala si vrat.

Jiminovi roditelju su se darežljivo ponudili da mene, Jimina i moju mamu same ostave ovdje u kući, a oni su se vratili u Busan na odmor i poveli Chimovu sekicu sa sobom.

Sjedila sam, dosađivala se i masirala si vrat.

Nakon nekog vremena moj prazan stomak me pozdravio pa sam se ustala i na tanjir si složila sendvič.

Pored kuhinje je bio jedan prozor koji mi je privukao pažnju.

Pogledala sam i ugledala Jina sa onim njegovim crvenim očima.

"AAAAAAAAAHHHHHHH!!!!!"- vrisnuvši bacila sam tanjir i sendvič na pod i ćućnula.

Pobjegao je kad je vidio moju reakciju.

Vrištala sam i plakala držeći se za glavu. One njegove crvene oči.

"Nayeon!!"-Jimin je dotrčao sa kata i zagrlio me.

"Što je bio?! Jesi se ozljedila?! Nayeon!!"- nisam ga čula.

Histerizirala sam. Imala sam neku vrstu napada. Otimala sam se i porezala koljeno na jedan komadić tanjira.

Jimin me dozivao i čvrsto dozivao, ali ja se nisam usudila otvoriti oči, samo sam vrištala.

Podigao me i jako zagrlio. Odnio me na kauč i jako me držao blizu sebe.

Plakala sam. Samo sam se sjetila Jina. Koliko me dugo gledao!? Radi li to češto?!

"Molim te, smiri se."-čula sam Jiminov uplakani glas i smirila se, malo.

"Nayeon, molim te...Kad si sa mnom ne želim da se bojiš, da osjećaš strah. Želim da imaš povjerenja u mene. Kako da te čuvam, ako mi ne dozvoljavaš?"-samo me jače grlio i plakao.

Moja mama je na sreću svo ovo vrijeme ili na poslu ili na policiji pokušavajući pronaći Jina, ali izgleda da je on prije našao nas...

"J-J-Jimine...Pronašao me...Vidila sam ga...Gledao me kroz prozor...Jimine našao me...Našao je nas...Molim te čuvaj me..."-suze se plesale svoj ples po mom licu, ne znajući kad je kraj.

"Znaš da te oću čuvati. Zauvijek."-

Sjedili smo tako u nekakvoj tišini, koja bi bila prekinuta našim jecajima.

"Jimine, previše plačeš. Nemoj više."- krenula sam mu brisati suze, ne brigajući me moj očajni izgled.

"Ti isto."-nasmijao se i krenuo raditi istu stvar.

Nasmijala sam se kao i on, osjećajući olakšanje.

"Moraš me prestati ovako plašiti. Gle, čak si se i porezala."-

"Samo pozovi policiju. Reci im što se dogodilo. Ja ću ovo samo oprati vodom."-poljubio me u obraz i ustao se, a ja za njim.

Jine, zašto? Što sam ti skrivila pa me ne možeš ostaviti da živim sretno s osobom koju najviše volim?!