Meškoljila sam se dok je on čitao moje poruke.

Fak, fak, fakkk!!

"Nayeon šta je ovo? Tko je ovaj lik? Je l onaj iz slastičarne?!"-jače me stisnuo.

"Nije ništa!! On mi je prijatelj! Pusti me, šta ti je!!?"- pustio me, to jest, gurnuo i ja sam pala.

Držao je mobitel i okrenuo je meni ekran, Jimin me zvao...

Samo ga ja svom snagom bacio na pod i zgazio. Staklo se razbilo i neki komadići su se razletjeli po podu.

"Zucni nešto nekome i gotova si. A taj lik...prestani se viđati s njim. Vidio sam gdje si jutros bila. Nastadat će budeš li opet pokušala nešto. Promatram te Nayeon. Svo ovo vrijeme."-otišao je nakon što je još jednom prignječio moj mobitel.

Počela sam plakati. Ovo nije moj brat...ne više. Što ću sad? Što ću s Jiminom?

Mobitel, odnosno ono što je ostalo od njega sam pokupila i bacila u smeće...

Umila sam se još jednom i probala smirit. Moram bit pametna...On nije normalan.

Vratila sam se gore i gorko jela svoju hranu.

"Draga, dugo si se zadržala dolje. Jesi dobro?"-pitala me mama.

"Daaa...u vezi toga...Uspaničila sam se. Pao mi je mobitel u WC šolju..."-pogela sam glavu.

Jin se nasmijao, mogla sam to osjetiti.

"Strpi se mjesec dana, dobit ćeš novi za rođnendan."-

"O Bože...Oprosti i hvala."-

...

"Nany~ Daj odi do trgovine po mlijeko. Pravim kolače i ponestalo nam je."-

"A kolače ti se nije dalo pravit kad sam ja bila tu. 😑"- promrmljala sam.

"Khm khm gospođice, novac ti je na stolu."-

"Usput, di je Jin?"-

"U sobi."-

"Aaa...sobi..."-tiho sam ponovila.

Pitam se što samo radi..?

"Šta si se ukipila?! Hitno mi je!"-

"Idem idem!!"- navukla sam tene.

I umjesto ljevo, prema trgovini, otrčala sam desno, Jiminovoj kući.

Moram mu javiti. Ne znam još što, ali nešto. Nešto ne valja s njim. Moram ga upozoriti i smisliti način da ga kontaktiram, sad kad nemam mobitel.

Možda se mogu izvući na onu kartu tutora.

Sva uzdihana pokucala sam i vidila mu seku.

"Srećice, di ti je braco?"-

"Iza kuće, dođi."- uzela me za ruku i potrčala iza kuće.

Vidila sam ga kako sjedi za nekim stolom ispod suncobrana i čita.

"Hvala, mrvice."-otišla je. "Jiminie."- došla sam do njega.

On se brzo ustao i zagrlio me. Oh moje jadno srce...

"Nayeon, jesi dobro? Sva si se zadihala? Zašto si onako nestala s mreže? Probao sam te nazvati, ali ti je mobitel bio isključen! Je li Jin..."- počela sam plakati.

Samo sam ćućnula na pod i pošla cviliti dok me on grlio.

"Nan, smiri se. Tu sam."-

"Ne...ne mogu, ne mogu se smiriti Jimine...Bojim se... O-ono sigurno nije m-moj brat. Prečudno se po-ponaša. Ne znam što mi sve može n-napraviti ili kakav će me prizor zateći kad d-dođem kući-"- prekinuo me tako što je uzeo moje obraze i krenuo mi brisat suze.

Taj pogled...

"Hej, hej, hej...moraš se smirit. Ja sam tu s tobom. I bit ću koliko god ti trebam. Nemaš se čega bojati dok imaš mene. Riješit ćemo ovo."-

"Hvala Jimine...hvala."-zagrlila sam ga i on je mene.

"Ovaj...Jin mi je razbio mobitel kad sam se dopisivala s tobom. Saznao je da sumljam u vezi njega i zaprijetio mi je da će naudit i tebi i meni...Iskrala sam se tako što sam mami trebala kupit mljeko..."-

"O Bože. Dođi, idemo kupit to mljeko i putem ćemo smislit što ćemo."-

Ustala sam se i pribrala. Ja imam potpuno opravdanje što sam se zaljubila u Jimina.

"Mogu redovno dolazit tako jer sam ti tutor, u školi ćemo se isto dogovarati, preko poziva sigurno ne mogu jer ne znam kad će on prisluškivat."-

"Dogovoreno. Ali kad god uhvatiš priliku. Riskiraj. Za mene. Stvarno se brinem, Nayeon. Ne znam što bih da ti se nešto dogodi, a mogao sam ti pomoći."-ostala sam paralizirana na njegove slatke riječi.

Je li moguće...da i on osjeća nešto za mene?

"Ne mogu ti dovoljno puta reći hvala."-uzela sam ga za ruku.

Osjećala sam se hrabrije i jače u sekundi. On mi je ruku malo jače stisnuo i opustio stisak odmah sljedeće sekunde.

Hoću li ti ikad biti dovoljna? Mogu li ti biti više od tutora, od školske kolegice...mogu li ti biti nešto više od prijateljice? Molim te...