Parkirao je automobil na parking restorana i pogledao je. "Pokušaću, ali ne obećavam.", progunđala je.

Nasmejao se i prevrnuo očima. "Nemoguća si, znaš?"

"Znam, ali me ti i dalje želiš ovakvu.", rekla je i nacerila se.

Zasmejao se i nežno je poljubio. " Više od svega. Hajde, izlazi."

Nasmejala se, izašla van, sačekala ga, a onda ga uhvatila ispod ruke i krenuli su ka ulazu. Na samom ulazu su ih sačekale dve devojke, okitile ih, a Damnjan je stavio nešto para u košaricu, pa je poveo dalje. Stala je kraj stola gde su se ostavljali pokloni. Devojka je podigla glavu i široko se osmehnula. "Kiki!", ciknula je, skočila sa stolice i zagrlila je.

Potapšala ju je po leđima i odvojila se od nje. "Zdravo, Ljiljo. Kako si?"

"Nismo se videle toliko dugo i ti meni "kako si"? Šta je s' tobom, jebote? Šta ima? Gde si nestala?", upitala je i odmerila Damnjana.

"Moj suprug, Damnjan. Tu sam, na Dedinju. Gde da stavim kovertu?"

"Tu, ali moram da otvorim i..."

Kristina ju je uhvatila za ruku i odmahnula glavom. "Ne moraš, piše tu moje ime i prezime. Znaće i sama koliko sam joj donela. Molim te."

Ova ju je pogledala u oči, pa ustuknula. Nešto u njenim očima se promenilo i uplašilo je. "U redu, stavi je ovde."

Klimnula je glavom, a onda ponovo uzela Damnjana za ruku i povela ga dalje. "Impresioniram sam tvojoj ljubaznošću.", ironično je rekao.

Zasmejala se. "Moju ljubaznost mogu samo privilegovani dobiti. Ovi ovde nisu na tom popisu.", progunđala je. Ugleda je sestru i, kako je pretpostavljala, zeta. "Pa, mogla je i bolje da izabere. Ovaj deluje kao neki šonja.", promumlala mu je na uvo.

Prasnuo je u smeh. "Smiri se, dušo."

"Smirena sam ja. Hajde da im se javimo i čestitamo.", promumlala je. "Čestitam vam, mladenci.", rekla je i nakezila se.

"Kiki!", Vesna je ciknula i krenula da je zagrli.

Uspela je nekako da joj uzvrati zagrljaj, a da se ne izmakne. "Lepa si. Ja sam Kristina.", rekla je i pružila ruku mladoženji.

"Vesnina sestra? Zaista mi je drago što si došla. Vanja.", promrmljao je i rukovao se sa njom. "Vanja...", ponovio je i pružio ruku Damnjanu.

"Takođe, Damnjan.", ljubazno je rekao.

"Kćeri..

Nije ni pogledala u oca. "Gde možemo da se smestimo, Vesna?"

Vesni je bilo prokleto neprijatno, ali ju je uhvatila za ruku i povela je ka stolu, koji je ostavila za slučaj da dođe. "Zašto nisi povela i decu? Tetka sam im, pobogu."

Pogledala ju je i sela. "Zato što ne želim da imaju ikakav kontakt sa ljudima koji će im se sad uvlačiti i glumiti im baku i deku. Njihov deka je umro.", mirno je rekla.

"Nemoj mi praviti neprijatnosti na današnji dan. Želim te ovde, ali ne želim katastrofu."

"I nisam došla da napravim katastrofu. Samo ih zamoli da mi se ne približavaju i to je to."

Klimmula je. "U redu. Reći ću im.", promrmljala je i otišla.

Damnjan je uzdahnuo i seo do nje, pa je uhvatio za ruku i poljubio je. "Smiri se, dušo."

Privukla je njegovu ruku usnama i slatko je poljubila. "Mirna sam, ne brini. Ovoga će vrteti oko malog prsta, kako god ona bude htela.", progunđala je.

Zasmejao se. "Ne mora da znači, ti mirni su i najveći manipulatori. Njegova faca mi se uopšte ne sviđa."

Zasmejala se. "Da je ružan, ružan je, al nisam mislila da bi ti kao muškarac to primetio."

Prevrnuo je očima. "I nisam, nešto u njemu mi se ne sviđa."

Vesna im je prišla. "Kiki..."

Pogledala ju je. "Šta je problem?"

"Neki Vanjini prijatelji su došli nenajavljeni. Da li je problem..."

"Nikakav, Vesna.", promrmljala je.

Osmehnula joj se. "Hvala."

Damnjan ju je pogledao. Znao je da ova njena promena najedanput nije bez razloga. "Malo ćemo više saznati o našem zetu. Šta? I sam si rekao da ti se ne sviđa."

Nasmejao se. "Ako i ima nešto, sigurno nam neće oni reći."

"Videćemo, evo je.", promrmljala je i ućutala.

"Sedite i lepo se provedite. Hvala vam što ste došli, ja sad zaista moram da idem, uskoro će i prvi ples.", promrmljala je i otišla.

"Dobar dan."

Kristina je podigla pogled. "Dobar dan. Sedite, gospodo."

"Hvala, pokušaćemo da što manje smetamo."

Osmehnula se. "Ne smetate. Oprostite, moram vas napustiti na trenutak. Dušo, otpratićeš me?"

"Naravno, ljubavi.", promrmljao je i ustao, pa krenuo za njom. "Šta se desilo?"

"Onaj plavušan, što sedi za našim stolom je uspeo da mi pobegne prošli put."

"Hoćeš da kažeš..."

"Videćemo, ali mislim da zet i nije baš neka cvećka.", promrmljala je, spustila torbicu na lavabo, a onda izvadila pištolj iz nje. Otkočila ga je, repetirala, pa ga vratila u torbicu. "Za svaki slučaj."

"Misliš da te je prepoznao?"

Odmahnula je glavom. "Imali smo fantomke, ali tebe sigurno jeste, Damnjane. Hajde, idemo tamo.", promrmljala je, uzela ga za ruku i povukla ga van. "Vi ste Vanjini prijatelji?"

Pogledali su se između sebe. "Više poslovne kolege. Damnjan, jel tako?"

Damnjan je izvio obrvu. "Poznajemo se?"

"Na žalost, nisam imao tu čast da Vas upoznam. Miroslav...", promrmljao je i pružio mu ruku.

Damjan je klimnuo i prihvatio je. "Drago mi je. Moja supruga, Kristina."

Kristina je klimnula glavom. "Drago mi je, gospodo.", ljubazno je rekla i osmehnula im se.

"Dugo se znate sa Vanjom?"

"Oduvek. Njegov otac je skoro ubijen u njihovom klubu, on ga je nasledio. Nisam znao da Vas poznaje."

"Sa mladine smo strane.", Damnjan je kratko rekao.

Kristina je mislila da će joj pozliti. "Malo je čudno da pravi svadbu tako brzo nakon očeve smrti.", promrmljala je.

Čovek je slegnuo ramenima. "Čak i da ju je otkazao, njega ništa ne može vratiti. Voleo je snaju i prijatelje, verujem da bi se i sam složio sa ovim."

"Slažem se. Lep su par.", promrmljala je kad su mladenci izašli na podijum za svoj prvi ples.

"Da, jesu."

Još par trenutaka ih je gledala, a onda je ugledala oca kako im prilazi. Damnjan ju je pogledao, pa ustao i pružio joj ruku. "Da li si za ples?"

Klimnula je glavom, ustala i spustila ruku u njegovu, pa je on povukao ka podijumu. "Šta ti je život.", progunđala je. 

"On želi tvoju glavu."

"I ja njegovu, Damnjane."

"Misliš li..."

"Znam. Nekako je iščeprkao i ovo je zamka. Poslala sam Daliboru poruku, već su ovde."

"Ne misliš valjda da bi..."

"Ukoliko ne sad, onda kad krenemo, Damnjane. Samo me zanima da li je znala kad je došla sa njima po mene."

"Ne verujem, Kristina. Možda ne zna ni on. Smiri se i ponašaj se kao da ništa ne sumnjaš. U redu?"

Klimnula je. "Ne brini, svakako se neću sama odati."

Osmehnuo se i spustio usne na njene, pa je željno poljubio. "Ni na trenutak se ne odvajaj od mene."

Nežno ga je pomilovala po obrazu. "Ni ti nemoj da glumiš heroja. Seti se šta si mi obećao."

Zasmejao se. "Ja svoja obećanja uvek ispunjavam, a ovo ću sa posebnom željom da ispunim, lepotice. Nećeš me se otarasiti ni na koji način. Obećavam."

Ples se završio i on ju je poveo nazad za sto. Glumila je opuštenost i praznoglavost, dok joj je svaki atom bića bio napet i spreman. Znala je da su svuda okolo njeni ljudi, spremni da sve razbucaju u sekundi, ukoliko za to bude bilo potrebe. "Dugo ste u braku?"

Damnjan se nasmejao. "Da, zajedno smo i pre nego što sam zatvoren, a venčali smo se tamo. Imao sam sreću, gospodo, da me je jedna ovakva žena htela i čekala tolike godine."

"Zaista retko u današnje vreme."

Kristina se osmehnula. "Ja sam srećna, što sam imala koga da čekam. Dušo, mislim da bi zaista trebalo da krenemo.", promrmljala je i ustala.

Klimnuo je, pa i sam ustao. "Slažem se, dušo. Doviđenja, gospodo."

Klimnuli su glavama. "Doviđenja.", promrmljali su i on ju je uzeo za ruku, pa je poveo van. Bio je napet i nervozan. Bili su u goajeu restorana kad su se napolju začuli pucnji. Pogledali su se, pa ju je on povukao u wc. U tom trenutku joj je telefon označio poziv. "Očigledno su postavili zamku. Pretpostavljam da ste krenuli van, jer su četvorica, nakon što je jedan od njih dobio poziv, krenula sa pištoljima i fantomkama ka restoranu. Mrtvi su.", Dalibor je progunđao.

"Zato ovi unutra nisu. Izaći ćemo kroz prozor wc-a. Čekaj nas tu."

"U redu.", promrmljao je i spustio slušalicu.

Pogledala je u prozor. "Sreća naša, ovi su dosta veći.", promrmljala je, izula štikle, pa se popela na lavabo i iskočila van, a Damnjan za njom. Dalibor ih je već čekao, uleteli su u auto i on je dao gas. "Zaista je vreme da ih sve potamanimo. Počevši od zeta."

Damnjan je pogledao. "To će povrediti tvoju sestru, znaš to?"

Slegnula je ramenima. "Trebala je da se informiše za koga se udaje.", mirno je rekla.

Prevrnuo je očima. Očigledno da nije oprostila, niti može. Povukao ju je k' sebi i nežno je poljubio. "Sredićemo ih.", promrmljao je.

Dalibor je klimnuo glavom. "I to što pre. Vozim vas kući, deca će ostati sa Nadom i Magdalenom, sve dok se sve ovo ne završi.", progunđao je.

"Tako je najpametnije."

"Tvoji ljudi su već obavešteni i kuća je obezbeđena, Damnjane."

"U redu."

Stigli su u kuću, posedali i Kristina im je svima troma sipala po viski, pa se svalila kraj Damjana. "Organizuj ih sve, sutra uveče će sve biti završeno.", mirno je rekla.

"Jesi li sigurna..."

Pogledala je u Dalibora. "Savršeno sigurna. Nisam u pitanju samo ja, već svi mi, kao i Damnjan i njegov klan. To je naša odgovornost. Preboleće.", mirno je rekla.

"U redu, idem ja onda da sve pripremim."

Klimnula je u ustala, pa ga zagrlila. "Čuvaj se.", tiho je rekla.

Uzvratio joj je zagrljaj. "Ne brini za mene. Vidimo se sutra.", promrmljao je i izašao. Kristina se vratila u Damnjanov zagrljaj, otpila gutljaj viskija i duboko uzdahnula. Uskoro će sve biti gotovo.

Vanja je prišao svojim momcima, kad je video da su se uzmuvali. "Šta se dešava?"

"Pobegli su. Sva četvorica su pobijena. Rekao sam ti da ovo nije dobra ideja. Vani je sve preplavljeno policijom, spremaju se da uđu unutra."

Slegnuo je ramenima. "Ovo je samo obična proslava, ništa više. Osim nas niko ne zna šta je trebalo da se desi.", mirno je rekao.

"U redu, ali to mora što pre da se reši, Vanja. Pogotovu sad."

"Polako, kad se vratim sa svadbenog putovanja, rešićemo. Ne treba mi ucveljena sestra, kad već sad nismo uspeli.", progunđao je. "Vratiću se mladi sad.", promrmljao je i otišao.

"Previše je..."

"Glup. Nadam se da nećemo ispaštati njegovu glupost.", progunđao je i otpio gutljaj viskija. Nije se slagao sa gazdom, ali vrlo dobro je znao da je najbolje da se ne meša.