"Hoćemo li na doručak, pa da potražimo Nadu i decu?", upitala je kada je izašla iz kupatila obmotana samo peškirom.

Krenuo je za njom u sobu i s' vrata je gledao kako se oblači. "Hoćeš da idem sa tobom na doručak i posle da ostanem sa tobom i decom?", upitao je iskreno iznenađen.

Mrko ga je pogledala. "Došao si ovde kao moj muž, ne možemo se izbegavati jedno drugo po ski centru. Ne, ako želimo da budemo ubedljivi.", promumlala je.

Prišao je i zagrlio je sa leđa. "Zašto jednostavno ne priznaš da me želiš uz sebe?", tiho je upitao.

Prevrnula je očima, okrenula se ka njemu i pogledala ga. "Ti si poslednja osoba koju želim uz sebe. Osim tamo.", progunđala je i glavom pokazala na krevet iza njega.

Naglo ju je podigao u naručje, doneo je do kreveta i sa njom se srušio na njega. "Onda ćemo ostati u njemu.", mrgodno je rekao.

Zabezeknuto ga je pogledala. "Ti si lud! Pusti me!", zarežala je pokušavajući da se otrgne od njega. Bio je previše jak za nju. Gurala ga je od sebe, koprcala se i tukla ga do iznemoglosti. Nije popuštao ni na sekund svoj stisak, a ona je imala sve manje želje za otimanjem, a sve vecu da se privije uz njega. Bila je na korak od toga da odustane kada joj je zazvonio telefon. Pogledala ga je i on ju je pustio. "Molim?", zadihano se javila.

"Gospođo, na ski stazi smo sreli jednog čovek koji tvrdi da je otac dece."

Skočila je sa kreveta. "Stižem.", zarežala je i poletela ka vratima.

Damnjan je skočio i krenuo za njom. "Šta se dešava?", zbunjeno je upitao dok je trčao za njom i navlačio jaknu na sebe.

"Moj bivši.", promrmljala je ne prestajući da trči. Ubrzo su stigli na ski stazu i ona je besno prišla čoveku srednje visine, braon kose i očiju. "Skloni se od nje, Ivane!", zarežala je kada je videla da je prišao Maji.

Ružno se nacerio. "Ona je moja ćerka, Kristina."

Kristina je odmahnula glavom. "Nije! Sam si je se odrekao!", besno je kreštala dok je podizala uplakano dete u naručje. "Priđi joj još samo jednom i ti si mrtav čovek."

Cinično se nasmejao. "Odkad si ti tako hrabra?"

Damnjan je shvatio da sva ta njena hladnoća, nepoverljivost i bes dolaze upravo zbog ovog čoveka. Na trenutak joj je ugledao paniku na licu, prišao joj i stao iza nje. Okrenula se i pogledala ga. "Uzmi je i odvedi decu odavde, molim te."

Uzeo je malenu. "Čekamo te u restoranu.", promrmljao je i poveo decu sa sobom.

Ona se ponovo okrenula ka Ivanu i u tom trenutku je videla svoju bivšu drugaricu, njegovu ljubavnicu. Držala je dete sličnog uzrasta kao Maja. "Slušaj me dobro, Ivane. Priđi deci još jednom blizu, ubiću prvo njih dvoje, a zatim i tebe. Ne igraj se sa mnom, ne poznaješ me više.", ledeno je rekla.

"Šta misliš, ako si sa onim..."

"Damnjan nema ništa sa ovim. Veruj mi, sopstvenim rukama ću to uraditi. Pazi šta radiš, Ivane, ako ti je iole stalo makar do onog deteta tamo.", nadmeno je rekla i okrenula se da ode kada ju je ščepao za ruku.

U trenutku joj je sve prošlo kroz glavu. "Šta ti možeš da uradiš?" zasiktao joj je na uvo.

Nije se ni snašla, a već je bila otrnuta iz njegovog stiska i zaštićena jednim širokim leđima. Jedna ruka se našla na njenom ramenu i ona se okrenula. "Da li je sve u redu, gazdarice?", momak je zabrinuto upitao.

Klimnula je prepoznavši momka kojeg je Nikola poslao da motri na Damnjana. "Dobro sam. Sve je u redu."

"Gospodine, imate li vi nekih problema sa našom gazdaricom?", drugi je preteći upitao.

Dotakla ga je po ramenu. "Sve je u redu, Nebojša. Gospodin je upravo dobio upozorenje.", progunđala je.

Klimnuo je. "U redu."

Mrko ih je pogledala. "Osim jedne stvari. Vas je Nikola poslao da motrite na Damnjana, a ne na mene.", zarežala je.

"Gospodin Damnjan je u restoranu, gospođo Kristina."

Uzdahnula je. "U redu je, znam. Kod kuće je sve u redu?"

"Jeste, gospođo. Znate i sami da bi vas Dalibor zvao da ima nekakvih problema."

Klimnula je. "Znam. Momci, ako slučajno vidite Damnjanove ljude, recite im da se ne muče bez razloga."

Obojica su se nasmejala. "Već smo ih videli, gospođo. Prosto ih je nemoguće ne primetiti ih, s' obzirom na to koliko ih je."

Klimnula je. "Hvala vam, momci, možete da idete. I još nešto, ne pričajte Daliboru ništa o ovome. U redu?"

Obojica su klimnula glavama. "Ne brinite ništa, gospođo.", promrmljao je Nebojša i otišli su.

Ona se ponovo okrenula ka Ivanu. "Ne plaši se njih, neću dozvoliti da ti momci prljaju ruke sa kukavicom poput tebe, to ću sama uraditi, samo mi priđi deci još jednom.", prosiktala je i krenula ka restoranu.

Došla je do restorana i srušila se na stolicu. "Gospođo Kristina, oprostite nisam znala..."

Nasmešila se starijoj ženi. "U redu je, Nado. Nisi ti kriva, trebalo je da ti pokažem sliku."

"Mama, jel idemo kući?", Marko je upitao.

Zbunjeno ga je pogledala. "Zašto bismo išli kući, Marko?"

"Tu je..."

Uzdahnula je. "Ne, dušo. Više nema potrebe da se krijemo. Sad imamo Dalibora i Nikolu uz nas. I Damnjana.", tiho je dodala i pogledala ga.

Nasmešio joj se. "Prvo Damnjana.", progunđao je. "Dečice, hoćemo li da idemo na stazu?"

Deca su zaklimala glavama i krenuli su van.

Te večeri je stavila decu na spavanje, izašla u dnevnu sobu i sela na kauč. Taman je sipala viski sebi kada je Damnjan izašao iz kupatila. "Jesi li dobro?", tiho je upitao.

Klimnula je. "Jesam. Hvala ti za ovo danas."

Nasmešio se, prišao joj i nežno je pomilovao po obrazu. "Nema na čemu, lepotice."

Klimnula je. "Možeš li me ostaviti malo samu, molim te?"

"Mogu.", promrmljao je i otišao u sobu. Bio je ljut. Sve što je radio njoj nije značilo ništa. Dobio je hvala i to je sve! Rešio je da je sačeka da se udostoji da dođe njemu, pa da porazgovara sa njom. Sat, dva, tri... Kad je sat otkucao ponoć, njegovom strpljenju je došao kraj i izašao je van. Zatekao je u istom položaju sa polu-praznom flašom viskija kraj sebe. "Kristina..."

Pogledala ga je i osmehnula mu se. "Hoćeš da popiješ jedan sa mnom?"

"Mislim da ti je bilo dosta.", promrmljao je.

Odmahnula je glavom. "Nije. Hajde, samo jedno."

Uzdahnuo je, uzeo čašu i seo kraj nje. "Ja ću.", progunđao je kada je video da cilja.

Klimnula je glavom. "Pametno.", tiho je rekla. "Jesi li video Markov izraz lica danas?"

"Jesam, lepotice."

"E za to sam ja kriva."

Zbunjeno ju je pogledao. "Kako?"

Tužno se osmehnula. "Duga je to priča."

Zavalio se na kauču i pogledao je. "Mislim da imamo vremena, a ti?"

"I ja, al ne želim da te opterećujem sa..."

Nije izdržao i povukao je na sebe. "Nećeš.", promrmljao je očekujući da će se svakog trenutka skloniti od njega.

Ali ona se samo skupila, spustila glavu na njegove grudi i uzdahnula. "Brak nam je bio dobar, Damnjane. Nismo se nešto posebno svađali, jedno dete, drugo, sitni problemi. Većinom finansijski. Onda sam ostala ponovo u drugom stanju. Bila sam uplašena kada sam saznala da su blizanci, ali on je navodno bio oduševljen. Kao teškoj i rizičnoj trudnici, odnosi su mi bili zabranjeni do kraja."

"Zašto si stala?", tiho je upitao.

Podigla je glavu i pogledala ga. "Silovao me je, Damnjane, u šestom mesecu. Maja je trebala da ima brata. Ne znam kojim čudom je ona ostala. Prećutala sam svima, nikome nisam rekla kako je došlo do toga. Kada sam se vratila iz bolnice, rekla sam mu da ne želim više da delim sobu sa njim i odmah prešla u sobu koja je bila namenjena deci. Nisam... nisam mislila da će se nešto promeniti, ali nisam želela da odvajam decu od njega, bake, deke i svega ostalog. Razumeš?"

Klimnuo je glavom, jače je stegao i poljubio je u teme. "Razumem."

"Video si, Maja ne liči na njega, već na mene. Kada se rodila počeo je da me optužuje da nije njegovo dete. Tada sam dobila i prve batine, sedam dana nakon što sam se porodila. Sve sam to trpela punih pet meseci, znala sam da ima drugu, nabio mi je na nos da mu je ona rodila sina, znala sam cak i ko je ona. Nisam smela da ga napustim, jer mi je pretio da će ubiti Maju. Ko zna dokle bih sve to trpela, da jednu noć, dok me je tukao, Marko nije ušao u sobu i zagrlio me pokušavajući da me zaštiti. Imao je samo tri i po godine, Damnjane. Sačekala sam da zaspi, strpala decu u auto i pobegla mojima. Odbili su me, rekli mi da izmišljam i da imam divnog muža. Imala sam gde, kuću koju mi je deka ostavio, doduše bila je skoro ruševina, ali makar nismo bili na ulici. Tako sam došla kod Velibora. I zaklela se da moja deca više nikada neće trpeti teror. Čula sam da me njegova majka traži, verovatno zbog dece, ali sam odlučila da nas neće naći. I to je od prilike to. ", završila je mrmljajući.

Ćutao je, nije znao šta da joj kaže. Nasmešila mu se. "Želiš li da odemo u šetnju?"

Zbunjeno je zatreptala. "Sada?"

"Mhm, malo ćeš razbristriti glavu pre spavanja. Vrteće ti se ako odmah legneš."

Slegnula je ramenima. "Svejedno mi je. Hajdemo."

Obukli su jakne, obuli se i izašli napolje. "Šta se desilo kada sam odveo decu?"

Uzdahnula je. "Rekla sam mu da se kloni dece, inače ću prvo ubiti njegovu ženu i dete, pa onda i njega. Ne znam zašto sam to izgovorila, nikada ne bih mogla ubiti dete. ", promrmljala je.

"To su samo reči, lepotice. Ne opterećuj se sa tim.", promrmljao je.

Šetali su u tišini. "Hajde da se vratimo. Spava mi se. ", promrmljala je.

Klimnuo je glavom i vratili su se u apartman. Začuđeno ga je pogledala kada je krenuo na kauč umesto u sobu. "Mogu i tu da spavam, ako... "

Najzad je dobila šansu da ga stavi tamo gde mu je mesto, ali najednom nije imala ni snage ni želje za tim. Došla je do njega, uzela ga za ruku i povela ka sobi. "Kauč je neudodoban.", tiho je rekla. "I ne gledaj me tako, ovo ništa ne menja samo ne želim da se ukočiš tamo."

Menjalo se, znao je to, ali mu je draže bilo da je ostavi u uverenju da se ništa nije promenilo između njih. Lakše će srušiti njene barijere i doći do onoga što zaista želi. Legao je kraj nje i nežno je pomazio po kosi. "Laku noć."

Privukla mu se bliže i nežno ga poljubila u obraz. "Laku noć. "

Sačekao je da zaspi, prilepio se uz nju, zagrlio je i zaspao. Okretala se, prevrtala i budila ga svaki čas. Na kraju ga je odgurala na leđa, popela se na njega i smirila se. Nasmejao se, zagrlio je i najzad i sam ponovo zaspao.