Kristina je za to vreme sedela u svojoj kancelariji sa Daliborom. "Vidi, ne možeš tako da se ponašaš, jebote. Suoči se sa sobom već jednom.", Dalibor je nežno rekao.

Mrko ga je pogledala. "I jesam. Hoću svoj život pre njegovog ulaska u isti. Sve je poremetio.", progunđala je.

"Hoćeš reći, tebe je poremetio."

Odmahnula je glavom. "Mene nije. Briga me za njega i..."

"Prestani sa tim, Kristina! Prestani da lažeš i sebe i mene. Stalo ti je do njega i ti to znaš."

Progutala je. "I šta kada ode? Kada ga ubiju? Nemam više snage da na ovaj ili onaj način gubim ljude do kojih mi je stalo, Dalibore. Ne, najbolje je da nestanem i tako sprečim da ode dalje nego što već jeste."

Dalibor joj je prišao i zagrlio je. "Nema dalje, Kristina. Priznaj sebi i idi njemu."

Taman je krenula da odmahne glavom kada su se vrata uz tresak otvorila. "Ostavi nas, Dalibore!", zagrmeo je i ušao unutra.

Dalibor je pogledao jedno, pa drugo, klimnuo i izašao van. Pogledala je u Damnjana i videla da je besan kao ris. "Šta hoćeš?", ljutito je upitala. I ona je bila besna, besna što se bez pitanja uvukao u njen život, u njeno srce. Što je porušio sve njene barijere.

Grubo ju je uhvatio za ruku i podigao sa fotelje. "Da ti zavrnem vratom.", zarežao je.

Slegnula je ramenima. "Slobodno, Damnjane. Ionako si uradio sve što si hteo, više mi ni taj vrat ništa ne znači."

Popistio je stisak. Nije mogao da je gleda takvu. Bila je slomljena, uništena. "Želiš li da odem iz tvog života, lepotice?", tiho je upitao. On nije odustajao, ali nije je želeo ovakvu. I hladna kao led mu je bila draža nego ovakva.

"Prekrasno je za to.", porošaputala je.

"Šta onda želiš? Reci i učiniću to."

Sklonila se od njega i pogledala kroz prozor. "Čula sam da držiš obećanja. Želim obećanje."

Stao je iza nje. "Reci."

"Kad si već ušao bez ikakvog pitanja tamo gde ti nije mesto, uzeo sve što si hteo, onda hoću obećanje. Ne znam sta ću i koliko moći da ti pružim, ali hoću da mi obećaš da nećeš otići, na bilo koji način."

"Okreni se.", prošaputao je. Okrenula se i pogledala ga. Spustio je ruke na njene obraze, a čelo na njeno. "Obećavam, lepotice. Ne plaši se, ne mene."

Klimnula je glavom. "Dobro.", promumlala je.

Spustio je ruke na njen struk, privukao je sebi i zagrlio. Šćućurila se u njegovom zagrljaju. "Kristina... O, izvinite.", Dalibor je promrmljao sa vrata.

Sklonila se od Damnjana i pogledala ga. "Šta je bilo?"

"Racija je u klubu."

"U redu, ja ću to da rešim.", promrljala je i izašla van.

Dalibor je sačekao Damnjana i sa njim krenuo dole. "Dobra je ona devojka, Damnjane, samo je svašta prošla."

Damnjan se nasmejao i tresnuo ga po ramenu. "Svestan sam toga i sam, ne brini."

"I neće ti biti lako."

Slegnuo je ramenima. "Ništa u životu nije lako."

"Dobro veče, momci, gde vam je šef?"

"O, dobro veče, gospođo Kristina, tu sam ne brinite."

Klimnula je glavom i pružila ruku starijem, debelom policajcu. "Lepo vas je videti, gospodine. Recite momku da mi ostavi devojku na miru, ako nema da plati.", zarežala je.

Policajac je klimnuo glavom i pozvao mlađeg kolegu. "Ovde si prvi put, ovde devojke ne diramo."

Mladi momak je klimnuo glavom. "Oprostite, gospodine."

"Uobičajeno?"

Matori se nasmejao. "Kao i uvek, sa vama je zadovoljstvo raditi."

Nasmejala se. "Obostrano je, gospodine. Dalibore, donesi za gospodina njegovo. Hoćete nešto da popijete, dok čekate?"

Odmahnuo je glavom. "Hvala, gospođo Kristina, ne pijemo na dužnosti."

Utom je došao Dalibor sa podebljom kovertom. "Izvolite, gospođo Kristina.", promrmljao je i pružio joj.

"Hvala, Dalibore. Gospodine, ovo je za vas. Mirni smo do sledećeg meseca?"

Nasmejao se. "Naravno, gospođo, bilo mi je zadovoljstvo. Doviđenja. "

Panduri su otišli, a Damnjan se nasmejao. "Vidim, ovde se ništa nije promenilo."

Odmahnula je glavom. "Velibor je sve ovo bio doveo do savršenstva. Nije mi bilo teško da samo nastavim."

Klimnuo je. "Hoćeš li da se vratimo na Kopaonik? Deca i Nada su bili prilično zabrinuti danas."

Pocrvenela je. "Hoću. Dalibore, ovde nema nikakvih problema, zar ne?"

Dalibor se nacerio. "Kao što vidiš sve funkcioniše kako treba. Samo vi idite."

Klimnula je glavom i pošla za Damnjanom. "Kako si došla ovamo? Džip ti je u garaži."

Prevrnula je očima. "Kada sam uspela da umaknem onim tvojim mamlazima, pozvala sam Nikolu i on je došao po mene."

Klimnuo je. "Zašto?"

Duboko je uzdahnula. "Da sredim stvari, predam Daliboru klub i sklonim se u drugi deo klana, onaj što radi preko."

Bio je u najmanju ruku zaprepašćen. "Sve si to planirala..."

Klimnula je. "Jesam, ali Dalibor nije hteo ni da čuje za to. Jesu li deca bila dobra?"

Nasmešio se. "Jesu, vodio sam ih na skijanje, sankanje, doručak, ručak, večeru. Ovaj, Marko je za sva tri obroka jeo slatke palačinke."

"Nada nije normalna, zašto mu je..."

"Nije Nada, ja sam."

Prevrnula je očima. "Trebalo je da predpostavim."

Došli su ispred apartmana i on je seo na kauč. "Uzeću iz sobe rezervni pokrivač i jastuk. Ja ću spavati na kauču."

Zabezeknuto ga je pogledala. "Ali..."

Tvrdoglavo je odmahnuo glavom. "Mi smo sve krenuli kontra, lepotice. Normalni ljudi se prvo sprijatelje, nakon toga ostvare vezu, pa tek onda sve ostalo."

Nije verovala svojim ušima. "Ali..."

Ustao je i stavio prst na njene usne. "Ššš, nema "ali", lepotice. Tako sam odlučio."

Ljutito ga je pogledala. "Još bolje, ionako se samo guraš u krevetu. ", progunđala je, otišla u sobu, uzela pokrivač i jastuk i besno mu bacila na kauč. "Izvoli, laku noć!", zarežala je, okrenula se i uz tresak vratima nestala u sobi.

Slatko se zasmejao, stavio jastuk na mesto, legao i pokrio se. Kristina je legla u krevet i zagledala se u plafon. Šta je videla uopšte na tom ludaku? Život sa njim će biti nemoguć. Zivčano je ustala i počela da šeta po sobi, posle nekog vremena je tiho izašla iz sobe i krenula ka kuhinji da uzme vodu kako bi popila tabletu. Pogledala je ka kauču i ugledala kretena kako spava snom pravednika. Tiho mu je prišla, polako podigla pokrivač i ušunjala se kraj njega. Sklopila je oči i zaspala. Već je bilo odavno svanulo kada je otvorio oči i ugledao je kraj sebe. Nasmejao se, da joj je rekao da je hoće kraj sebe, ona bi verovatno izašla ispred vrata da spava, samo da ne bi uradila kako je rekao. Spustio je šaku na njen vrat i nežno je pomazio povlačeći ruku ka njenim grudima kada je otvorila oči i pogledala ga. "Dobro jutro, lepotice. Odkud ti ovde?", promuklo je upitao.

Pocrvenela je do korena kose. "Nemam pojma, verovatno sam mesečarila. Ne gledaj me tako, sigurno nisam došla ovde samo da bih bila uz tebe.", mrmljala je, ali nije ustajala sa kauča.

Klimnuo je glavom. "Verujem da nisi.", ironično je rekao.

Potapšala ga je po grudima. "Bolje za tebe. Idem da se umijem pa ću nam staviti kafu.", promrljala je, ustala sa kauča i otišla u kupatilo.

Nasmejao se i ustao sa kauča kada su Nada i deca izašli iz soba. "Dobro jutro, deco."

"Dobro jutro, gospodine Damnjane. Jel se gospođa vratila?"

Klimnuo je. "Jeste, Nado, ne brini. Eno je u kupatilu."

Marko je obesio nos. "Rekao si mi da ću i danas jesti palačinke."

Nasmejao se, podigao ga u naručje i poneo ka kuhinji. "Ja kad obećam, to i ispunim, maleni."

"Šteta samo što danas nećeš! Marko, šta je tebi mama rekla za puno slatkog?"

"Da nije zdravo, ali mama, Damnjan kaže da treba da jedem šta mi se sviđa."

Ošinula ga je pogledom. "Damnjan se uplašio da nećete jesti bez mene, pa vas je zato pustio, inače ni on tako ne misli. Zar ne, Damnjane?"

Odmahnuo je. "Nikad ne pričam ono što ne mislim, Kristina. Tačno to sam mislio.", rekao je i nacerio se.

Slatko mu se nasmešila. "Možeš li doći na sekund?", upitala je i povukla ga za sobom. "Slušaj me dobro, budem li zbog tebe imala problema sa njihovim jelom, tebe ću nahraniti otrovom, jel jasno?", besno je siktala.

Još šire se nacerio. "Žao mi je, ali džabe se trudiš. Ja sam noćas tebi nešto obećao, a ja obećanja ispunjavam.", promrmljao je.

"Mogu ja i da te oslobodim obećanja.", progunđala je.

Odmahnuo je glavom. "Ne možeš, više me se ne možeš otarasiti."

Mučenički je uzdahnula. "Tako mi i treba kad razgovaram sa budalom u nervnom rastrojstvu."

Spustio je usne do njenog uva. "Ne, lepotice, to jesi bila ti, tvoja želja za mnom.", prošaputao je i nežno joj poljubio uvo.

"Upravo tako, samo žena u nervnom rastrojstvu može da poželi da joj ti stalno sediš za vratom.", mrmljala je u njegov vrat.

Nasmejao se i poljubio je u obraz. "Hajde, idemo da popijemo kafu pa da vodimo decu na doručak.", promrmljao je i povukao je za ruku.

Nije mogla da se seti kada je zadnji put provela tako lep i opušten dan. Krišom je posmatrala Damnjana sa decom. Imao je zivaca, volje i nije mu bilo teško da odgovori na bilo koje pitanje da su mu postavili. Nosio je malu Maju i kad je trebalo i kad nije, zastupao Marka da mu dozvoli da pojede makar jednu palačinku posle ručka i nagovorio je da pusti Mirjanu da sama prošeta. "Moramo da porazgovaramo, Damnjane.", tiho je rekla kada su ušli u apartman to veče i deca otišla u sobe.

Klimnuo je, seo na kauč i potapšao mesto do sebe. "Sedi. U čemu je problem, Kristina?"

Uzdahnula je i pogledala ga. "Ne želim da moja deca budu razmažena i ne znaju za granice. Razumem ja da ti gledaš da se uklopiš sa njima i..."

Nasmešio se i zagrlio je. "Slušaj me, lepotice, neće biti razmaženi ako im malo popustiš."

"Malo? Mirjanu si pustio samu u šetnju, Marku... Ma, šta se ja i raspravljam sa tobom, ionako je uzaludno. Idi ti u sobu i spavaj, ja ću ovde da gledam televiziju dok ne zaspim."

Klimnuo je, na brzinu je poljubio i ustao. "Laku noć."

"Laku noć.", progunđala je, namestila sebi za spavanje na kauču i legla. Premeštala je programe, nemirno se vrpoljila na kauču i svaki čas bacala pogled ka vratima sobe. Nakon dva sata je odustala od gledanja televizije i krenula da pozove Damnjana da joj pravi društvo. Tiho je ušla u sobu i shvatila da je zaspao. Prišla je krevetu i nekoliko sekundi ga gledala, a onda se ponovo ušunjala ispod pokrivača. U snu se okrenuo, spustio svoju tešku ruku na njen struk i ona je zaspala.