Već dva dana nisam videla Bojana uopšte. Nije ga bilo u hodnicima škole, kada sam kucala na vrata njegove sobe niko nije odgovarao. Čak se ni na času nije pojavio. Profesor Simić ga je menjao i rekao je da ima neke neodložene obaveze i da će se ubrzo vratiti. Iskreno, meni je sve ovo bilo sumljivo. Ne bi otišao na malo duže a da mi pre toga ne kaže ništa.

  Koga god da sam pitala, odgovorio bi mi da ne zna gde je ili da će se brzo vratiti. I tako već dva dana. Nisam planirala da tako lako odustanem od ovoga, tako da sam otišla da pitam jednu osobu koja mora da zna šta se dešava. Direktor.

  Ušla sam u jednu prostoriju koja je imala sto i devojku za njim sa desne strane, a napred zeleni kauč koji je verovatno služio da ljudi sednu dok čekaju da ih direktor primi. Prišla sam onoj devojci. Imala je puštenu prljavo plavu kosu, plave naočare i zelene oči. Uska košulja je istakla obline koje je je imala na pretek. Bila je u otprilike ranim dvadesetima.

  - Kako mogu da Vam pomognem? -, upitala je ljubaznim glasom. Delovala mi je kao ljubazna i fina devojka, a mogla je to samo da bude i gluma, jer ju je u opisu posla da bude ljubazna prema drugima.

  - Volela bih da popričam sa direktorom. -

  - Sačekajte samo trenutak. -, rekla je dok joj je kažiprst jedne ruke bio u vazduhu, a druga ruka na slušalici od telefona.

  - Dobar dan direktore. Jedna učenica bi htela da porazgovara sa Vama o nečemu. - Sklonila je slušalicu sa uveta i obratila mi se. -Kako se zoveš? -

  - Ana Lazić. -

  Rekla je moje ime u slušalicu i posle par sekundi ćutanja je rekla ,,razumem".

  - Direktor će te primiti. -

  Zahvalila sam joj se i prišla zelenim vratima na kojim je belim slovima pisalo Direktor. Tri puta sam pokucala i kada sam čula odobrenje, otvorila sam vrata. Našla sam se u prostoriju zelenih zidova. Ispred mene se nalazio beo sto, dve bele stolice meni okrenute leđima, i direktor sa druge strane stola okrenut  ka meni. Levo se nalazio beli ormar koji je od poda do polovine bio od drveta, a od polovine je napred imalo staklo. Sa desne strane se nalazila slika pejzaža.

  - Sedi. -, rekao je direktor i rukom pokazao ka jednoj od stolica. Odlučila sam da ga poslušam, i sela sam na stolicu. Iza njega se nalazio prozor zbog kojeg je njegovo lice delom bilo tamno od senke. Delovalo je pomalo jezivo i strašno, ali meni u ovoj situaciji nije. Nisam prozvana već sam sama došla, tako da nemam čega da se plašim. Imam utisak da je taj prozor namerno stavljen tu kako bi deci sa moje strane stola ulivalo strah u kosti.

  - Čime sam zaslužio da me junakinja poseti sama? - Njegove reči su me iznenadile, ali nisam dala da se to primeti. Koliko zna?

  - Znam da si Anastasija Starisol i da si ti ta koja je ubila Mortea. - Ruku sam refleksno spustila na torbicu sa mojim medijumom dok sam bila na oprezu. Bila sam spremna da u svakom trenutku izletim kroz vrata kroz koja sam i ušla.

  - Ne moraš da budeš toliko napeta. Znam za to, jer proveravamo svakog učenika koji želi da upiše ovu školu. A i član sam Odbora koji te je proglasio junakom. -

  Ovo me je malo iznenadilo, ali nisam htela da dopustim sebi da se skroz opustim. Nisam znala da je on član Odbora.

  - Ne brini se, niko sem mene ne zna. A ja nikome neću da kažem. Ipak mi nije u interesu. -

  Opustila sam se, ali sam i dalje bila na oprezu. Setila sam se da sam ovde sa razlogom, a to nije sigurno da ćaskam o mom tajnom identitetu sa direktorom.

  - Gde je profesor Perandor? -, prešla sam odmah na stvar.

  - On je poslat na jednu misiju u planine. Koristi led, tako da će se on najbolje snaći tamo. Nije bila toliko teška misija tako da je trebao da se vrati još odavno, ali iz nekog razloga ga nije bilo. -

  - I nije vam palo na pamet da mu se nije nešto desilo? - Svom snagom sam se trudila da ne povisim glas ili ne uradim nešto što ne bi trebalo. Iako me je nervirao, morala sam da pazim šta pričam i radim.

  - Odlučio sam da za sada samo čekamo. Ako ga nema do kraja nedelje, onda ćemo poslati nekog da ga pronađe. Izdržljiviji je nego što misliš, jer ipak on koristi led. -

  - Kakve to veze ima šta on koristi? -, upitala sam zbunjeno.

  - To što koristi led znači da je otporniji na hladnoću od ostalih ljudi, ali to ne znači da ne može da umre od hladnoće. -

  U glavi mi se stvorila slika kako Bojan leži bez svesti dok sneg veje i skoro ga pokrio sasvim praveći snežni kovčeg. Njegova koža toliko bleda da se ne primećuje gde počinje koža a završava sneg. Odjednom sam osetila preveliki strah da bi mogla da ga izgubim.

   Ne, to se neće desiti.

  - Pretpostavljam da ne postoji ništa što bi mogla da vam kažem kako bih vas naterala da pošaljete nekog po njega? - Lagano je klimnuo glavom i ja sam krenula da ustajem sa stolice. -Razumem vašu odluku. Izvinjavam se što sam Vam potrošila Vaše dragoceno vreme. - Sa tim rečima sam napustila prostoriju.

  Bila sam potpuno opuštena i smirena u ovoj situaciji, što je i mene malo iznenadilo. Verovatno je razlog taj što sam znala tačno šta treba da uradim. Nismo imali više časova tako da sam otišla pravo u moju sobu. Dušan je ležao na svom krevetu, a Una je sedela za radnim stolom. Obično bih se pitala kako su oboje živi, ako uzmemo u obzir da su bili sami u jednoj prostoriji, ali ne i sada.

  - Gde si bila do sada? -, upitao me je Dušan.

  - U šetnju. -, odgovorila sam kratko. Sela sam na moj krevet i uzela knjige pretvarajući se da učim.

  - Baš je šteta što pofesora Perandora nije bilo u poslednje vreme. Taman sam pomislila da ću uspeti da ga odvučem u krevet. -, rekla je Una.

  - Ne, nećeš. Ako morate to da radite, radite kod njega u sobu. Ne želim da imam traume od vas. -, rekao je Dušan.

  - Svejedno. Sigurna sam da ću uspeti da ga zavedem. Niko do sada nije odoleo mom šarmu. -

  Stegla sam malo knjigu koja mi je bila u rukama. Unine reči su me iznervirale. Bojan nije bio osoba koja bi skakao na sve što nosi suknju. Da, pre je bio sa dosta njih, ali to je bilo tada. Ne bi sigurno imao ništa sa njom.

  Čekaj, zašto mene briga? To je njegov život i on bira šta će da radi sa njim. Baš kao i Una. Iako ona nije njegov tip.

  Sačekala sam da padne mrak i da se svi uvuku u krevet. U jedanaest sati uveče je bilo gašenje svetla i nismo smeli da izlazimo iz naših soba. Polako sam ustala iz kreveta kako ne bih probudila nikog. Uzela sam debelu jaknu i karte i polako izašla iz sobe. Kada sam proverila da nema nikog, krenula sam ka izlazu. Stigla sam do prizemlja i tamo zastala. Jedna prostorija me je delila od mog izlaza. Jedna prostorija, i tri osobe koje su radile tamo.

  Nisam imala načina da ih zaobićem, tako da sam se vratila jedan sprat više. Otvorila sam prozor i pogledala ka dole. Bilo je previsoko, tako da nisam mogla samo da skočim. Odlučila sam da napravim stepenice od mojih plavih karata. Sela sam na okvir prozora i polako stala na moje karte koje su lebdele u vazduhu. Posle dva koraka noga mu je propala, izgubila sam koncentraciju i uz tresak pala na tvrdu zemlju zajedno sa kartama. Ovo je bolelo.

  Ustala sam i malo očistila odelo. Prošla sam prstima kroz kosu kako bi izgledala koliko-toliko normalno. Krenula sam ka kapiji kako bi izašla iz školskog dvorista kada sam se zaustavila na poznati glas.

  - Gde misliš da si krenula? - Okrenula sam se i ugledala ostale članove mog tima.

  - Šta vi radite ovde? -, upitala sam.

  - Zar si ozbiljno mislila da ćemo ti dozvoliti da prigrabiš svu zabavu? -, rekao je Dušan.

  - Znate da ćemo verovatno svi završiti u velikom problemu zbog ovoga? -

  - Samo prihvati da idemo sa tobom i gotovo. -, rekla je Una i prošla je pored mene idući ka kapiji. I mi ostali smo krenuli za njom. Pored kapije su bila dva čuvara i nismo mogli da prođemo neopaženo pored njih. Zato smo se dogovorili da nas Una podigne svojim vetrom sve preko visokih zidova. Pitala sam se da li će uspeti da nas prebaci sve, ali jednog po jednog je uspela. Sve nas je lepo spustila. Pa, sve sem Dušana. Negde na sredini u vazduhu je prekinula svoju magiju i on je pao na tvrdu zemlju isto kao i ja kada sam izlazila kroz prozor. Sigurna sam da je to namerno uradila.

  - Ovo ima veze sa profesorom Perandorom, zar ne? -, upitala me je Una.

  - Da. Saznala sam da je poslat na misiju u planine i da je trebao da se vrati još odavno, ali zbog nekog razloga nije. - Hodali smo ka planinama dok smo pričali.

  - Pretpostavila sam. Ne ličiš mi na osobu koja bi samo ostavila stvari a da ne preduzme ništa povodom toga. Nego, gde je to mesto gde bi on trebalo da se nalazi? - Zbog njenog pitanja sam se naglo zaustavila. -Ne znaš gde je, zar ne? -

  - Možda sam zaboravila da pitam. -

  - I kako si mislila da ga pronađemo? -

  - Ne brini se. Imam plan. -, rekla sam i izvadila jednu zlatnu kartu. Rekla sam ,,Feniks" i karta je zasijala i pretvorila se u feniksa.

  - Pronađi Bojana. -, rekla san tiho.

  Vatrena ptica se vinula u nebo dok je osvetljavala sve oko sebe zbog svojih plamenova.

  - Bojan? -, upitala je Una sa podignutom jednom obrvom. Dođavola ja i moj veliki jezik. -Zar si toliko bliska sa našim profesorom da ga zoveš po imenu? -

  Nisam znala šta da odgovorim. Sigurno mi ne bi poverovali kada bi im rekla da mi je slučajno izletelo. Svaka laž koju smislim je gora od prethodne. Izgleda da mi ne preostaje ništa sem da kažem istinu.

  - Poznavali smo se pre ove škole. Tačnije, drugovi smo. To je to. -

  - Ako ste drugovi, onda nemaš ništa protiv toga da on bude sa drugom devojkom, sa mnom na primer. Ili da me pohvališ kod njega. -

  Nasmejala sam se u sebi. Pokušava da izvuče ličnu korist od mene, ali joj to neću dopustiti.

  - Ne tiče me se sa kim izlazi. A ako hoćeš nešto da imaš sa njim, onda ćeš morati da uradiš na teži način. -

  Pažnju mi je privukla ptica koja je zbog svojih plamenova svetlela u mraku. Nije se spuštala dole, već nam je samo pokazala u kom pravcu treba da idemo. Trebalo nam je malo vremena da stignemo do odredišta. Na planinama je sneg već uveliko padao i svi smo se smrzavali, a Dušan i Una su se, kao po običaju, prepirali. Bilo je teško hodati od snega koji je napadao.

  - Šta vi radite ovde? -, trgla sam se na oštar glas. Ispred nas je iskoračila muška prilika. Nosio je samo jednu tanku jaknu preko odeće i ponašao se kao da napolju nije ledeno.

  - Bojane! -, povikala sam srećno. Verovatno bih u normalnoj situaciji potrčala i bacila mu se u zagrljaj, ali mi je sneg malo ograničavao kretanje i to trčanje bi ličilo na hodanje.

  - Za tebe gospođice sam profesor Perandor. -

  - Opusti se stari, već znamo za vas dvoje. -, rekao je Dušan i stavio ruku na njegovo rame. Bojan ga je pogledao oštro i on je odmah sklonio ruku.

  - To sada nije bitno. Vratite se u vaše sobe istog trena. -

  - Slušaj me gospodine, -, rekla je Una drsko, ali je nastavila normalnim glasom kada je Bojan pogledao. -Prošli smo toliki put zbog tebe i idemo samo sa tobom. -

  Usledila je tišina dok je izgledalo da Bojan razmišlja. Čula sam škripu snega kako se pojačava, što je značilo da se neko približava.

  - Ovde su. -,  rekao je Bojan. Mogla sam primetiti belu figuru kako se približava sve dok nije bilo dovoljno blizu da ga vidim lepo. Bio je to Sneško Belić. Najobičniji Sneško Belić sa nosom od šargarepe, dva crna kruga umesto očiju, šal oko vrata i po jedna grana sa svake strane koja je imala ulogu ruku i koja se na kraju delila na tri dela zbog čega je izgledalo da ima prste. Da li sam pomenula da može da hoda i da se pomera kao živo biće?

  - Pa to je Sneško Belić! -, povikao je Dušan veselo. U sledećem trenutku Sneško je otvorio usta otkrivajući šiljate zube na kojima je imao trag krvi. Više mi nije delovalo prijateljski nastrojeno. Ni on, ni ostali koji su se pojavili iza njega. Nisam uspela da ih izbrojim, ali mislim da ih je bilo više desetina. Imam utisak da ovo neće biti lako.

  Svi su krenuli u isto vreme na nas. Katarina je stala ispred nas i pojavio se veliki zid svetlo zelene boje koji je bio je providan. Par njih su udarali u štit pokušavavjući da ga razbiju, dok su ostali krenuli okolo sa obe strane kako bi ga zaobišli.

  - Šta da radimo?! -, upitao je Dušan paničeći.

  - Una i ti se postarajte za desnu stranu. Ti kreni u napad, a ona će ti čuvati leđa. Bojan i ja ćemo srediti levu stranu. -, rekla sam i svi smo se bacili na posao. Prizvala sam Feniksa koji ih je svojom vatrom topio. Bojan je napravio ledeni mač i sekao je jednog po jednog. Odjednom je izgubio snagu u nogama i pao je kolenima na sneg. Krvožedan Sneško Belić ga je napao preteći da mu otkine glavu, ali sam ja to sprečila mojim srebrnim kartama. Bilo mi je teško da kontrolišem bilo koji deo mog medijuma kada je živo biće bilo prizvano. Iziskivalo je dosta energije i magije.

  Pogledala sam kako ide Uni i Dušanu i primetila da se jedan Sneško približava Uni sa leđa. Bila je previše skoncentrisana u pomaganju Dušanu da ga je primetila kasno. Usmerila sam karte ka njoj. Pogledala me je i samo klimnula glavom kao znak zahvalnosti, i ja sam joj uzvratila klimanjem. Uspeli smo da ih sredimo sve. Da se borba odužila postojala bi mogućnost da ne bi pobedili. Svi su imali umoran osmeh na licu. Pa, svi sem Bojana.

  Prišla sam mu i otkopčala jaknu. Ispod nje se nazirala bela košulja sa velikom crvenom mrljom. Znala sam. Njegovi pokreti su bili malo sporiji i teže je disao. Pogledala sam u Katarinu, i ona je odmah razumela šta sam mislila. Prišla je Bojanu, stavila mu ruke na stomak, i uz zelenu svetlost njegova rana je zacelila.

  - Izgleda da imamo našeg vođu tima. -, rekao je Dušan na šta sam ga pogledala iznenađeno.

  - Stvarno? Ko je? - Pogledala sam u sve njih, a oni su već gledali u mene. -Oh, ja sam vođa. Da li ste sigurni da svima odgovara to? -

  - Može da prođe. -, rekla je Una sa prekrštenim rukama na grudima. Ovo je bio najveći čin odobrenja koji sam dobila od nje tako da sam bila polaskana.

  Katarina je samo klimnula glavom što je značilo da se slaže. Bilo mi je drago što su izabrali mene.

  Ovde smo završili, tako da smo se uputili natrag ka školi. Sunce je počelo da izlazi kada smo stigli do školskog dvorišta. Svi smo bili pozvani kod direktora istog trena. Nas četvoro je izgrdio i rekao je da ćemo se ovog puta izvući samo sa opomenom. I da me je kaznio ili izbacio iz škole, ne bih žalila. Uradila bih sve ponovo, samo Bojan da bude na bezbednom.