Duboko udahni... Izdahni... Broj do deset.

  - Požuri malo! Moramo i mi ostali da stignemo do kupatila! -, vikao je Dušan dok je lupao na vratima od kupatila.

  Jedan... Dva...

  - Nisam još spremna! Treba mi barem još pola sata! -, vikala je Una sa druge strane vrati.

  Tri... Četiri...

  Katarina se šetkala po sobi i paničila.

  Pet... Šest...

  - Nemamo toliko vremena! Niko od nas se još nije spremio, a uskoro nam počinju časovi! -

  E sada mi je dosta! Uzela sam flašicu vode sa radnog stola i poprskala sebe po licu pa se obrisala o rukav. Može da posluži umesto umivanja.

  - Um, Ana? Šta to radiš? -, upitao me je Dušan pomalo zbunjeno.

  - Okreni se. -, rekla sam i okrenula mu leđa.

  - Zašto... -

  Nije stigao ni da završi rečenicu kada sam počela da skidam majcu zbog čega se on naglo okrenuo ka zidu. Katarina je stala sa svojim šetkanjem i paničenjem.

  Na brzinu sam navukla uniformu i krenula da otvorim vrata kupatila kako bi izbavila Unu, ali su bila zaključana. Nogom sam ih udarila najače što sam mogla i razvalila ih.

  - Šta to radiš?! Zbog tebe zamalo da se ispečem! -, rekla je dok je u ruci držala peglu za kosu. Kupatilo je bilo u potpunom haosu. Svuda su bile razbacane kreme, šminke, i ne znam ni ja šta sve. Pogledala sam u Unu i shvatila da se još nije ni obukla. Prekipelo mi je i uzela sam jedan peškir koji sam omotala oko njene glave kako ne bi mogla da priča.

  Svukla sam je dok nije ostala samo u vešu, i onda joj navukla uniformu. Kada sam završila skinula sam joj onaj peškir sa glave nakon čega je duboko udahnula.

  - Da li si ti normalna?! Mogla sam da se ugušim! -

  - Da, da, nikog nije briga. -, pričala sam dok sam je gurala iz kupatila.

  - Ali nisam gotova! Moram da se našminkam! -

  Uzela sam njen neseser sa šminkom i bacila joj.

  - Šminkaj se na času. - Katarinu sam ugurala u kupatilo i bacila joj uniformu. -Imaš dva minuta da se obučeš i spremiš. Kako god se spremila, vodimo te sa sobom na čas, makar bila i polu gola. -, rekla sam i zalupila vrata.

  - Strašno. -, progovorio je tiho Dušan kako ga ne bih čula, ali jesam. Polako sam se okrenula ka njemu i streljala ga pogledom.

  - Šta ti čekaš? Još se nisi obukao. -

  - Ne misliš valjda da se obučem ovde i sada? To nije fer! Zašto je Katarina dobila kupatilo?! -

  - Ona je dobila kupatilo zato što ne može ni da priča sa ljudima kako treba, a da ne pričamo o presvlačenju pred njima. Slušaj, imaš dva izbora. Da se obučeš sam, ili da te ja obučem baš kao i Unu. -

  - Dobro, dobro, shvatio sam. -

  Una i ja smo mu okrenule leđa kako bi se presvukao.

  - Ovo je diktatura! Žaliću se i tražiću da me premeste u drugu sobu! -, kukala je Una. Otvorila je usta da kaže još nešto, ali ih je zatvorila nakon što sam je prostrelila pogledom. Svi su me iznevirali sa njihovim detinjastim zahtevima i manjkom organizacije i komunikacije da sam izgubila strpljenje za slušanje Une i njenih gluposti.

  Prišla sam vratima od kupatila i jako dva puta lupila po njima.

  - Dva minuta je prošlo!. -, povikala sam i naglo otvorila vrata ne čekajući njen odgovor. Odmerila sam je od glave do pete i zadovoljno klimnula glavom kada sam videla da je stigla da se obuče, ignorišući njenu čupavu kosu i nakrivljene naočare.

  - Požurimo ako ne želite da zakasnimo! -

  Krenula sam da izađem iz sobe, ali sam se zaustavila na Unin glas.

  - Ko si ti da misliš da imaš prava nama da naređuješ? Ti si samo jedna osoba u moru drugih nebitnih poput tebe. Nismo obavezni da te slušamo. -

  Stojala sam par trenutaka njoj okrenuta leđima sa rukom na kvaki.

  - U pravu si. Ne morate da me slušate i ne tiče me se šta radite. Ali kada to utiče na moju ocenu, ili ocenu drugih zbog tvoje ili vaše nemarnosti, onda me se itekako tiče. -

  Posle tih reči sam samo izašla. Išla san brzim korakom ka mojoj učionici kako bih stigla na vreme. Otvorila sam naglo vrata i time pridobila poglede svih prisutnih u učionici. Nasmejala sam se u sebi. Ovo me je podsetilo na onaj dan kada je moja škola bila napadnuta. Imam osećaj kao da se to desilo pre nekoliko decenija, a ne pre dve godine. Dosta toga se promenilo od tada. Ja sam se promenila.

  Pogledom sam tražila slobodno mesto, i našla jedno u predzadnjoj klupi. Tamo je sedeo sam dečak koji se borio sa Unom. Prišla sam mu i upitala ga da li je slobodno.

  - Ne. -, odgovorio je kratko ni ne gledajući ko mu se obratio. Ignorisala sam njegov odgovor i sela pored njega.

  - Zar nisi čula kada sam rekao da ne možeš? - Po prvi put me je pogledao svojim hladnim pogledom. Nešto u njemu me je podsetilo na Bojana, ne znam šta.

  - Sada je kasno, već sam sela. Izgleda da ćeš morati da me trpiš ovaj čas. -

  Pažnju mi je privuklo otvaranje vrati. Usmerila sam pogled tamo očekujući profesora, ali umesto njega su ušli ostali članovi mog tima. Drago mi je što su odlučili da se pojave. Malo posle njih je ušao profesor. Imao je skroz sedu kosu i bio je malo proćelav. Na sebi je nosio plavu kariranu košulju i preko nje braon džemper preko koga se ocrtavao mali pivski stomak.

  - Dobro jutro deco. Sedite svi na svoja mesta, čas upravo počinje. - Spustio je veliku knjigu koja bi trebala da predstavlja dnevnik na sto. -Ja sam Miloš Simić, i predavaću vam istoriju mađioničara. Da li neko zna odakle i zašto postoje mađioničari? -

  Ovo nisam znala, ali me je vrlo zanimalo. Osvrnula sam se po odeljenju i primetila da su samo par njih podigli ruke, među kojima je bila Una.

  - Izvolite gospođice Blejk? - To je bio njen znak da ustane i počne da priča.

  - Ne zna se tačno koliko dugo postoje mađioničari niti kako su nastali, jer njihovo postojanje je tajna za normalne ljude tako da ne postoji zabeležen događaj. Postoje par teorija. Jedna je da su svi mađioničari preci velikog Maltrena, dok drugi tvrde da su postojali oduvek. -

  - To je bilo vrlo dobro. Sedite gospođice Blejk. -

  Nisam znala da je Una toliko pametna. Mislila sam da je samo umišljena bogatašica koja misli da je centar sveta i kojoj su jedine brige šminka i koliko je kalorija unela, ali izgleda da sam se prevarila. Barem oko nekih stvari.

  - Ono što je gospođica Blejk rekla je u potpunosti tačno. Postoje par teorija o nastanku mađioničara, ali ni za jedan ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je tačan. Izvolite gospodine Jovanov. - Dao je reč jednom dečku koji je podigao ruku.

  - Ko je Maltren? Da li je neko bitan, pošto se ipak škola zove po njemu? -

  - Drago mi je što si to pitao. Maltren je bio vrlo bitna osoba, kako za svet mađioničara, tako i za svet normalnih ljudi. Nekoliko vekova pre nove ere, postojao je čovek po imenu Maltren. On je bio jedan od najvećih mađioničara koji su ikada postojali. Tada je jedna kometa jurila ka zemlji preteći da uništi celu ljudsku rasu kao što je jedna uradila sa dinosaurusima pre mnogo godina. Bila je blizu zemlje i ljudi su počeli da paniče. Maltren je bio taj koji je uništio. Odmah posle toga je nestao, i vremenom su ljudi zaboravili da je ikada i postojao, i on i kometa. -

  - Kako onda mi znamo da je postojao? -, upitala sam.

  - Odlično pitanje, gospođice Lazić. To je bilo nešto poput legende i prenosilo se sa kolena na koleno, samo među mađioničarima. Zato normalni ljudi ne znaju za to. Njegovi direktni preci su posle dosta godina izgradili ovu školu za uspomenu na njega i kako se nikada ne bi zaboravilo šta je učinio za ovaj svet. -

  Moram da priznam, ovo me je sve interesovalo. Pomno sam slušala svaku profesorovu reč.

  - Ne znam šta je toliko interesatno u onome što priča. -, požalio se dečak pored mene.

  - Filip beše? - Nastavila sam sa pričanjem kada sam od njega dobila klimanje glavom kao potvrdan odgovor. -Zašto ti se ne sviđa ovo što priča? -

  - Ne sviđa mi se zato što samo nabacuje nasumične teorije. Ako nema dokaza da je bilo koja od njih tačna, zašto onda učimo to? A i mogli su da izmisle to vezano sa Maltrenom kako bi od njega napravili junaka i kako bi se njegovi direktni potomci hranili njegovom slavom. -

  Kada malo bolje razmislim, njegove reči delom i imaju smisla. Izgleda da ima zreo pogled na svet, što baš i ne odgovara njegovim godinama.

  - Možda i ima istine u onome što si rekao, ali ni nema dokaza da nije bilo tako. Profesori prenose ono za šta misle da je tako. Na nama je izbor da li ćemo verovati u to. -

  Par trenutaka je razmišljao o mojim rečima pre nego što se vratio crtanjem po svojoj svesci. Sada kada se setim, iz sobe sam izletela u žurbi i nisam stigla ni da ponesem nikakvu svesku ni bilo šta drugo sa sobom. Nadam se da mi neće trebati danas.

  I tako je čas prošao veoma brzo. Mislila sam da ću imati utisak da ću umreti od starosti samo na jednom času, ali mi je bilo drago što sam se prevarila. Imali smo odmor i išla sam kod učionice od Milana i Sunčice da vidim kako njima ide dan. Njih dvoje su u istoj učionici, čak i u istom timu. Lagala bih kada bih rekla da se ne osećam pomalo izostavljeno zbog toga. Dok sam išla hodnikom čula sam nešto što me je veoma zanimalo. Obično ne bih prisluškivala, ali ovo je poseban slučaj pošto se ipak radilo o meni.