Sedela sam i čekala svoj red. Moj broj je bio 167 tako da sam imala vremena dok ne budem morala da se borim. Za to vreme sam sedela na tribinama i posmatrala kako se ostali bore. Pokušala sam da zapamtim što više ljudi i njihove sposobnosti. Nikada ne znaš kada bi moglo da ti zatreba.

  - Broj 103, Una Blejk i broj 104, Filip Valentajn neka stupe u ring. -

  Ubrzo su se u ringu našli jedna devojka i dečak. Una je bila visoka i vitka devojka svetlo plave i prave kose koja joj je dosezala do dna leđa. Svojim braon očima koje su govorile ,,Nemaš šanse protiv mene jer sam ja najjača ovde i svi vi smrtnici bi trebali da mi se klanjate" je posmatrala svog protivnika dok joj je glava bila podignuta u nebesa. Iz nje je izbivalo preveliko samopouzdanje i stav koji je vikao ,,bolja sam od svih vas". Nosila je belu lepršavu haljinu do pola butina, kratku crnu jaknicu sa rukavima i crne štikle. Zanimalo me je kako će se boriti u tim štiklama. I haljini.

  Nasuprot nje je stajao dečak par godina mlađi od nas kao njen protivnik. Filip je imao malo dužu, svetlo braon kosu sa nestašnim pramenovima. Njegove krupne oči su bile iste boje kao i njegova kosa. Lice mu je bilo bezizražajno, kao da ga ne interesuje ništa oko njega, što mu je davalo neku ozbiljnost i staloženost što je u potpunosti kontriralo njegovom izgledu i godinama. Na sebi je nosio zeleno-plave pantalone do koleni, crnu majcu sa belom kosturskom glavom i patike na čičak traku. U desnoj ruci je držao crni skejtord sa crvenim plamenovima na njemu.

  - Neka borba počne! -, rekao je glas sa druge strane zvučnika. Una je izvadila dve lepeze, jednu crnu i jednu belu. Pri dnu lepeza sam primetila grb mađioničara - na beloj lepezi crn grb i obrnuto. Zamahnula je njima stvarajući vetar koji je išao pravo ka Filipu. Filip je stao na skejt i vešto izbegao svaki nalet vetra koji je išao ka njemu. Za sobom je ostavljao trag vatre. Obišao je ceo krug oko Une time praveći vatreni prsten.

  Par puta je zamahnula lepezama time pojačavajući vatru kod jednog dela i vetrom usmeravavši je ka Filipu koji je morao da se udalji kako se ne bi opekao. Nije imao izbora sem da čeka priliku za napad.

  Šta god da je Una radila, sve bi bilo puno stila i elegancije. Raširila je ruke i počela je da se okreće oko svoje ose u potpunosti pospešujući vatru tako da je bila sakrivena od očiju neprijatelja i publike iza vatrenih zidova. Svi smo nestrpljivo čekali njen sledeći potez. I onda kada smo se najmanje nadali, ona se uzdigla iz vatrenog kaveza kao feniks nekoliko sekundi leteći u vazduhu, ali sasvim dovoljno da bi napala Filipa odozgo ne dajući mu priliku da se odbrani i time letnuvši u nazad pravo u kavez koji je okruživao ring. Kada je shvatio da skejt nije kod njega već da je odleteo u drugu stranu, brzo je ustao i krenuo kako bi ga uzeo. Ali bio je prespor, pošto ga je Una već držala u rukama sa pobedničkim smeškom na licu.

  - Ova borba se završava sa pobedom broja 103, Una Blejk! -

  Izgleda da je dosta vešta sa svojim medijumom. Ovde ima dosta veštih mađioničara, što je sasvim logično s obzirom da je ovo jedna od najboljih školi za mađioničare. Možda ipak ne bih trebala da budem zabrinuta u vezi osoba koje će biti sa mnom u timu. Bilo bi odlično ako bi bila u istom timu kao i Milan i Sunčica.

  I tako jednim za drugim mečom, konačno je došao na mene red. Milan i Sunčica su mi poželeli sreću pre nego što sam stupila u ring. Moj neprijatelj je bila devojka sa kratkom muškom frizurom. Nosila je široku odeću koja je na njoj ličila kao džak.

  Prošla sam pogledom svuda ne bi li pronašla njen medijum, ali nisam uspela. Izgleda da ću morati da sačekam da bih otkrila.

  - Neka borba počne! -

  To je bio naš znak da krenemo. Ja sam samo stojala čekajući nju prva da krene, što je i uradila. Ruke je ispružila napred i dlanove usmerila ka meni i grom je krenuo ka meni. Napravila sam kolut unapred i izbegla za dlaku. Jej, naučila sam da pravim kolut!

  Podigla je jednu ruku u vazduh i i pojavio se grom iznad mene. Ovog puta nisam uspela da izbegnem i pogodilo me je. Osetila sam kako je elektricitet prošao kroz moje telo. Osećaj nije bio baš lep. U stvari, bilo je veoma bolno.

  Vreme je da krenem u kontra napad. Iz male torbice koja mi je bila prikačena oko struka sam izvadila špil srebrnih karata i bacila ih u vazduh. Otpornost, pomislila sam dok su se one pripijale uz mene praveći srebrno odelo. Prekrivale su svaki kutak mog tela, sem lica i deo vrata. Na glavi sam imala šešir koji je podsećao na kaubojski.

  Krenula je velikom brzinom da šalje ka meni male gromove. Izbegavala sam ih dok sam joj se približavala. Bilo je par groma koji su me zakačili, ali me nije bolelo zbog odela koje su obrazovale karte. One su mi davale otpornost na sve, ali nije toliko jako. Na primer, ako bi bila izložena vatri dobila bi velike opekotine, a sa ovim kartama bih imala manje opekotine. Ukratko, ublažavaju udarce ali ne mogu da neutrališu. To je jedna od sposobnosti mojih srebrnih karata. Otkrila sam još par stvari koje mogu da rade, ali to trenutno nije bitno.

  Približila sam se mom protivniku i svom snagom je udarila pesnicom u stomak izbivši joj vazduh. Savila se od bolova i u tom trenu joj se ogrlica izvukla iz majce. Uzela sam je u ruku i otkinula sa njenog vrata. Na lančiću je bio privezak u obliku kruga sa ljubičastim kamenom, a na drugoj strani je bio grb. Znači to je njen medijum.

  - Ova borba se završava sa pobedom broja 167, Ana Lazić! -

  Ovo je bilo lakše nego što sam mislila da će biti. Vratila sam se na mesto i sela pored Milana. On je išao odmah posle mene.

  - Srećno. -, rekla sam i stavila ruku na njegovo rame.

  - Auć! Upravo si me pecnula! -

  - Izvini. Posledica groma koji me je udario. -

  Posle toga je otišao u ring. Njegov medijum je bio običan zlatan prsten koji me je dosta podsećao na burmu. Bilo koji neživi predmet da dodirne može da promeni njegov oblik u šta god poželi.

  Borba je počela i on je čučnuo, stavio ruke na pod i pod se sa obe strane neprijatelja uzdigao i krenuo da ga smrska, ali se on pomerio.

  - Da li si videla ovo?! -, okrenuo se ka meni i upitao. Za to vreme ga je neprijatelj napao, nokautirao i osvojio borbu. Odmah sam se uhvatila za glavu.

  - Koliko sam ti puta rekla da ne gubiš koncentraciju kada si u bitci? -, upitala sam ga kada je došao do nas.

  - Zaneo sam se. -

  Pogledala sam ga mrkim pogledom.

  - Zaneo si se?! To što si se zaneo može jednog dana da te košta života. -

  Primetila sam da mu je bilo malo krivo zbog mojih reči. Znam da sam možda bila malo pregruba, ali neću dozvoliti da pogine lako, posebno zbog neke sitne greškice.

  Sunčica je bila među poslednjima. Na kraju je došao i njen red. Kada je sve bilo spremno borba je počela.

  Njene minđuše su zasvetlele i u rukama joj se pojavio luk a na leđima kao neka torba iz koje su virile strele. Luk je bio svetlo plave i zlatne boje. Bio je ukrašen i izgledao je prelepo.

  Kada je borba počela. ona je napadala velikom brzinom ne dajući protivniku priliku da uradi bilo šta sem da izbegava.

  - Stvarno je dobra u borbi. -, rekao je Milan.

  - Jeste. -, rekla sam i okrenula se ka njemu. -Slušaj, izvini što sam se malopre izvikala na tebe. samo ne želim da ti se nešto desi. -

  Osetila sam potrebu da mu se izvinim.

  - U redu je, razumem. -

  Na licu je imao širok osmeh, što je izmamilo i moj. Vratila sam pogled na ring, ali je borba već bila gotova sa Sunčicom kao pobednikom. Bilo mi je malo krivo što sam propustila borbu.

  Čula sam neke glasove i okrenula glavu levo ka ulazu kako bi videla da pristiže još novih učenika.

  - Pitam se koliko ima učenika u ovoj školi? -, pomislila sam naglas.

  - Čula sam da svake godine primaju do 400 novih učenika. -, Sunčica je odgovorila na moje pitanje i sela pored Milana. To bi onda značilo da u školi ima ukupno 1600 đaka. Nije ni čudo, s obzirom da veličinu škole.

  Ubrzo je naša cela grupa završila sa borbama tako da smo bili slobodni do 6 sati dok ne odluče ko će biti sa kim u grupi. Odlučila sam da prošetam malo kroz školu zajedno sa Milanom i Sunčicom kako bih zapamtila šta se gde nalazi i kako se ne bi izgubila. Šetali smo hodnikom i ćaskali kada me je jedan dečko uhvatio za ruku i okrenuo ka sebi.

  - Pronašao sam je.-