Negde malo pre ponoći, polako sam izašla iz sobe. Nakon što sam napravila par koraka, glas profesora Simića me je naterao da zastanem.

   - Gde ste se uputili gospođice Lazić? -

   Njegov glas je bio veseo, kao i uvek što je, samo što sam sada uspela primetiti i tračak strožine, što je bilo retko za njega.

   - Malo na svež vazduh. Nije mi dobro. -, rekla sam i odmah požalila što nisam smislila bolju laž. Možda sam se izvukla jednom, ali sumnjam da bi ista fora upalila dva puta.

   - Znate da je zabranjeno ići po hodnicima nakod jedanaest sati uveče. Natrag u sobu. -

   Nisam imala izbora nego da se vratim u svoju sobu. Bila sam sigurna da će se motati ispred mojih vrati neko vreme, kako bi bio siguran da neću pokušati ponovo da izađem.

   - Uhvatio te je profesor Simić? -, upitao je tiho Dušan. Sedeo je na svom krevetu. Ni on ni Una nisu spavali, za razliku od Katarine.

   - Da. Verovatno stražari ispred vrati, a ja moram nekako da izađem sada. -

   - Možda da napravis uže od posteljine i spustiš se niz terasu? -

  - Nije loša ideja. -, rekla je Una. Dušan je izgledao presrećno, jer ga je Una ,,pohvalila".

   Uradili smo onako kako je predložio Dušan, i par minuta kasnije, ja sam se spuštala niz improvizovani kanap čiji su kraj držali Una i Dušan. Ne znam šta su njih dvoje radili gore, ali negde na pola mog spuštanja su pustili ,,kanap" i ja sam pala na zemlju.

   - Izvini. -, rekli su Dušan i Una tiho u isto vreme.

   Izvini, malo sutra. Sada me leđa bole zbog njih. Ako njih dvoje na kraju ne završe zajedno, prebiću ih oboje. Barem da znam zašto se ja mučim i šta trpim.

   Sada kada razmislim, Katarina je u sobi. Nadam se da neće imati traume od njih dvoje. Ako ih bude imala, platiću joj psihijatra. To je najmanje što mogu da uradim kao vođa tima.

   Ustala sam sa zemlje i očistila se od prašine i zalutalog lišća. Noću nije bilo nikog napolje ni u školi, tako da je odavde bilo lako. Napuštanje doma je bio teži deo.

   Stigla sam do ulaza u školu. Pretisla sam kvaku i odahnula od olakšanja što su bila otključana vrata. Bila sam srećna što nisam morala da se penjem uz ili niz nešto, ili da preskačem nešto.

   Moji koraci su odzvanjali praznim hodnikom dok sam pogledom skenirala okolinu, ne pomerajući glavu. Bio je mrak i skoro ništa se nije moglo videti, zbog čega sam bila napetija.

   Bilo je i više nego očito da su oni manje više kontrolisali celu situaciju. Oni su birali mesto sastanka i verovatno će me odvesti na isto mesto kao prošli put. Barem se nadam da neće da preduzmu neke drastične mere.

   Stigla sam do mesta na kome sam se nalazila prošli put kada su me kidnapovali. Nisam čekala dugo kada je parče tkanine prebačeno preko mojih usta. Slobodnu ruku je stavio na moj stomak i pribio me uz sebe kako ne bih pobegla. Barem sam sigurna da je to muško.

   Ovoga puta se nisam otimala, jer sam znala šta me čeka. Usmerila sam pogled u stranu i kraičkom oka sam videla crnu boju, koja nije bila deo mraka. Pogledala sam i ruku koja se nalazila na mojim ustima i po bledoj koži zaključila da je to Darko.

   Oči sam polako zatvorila i prestala sam da se oslanjam na svoje noge. Nisam pala, jer me je Darko držao. Pre nego što mi je stavio parče tkanine preko usta, zadržala sam dah. Samo sam se pretvarala da sam se onesvestila, ali sam malo udahnula kako mi disanje ne bi delovalo neprirodno, zbog čega sam bila malo omamljena.

   Podigao me je u naručje kako bi mogao da me nosi kao mladu. Bilo mi je drago što me nije prebacio preko ramena kao džak.

   Merila sam vreme koliko nam je trebalo da stignemo. Bilo je par skretanja, zaustavljanja, ali kada smo stigli, osetila sam kako me je spustio na nešto meko. Pretpostavila sam da je to bio krevet.

   Ono što mi je bilo čudno je to što nam nije trebalo ni pet minuta da stignemo. Imala sam pretpostavku, ali nisam htela da donosim prerane zaključke.

   Ležala sam trudeći se da se ne pomerim ili ne napravim nijedan zvuk. Nisam htela da se još ,,probudim", jer sam mislila da ću izvući još neke informacije, ali me je okruživala samo tišina.

   Osetila sam kako me je neko polio nečim hladnim, što ne je nateralo da se ispravim u ležeći položaj. Otvorila sam oči i ugledala Darka sa čašom u ruci.

   - Da li je to stvarno bilo potrebno? -, upitala sam dok sam rukavom brisala lice. Bilo mo je mokro lice i deo kose.

   - Pokušao sam da te probudim, ali si ti nastavljala da spavaš. Nismo mogli da čekamo dok se sama probudiš. -

   Kada malo bolje razmislim, kada sam ja uopšte zaspala? Izgleda da sam bila previše umorna.

   - Moje vreme za spavanje je ispunjeno sastajanjem sa sektom. Možeš li da me kriviš? -

  Sela sam na ivicu kreveta. Hvala Bogu pa su me ovog puta spustili na krevet. Prošlog puta mi se vrat ukočio na onoj stolici.

   Primetila sam da je Darko nosio crne kockaste naočare. Koliko se ja sećam, nije ih nosio pre.

   Ova prostorija je bila veoma slična onoj u kojoj sam bila prošli put, samo što je sada umesto stola i stolica bio krevet. Vrata su se otvorila i u prostoriju je ušetao Skar.

   - Vidim da se naša gošća konačno probudila. -, rekao je veselog glasa zaustavljajući se na sred prostorije.

   - Koliko sam primetila, ovde nema nikog sem tebe i Darka. Zar ovakva organizacija ne bi trebala da ima više ljudi? -

   - Svi ostali su poslati da obavljaju svoje poslove. - U prevodu - ubijaju. -Darko je osoba koju uvek držim uz sebe. Nije toliko vešt u borbi, ali ima svoje kvalitete. -

   Sada sam shvatila da ja ne znam njihove medijume. Oni znaju koji je moj medijum i verovatno kako funkcioniše, zbog Davida koji im je slao informacije, što njih stavlja u veliku prednost.

   - Zašto ne bi smo ostavili ćaskanje po strani i ne pričamo o onome zbog čega smo ovde? -

   Klimnula sam lagano glavom. To je nešto što je bilo neizbežno. Uozbiljio se zbog čega je njegov smešak u potpunosti nestao.

   - Šta će biti na kraju? Da li ćeš biti naš saveznik ili neprijatelj? -

   Duboko sam udahnula i izdahnula pripremajući se da dam odgovor.

   - Nemam nameru da vam se pridružim. Možda Odbor nije savršen, ali ni vi niste bolji od njih. -, rekla sam odlučno gledajući ga u oči.

   - Povuci reč! Odmah! -, povikao je Darko zbog čega sam ga pogledala. Izgledao je nekako preplašeno, samo nisam znala zbog čega. Šta sam toliko loše rekla?

   - Nismo bolji od njih? -, Skar je ponovio moje reči. Njegov mračan glas je naterao trnce kroz moje telo, dok je njegov pogled pun želje za ubijanjem poslao strah u svaki deo mog tela.

   Primetila sam kako se Darko pomerio par koraka u nazad kako bi se udaljio od nas. Sve je u meni vrištalo kako treba da pobegnem, ali moje telo nije htelo da se pokrene.

   - Hoćeš da kažeš da smo gori od njih? Da ubijamo nevine ljude? Da dopuštamo ubicama slobodno da lutaju gradom tražeći novu žrtvu? Da glupim pravilima određujemo kako će ko da živi? Ako smo mi gori od njih, onda bi trebalo da te ubijem, ovde i sada. Ili celu školu. -

   Nisam imala snage da kažem bilo šta. Prokleto sam se plašila, i nije bilo načina da sakrijem to.

   - Odlazi. Ne želim da te gledam. -, rekao je i izašao zbog čega sam mogla ponovo da dišem. Nisam znala kada sam zaustavila dah, ali me nije bilo ni briga.

   Celo moje telo se treslo. Pokušala sam nekako da se smirim, ali moje telo nije htelo da sluša. Jedva sam stojala na nogama, koje nisam ni osećala.

   On je defintivno vođa čarobnjaka i ubica, bez sumnje.

   - Bilo bi najbolje da se vratiš za sada. Videćemo kasnije šta ćemo sa tobom. -

   Samo sam klimnula glavom. I da sam htela da kažem nešto, ne bih mogla.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
   Heej ljudi. Znam da kasnim sa nastavkom, ali imam mnogo obaveza oko škole. Verovatno neću moći toliko redovno da objavljujem nastavke zbog škole.

   Nadam se da vam se sviđa nastavak😄