Sedela sam na kauču u kući u kojoj sam odrasla. Istina je kada kažu da nigde nije kao kod svoje kuće. Ovde sam se osećala opušteno i smireno.

  U sobi je ušetala baka noseći moje omiljene kolače. Nakon što sam joj se zahvalila, uzela sam jedan. Osećala sam se kao da sam u raju. Nije bilo nikog ko je želeo da me ubije, da me natera da se pridružim grupi ubica. Nije bilo komplikacija, borba ni loših ljudi. Konačno sam mogla da uživam, bez ikakvih strahova ili briga.

  Moje uživanje ispunjeno ukusnim kolačima i tišinom je prekinula glasna buka nakon čega je sve opet utihnulo.

  - Bako? -, polako i bojažljivo sam je dozvala dok sam izlazila iz sobe. Zatekla sam je kako je  onesvešćena ležala na podu u lokvi krvi.

  - Bako! Bako, probudi se molim te. -, dozivala sam je dok sam je drmusala, ali nije bilo pomoći. Nije htela da se probudi.

  Ženski vrisao mi je privukao pažnju. Otrčala sam napolje i zatekla dva tela mojih roditelja kako takođe leže u lokvi krvi. Vrisnula sam i pokrila usta rukama. Taman kada sam htela da potrčim ka njima da proverim da li su živi, poznat glas me je zaustavio u tome. Glas koji sam mislila da nikada više u životu neću čuti.

  - Ti si kriva za sve ovo. -, rekao je David. Njegova majca je bila natopljena krvlju dok je tamo gde je trebalo da bude srce bila rupa.

  - Svi su oni mrtvi zbog tebe. Ti si ta koja nas je sve ubila. -

  - Nisam ja kriva! Nisam ih ubila! -, počela sam da vičem kada mi je pogled pao na moju odeću. Cela sam bila prekrivena krvlju, koje nije bilo malopre.

  Bila sam zbunjena i uplašena. Nisam znala šta se kog đavola dešavalo.

  - Zbog tebe su ljudi umrli i zbog tebe će još nedužnih ljudi umreti. -

  Pogledao je negde u stranu, i ja sam uradila isto. Ugledala sam Bojana kako je stojao na stolici pored drveta sa kanapom oko vrata. Odjednom se stolica pomerila i on je počeo da se otima u vazduhu i guši dok ga je kanap stezao oko vrata.

  - Bojane! -

  Htela sam da odem do njega, ali neka nevidljiva sila me je sprečava da se pomerim. Jedino što sam mogla je bilo to da posmatram kako polako umire u mukama. Srce mi se slamalo dok sam gledala to.

  Svoje poslednje trenutke je iskoristio kako bi mi rekao nešto. Tri reči koje su otišle direktno u moje srce time ga pretvarajući u prah. Ti si kriva...

  Naglo sam se uzdigla iz kreveta. Brzo i plitko sam disala dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava. Svuda oko mene je bio mrak i nisam znala gde se nalazim. Čula sam poznate zvukove kako nešto pričaju, ali nisam uspela da ih razaznam.

  Izletela sam iz sobe i počela da trčim. Nisam znala gde sam bila niti kuda idem. Zaustavila sam se tek kod vrati na koja sam jako pokucala.  Posle nekog vremena su se otvorila vrata i zabrinuto Bojanovo lice me je posmatralo.

  Kada sam ga videla živog i zdravog, osetila sam neizmernu sreću i suze koje su se lile niz moje lice. Pre nego što je stigao bilo šta da kaže, zagrlila sam ga iz sve snage. Morala sam da se uverim da je to stvarno on.

  Stavila sam dlanove na njegove obraze dok sam posmatrala njegovo lice.

  - Hvala Bogu da si živ. Mislila sam da sam i tebe izgubila. Ne znam šta bih radila da sam ostala i bez tebe. Živ si... -, brbljala sam dok sam gledala u njegove prelepe oči svetlo plave boje. U njima sam mogla primetit brigu, ali to mi trenutno nije bilo važno. Jedino što je bitno jeste da nisu prazne. Da ima života u njima.

  Čvrsto me je zagrlio i moja glava se našla na njegovom ramenu.

  - Sve je u redu. To je bio samo košmar. - Njegove reči kao da su bile prekidač i počela sam da plačem jače i da jecam.

***

  Osećala sam ogromnu glavobolju i oči su me pekle. Otvorila sam oči preko volje i ugledala beli plafon. Osvrnula sam se oko sebe i shvatila da ovo nije moja soba. Osetila sam nešto oko struka. Kada sam spustila pogled, shvatila sam da je to bila ruka. Bojanova ruka.

  Ležala sam na njegovim grudima. Njegovi zatvoreni kapci i uravnoteženo disanje mi je bio pokazatelj da spava. Izgledao je nekako spokojno.

  Svojim prstima sam lagano dodirnula njegove jagodice i počela polako da prolazim niz vilicu. Odatle sam prešla na njegov vrat, potom i na njegove gole grudi. Jesen je a on spava bez majce. Razboleće se!

  - Da li si završila? -, trgo me je blago promuko glas. Svoj pogled sam usmerila ka njegovom licu i ugledala par očiju kako me posmatraju sa zanimanjem.

  - Možeš i da nastaviš ako želiš. Nemam ništa protiv. -

  - Dobro jutro. -, rekla sam ignorišući njegovu izjavu. -Zašto spavaš bez majce? Hladno je. -

  - Meni nije hladno. -, odgovorio je kratko. -Lepa pidžama. -

  Spustila sam pogled da bih videla šta sam nosila. Na sebi sam imala svilenu košulju dugih rukava i dole široke pantalone. Oba dela su bili plave boje i imali su na sebi male sličice Snupija.

  Zašto sam morala da obučem ovu? Da sam znala da ću prespavati kod Bojana u sobu, obukla bih neku malo normalniju.

  - Hvala. -, rekla sam tiho. Nisam podizala pogled kako ne bi video moje crvene obraze od blama.

  Svoje prste je stavio na moju bradu i podigao je kako bih ga pogledala u oči.

  - Zašto crveniš? Ako ti se ne sviđa, možeš slobodno da je skineš. -, rekao je na šta sam prevrnula očima.

  - To bi ti hteo. -, rekla sam i krenula da ustajem. Nisam uspela u tome, jer me je njegova ruka sprečavala u tome. -Moram da ustanem. Treba da odem na časove. Koliko ima sati uopšte? -

  - Članovi tvog tima su već obavestili direktora da nećeš danas na časove, jer ti nije dobro. Lezi. - Odmahnula sam glavom.

  - Ne mogu više da ležim. -

  Pustio me je i ja sam mogla lepo da se prebacim u sedeći položaj. Kada malo bolje razmislim, zašto sam ja uopšte u Bojanovoj sobi? Na kraju sam odlučila da ga pitam.

  - Imala si košmar sinoć i uletela si u moju sobu. -

  Kroz maglu sam se setila kako sam trčala hodnikom i kako sam ga zagrlila kada sam ga videla. Onda sam se setila sna i svaki tračak dobrog raspoloženja je nestao.

  - Šta si sanjala? -, upitao je dok se smeštao pored mene u sedeći položaj.

  - Nije bitno. -, odgovorila sam tiho skrećući pogled. Nisam htela da pričam o tome.

  - Ana, pogledaj me. - U njegovom glasu se čulo naređenje, ali je ipak nekako bio nežan. Pogledala sam ga u oči svojim suznim očima.

  - Znam da ne želiš da se sećaš, ali moram da znam. -

  Par trenutaka sam razmišljala da li da mu ispričam ili ne. Nisam htela da mislim na taj užasan san koji sam imala, ali možda bi bilo bolje ako bih nekom rekla.

  Odlučila sam na kraju da mu ipak ispričam. Dok sam pričala, par suza mi je pobeglo iz očiju i morala sam par puta da zastanem kako ne bih briznula u plač.

  - Ana, nisi ti kriva ni za čiju smrt. -, rekao je kada sam završila sa pričom.

  - Znam. -, odgovorila sam kratko i jedva čujno.

  - Da znaš, ne bi sanjala takav san. Nemoj da me lažeš. -

  - Ali istina je! Ja sam kriva što je moja majka mrtva! Da se ja nisam rodila, drugi ne bi imali priliku da ih napadnu i ubiju! Ivan ne bi bio primoran da me ostavi kod bake! Ne bih upoznala Davida i ne bih morala da ga ubijem! -, prodrala sam se. Nisam ni znala da se osećam ovako sve dok to nisam izgovorila na glas.

  Privukao me je u čvrst zagrljaj.

  - Ne možeš da kriviš sebe za sve loše što ti se desilo u životu, ili u nečijem tuđem. Ne možeš da znaš šta bi se desilo da si nešto drugačije uradila. Niko ne može da zna to. I da se nisi rodila, i dalje je neko mogao da ubije tvoju majku. Tvoj otac bi bio sam, a ovako ima tebe. Možda ti ne bi ubila Mortea, ali neko drugi bi. To što mučiš i kriviš sebe neće nikome pomoći, posebno ne tebi. Treba da prihvatiš ono što se desilo i da ne dozvoliš da se ponovi. -

  Sve ovo je pričao dok me je lagano mazio po kosi. Odvojio se od mene kako bi pogledao u moje oči koje su bile crvene i natečene od plakanja. Palcem je obrisao zaostale suze na mojim obrazima.

  - Čak i da se nađe neko ko poželi da se nisi rodila, samo se seti mene i da postoji neko ko je zahvalan Bogu što postojiš. -

  Njegove oči su bile pune nežnosti i brige. Ova njegova strana je bila retka i samo su retki mogli da je vide. Drago mi je da sam među njima. Ne bih volela da neko drugi vidi ovu njegovu stranu, posebno ne devojke.

  - I zato nemoj da plačeš. Ne želim da te gledam takvu. -

  Klimnula sam glavom i obrisala preostali trag suza.

  - Hvala ti puno. Ne znam šta bih radila da nema tebe. -

  Klimnuo je glavom. Stvarno sam mu bila zahvalna za sve što je uradio za mene. Ponekad se pitam šta sam uradila da zaslužim ovako divnu osobu u mom životu. Bilo mi je drago što sam mu ispričala sve. Osećala sam kao da je ogroman teret pao sa mojih leđi.

  - Možemo da se prebacimo na veseliju temu? -, upitala sam na šta je on klimnuo glavom.

  - Želiš nešto za rođendan? -

  Sada kada malo bolje razmislim, uskoro mi je rođendan. Bila sam toliko preokupirana drugim stvarima da sam u potpunosti zaboravila na to.

  - U stvari, imam jednu želju. Želim da to bude samo jedan dan kao i svaki drugi. Bez poklona, proslave, bez ičega.

  - U redu. Ako je to ono što želiš. -

  Bila sam mu zahvalna zbog toga što je prihvatio moju želju. Sa svim stvarima koje su se dešavale, nisam bila raspoložena za ikakvu proslavu.

  - Moram da idem sada. -, rekao je dok je ustajao sa kreveta. -Uskoro mi počinje čas. Ti možeš da ostaneš ovde ako želiš. -

  - Otićiću u moju sobu. Nemam razloga da ostanem ovde ako ti nisi tu. -

  Svi učenici su bili na časovima, tako da su hodnici doma bili prazni. Bila sam zahvalna Bogu što drugi neće videti moju detinjastu pidžamu.

  Bila sam oslobođena nastave tako da sam bila u svojoj sobi. Nisam imala šta da radim, pa sam prizvala Badija da proćaskamo malo. Naravno, malo sam ga i gušila. Nisam ja kriva što je bio toliko mekan.

  Kada su se ostali članovi tima vratili u sobu, odmah su me pitali kako sam. Čuli su uveče kako sam nešto pričala u snu i hteli su da me probude. Kada sam izletela iz sobe i oni su krenuli za mnom, ali kada su videli da sam sa Bojanom, vratili su se u svoju sobu. Izgleda da sam ih zabrinula, iako Una nije htela da prizna to. Laknulo im je kada su videli da sam bolje.

  Sutra sam otišla u školu normalno. Nije bilo nikakvih problema, na čemu sam bila zahvalna. Nadala sam se da će barem ovaj dan proteći mirno.

  Posle škole sam morala da ostanem duže da sređujem letnjikovce, jer juče nisam. I tako sam grabuljala lišće dok sam na svakih pet minuta gledala na sat. Ostalo mi je još pola sata, a onda sam slobodna. Ovo je bio tako dosadan posao. Želela sam da završim ovo što pre i da odem u sobu i ušuškam se u svoj krevet. Ili u Bojanov krevet.

  - Vidi, divljakuša kupi lišće. Pretpostavljam da to priliči osobi kao što si ti. - Na Alfredov glas sam refleksno prevrnula očima. Zar nije naučio lekciju prošli put?

  Podigla sam grabulju tako da je drška bila okrenuta ka dole, a onaj deo kome se kupi lišće ka gore.

  - Kako je zanimljiva ova grabulja. Savršena je za vađenje očiju. -, pričala sam dok sam gledala u grabulju, i onda na kraju pogledala u njega značajno. Primetila sam da je progutao knedlu koja mu je zastala u grlu. Tako je, i treba da me se plašiš.

  Posle toga je seo na klupu pod jednim letnjikovcem. Znala sam da je sigurno tu kako bi mi napakostio.

  Nastavila sam da radim svoj posao trudeći se da se ne obazirem na njega. Čula sam neki zvuk i pogledala ka Alfredu. Neka tečnost je bila razlivena na stolu od letnjikovca.

  - Ups. Izgleda da ćeš morati da počistiš ovo. -, rekao je sa pakosnim smeškom srećan što mi je otežao posao.

  - Slušaj me dobro. Ne budeš li me se klonio, uzeću ovu dršku od grabulje i zabiću ti je u... -, zastala sam sa pretnjom kada mi je pogled pao na sat. -Vidi ovo, moje radno vreme se završilo. Zbogom. -, rekla sam i krenula da odlazim.

  - Zar nećeš da počistiš ovo? -, upitao je bez tračka onom njegovom smešku.

  - Radno vreme mi se završilo, tako da nisam u obavezi da radim više. Izgleda da ćeš ti morati da počistiš. - Sa tim rečima sam otišla.

  Otišla sam do ostave koja se nalazila u školi kako bi vratila grabulju. Hvala Bogu pa sam završila sa ovim za danas.

  - Da li si razmislila? -, upitao je neko na šta sam ja poskočila i uhvatila se za srce koje je ludački lupalo.

  Ispred mene se nalazio Darko, i to obučen u školsku uniformu. Barem to objašnjava kako su uspeli da me kidnapuju u školi.

  - Nisi mi odgovorila na pitanje. - Gledala sam u njega pokušavajući da se setim šta je pitao.

  - Da li si razmislila o onome o čemu smo pričali poslednji put? -

  - Da, jesam. -, rekla sam dok sam bila na oprezu. Sigurno nije bio ovde kako bi me samo to pitao ili kako bi ćaskali.

  - Da li si onda odlučila da li ćeš nam se pridružiti? -

  - Slušaj Darko... Ili ipak više voliš da te ljudi zovu Dark? -

  - Zovem se Darko. -

  - Barem jedna osoba koja ima barem malo zdravog razuma kada su u pitanju imena. -, promrmljala sam više za sebe, potom nastavila normanim tonom. -Treba mi više vremena. To je bitna odluka koja će uticati na ceo moj život i živote ljudi oko mene. Ne mogu je doneti tako olako. -

  - Imaš vremena do ponoći. Budi u školi kao i prošli put. Ako se ne pojaviš, smatraćemo te za našeg neprijatelja i nećemo imati milosti ni prema tebi, ni prema tvojim drugovima. -, rekao je i otišao.

  Izgleda da nisam imala izbora. Morala sam večeras da se pojavim u školi. A do tada moram da iskoristim malo vremena što imam kako bih otkrila šta bih trebalo da uradim.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
  Helouu ljudi. Evo me sa novim nastavkom.  Šta mislite da će odlučiti?

  Nadam se da vam se dopada nastavak😄