Sedela sam u letnjikovcu potpuno sama. Bila je subota, tako da danas nisam imala časove. Zato sam odlučila da sedim malo napolje i uživam u prirodi.

  U dvorištu škole je imalo ukupno šest letnjikovca poređanih u dva reda. Svi letnjikovci su ličili jedan na drugi. Bili su kockastog oblika od tamnog drveta. Imalo je šest stolova sa po dve klupe sa duže strane. Bilo je svetlo braon boje takođe napravljeno od drveta. Bila sam zahvalna Bogu što barem letnjikovci nisu bili u zelenoj i beloj boji. U ovoj školi je skoro sve bilo u te dve boje, da mislim da nikada više neću moći da ih gledam zajedno kada izađem iz škole.

  Na kraju krova su bile zakačene saksije sa cvećem u raznim bojama. Imalo je i par drveća, verovatno namerno tu posađenih. Njegovo žuto i narandžasto lišće, skoro skroz opalo, nam je govorilo da je jesen. Kako se bližio moj rođendan, tako se i polako bližila Davidova godišnjica smrti. Još uvek sam pod utiskom svega što sam saznala. Bila sam zbunjena i nisam znala u šta da verujem. Neki detalji koje mi je rekao su imali smisla. Znao je privatne stvari iz Davidovog života, koje mi je on u poverenju rekao. Ili je bilo istina šta je Skar rekao, ili je ovo jedan veoma dug, bolestan i komplikovan plan za njihove planove.

  Uzdahnula sam. Smiri se Ana. Od kada si počela da sumnjaš u sve i svakoga?

  Misli su mi same odlutale ka Bojanu. Pitala sam se šta je radio sada. Nismo stigli ni da popričamo o svemu šta se desilo. Poslednjih par dana smo oboje bili zauzeti i nije bilo prilike. Iako me je povredilo to što je rekao, želela bih da rešimo nesuglasice. Postao je sastavni deo mog života, i ne znam da li bih mogla bez njega.

  - Zdravo Ana. Nismo se odavno videli. -

  Pažnju mi je privukao dečko koji je seo ispred mene i koji mi se upravo obratio. Imao je tamno plavu kosu srednje dužine za muškarca i tamno zelene oči. Iz njega je izbijao kompleks više vrednosti dok je na licu imao samouveren i pomalo jeziv smešak.

  - Alfrede van Houfene, šta ti radiš ovde? -, upitala sam iznenađeno. Alfred je bio osoba kod koje smo trebali da prenoćimo kada sam po prvi put bila u gradu Lenali. Bojan nije hteo da pođe sa nama, ali smo zato bili David i ja. On nas je namamio u njegovu vilu kako bi nam ukrao medijume i prodao ih. Uspeli smo da pobegnemo i od tada ga nismo videli. Zato sam bila malo iznenađena što sedi preko puta mene.

  - Zapamtila si mi puno ime. Osećam se počastvovanim. -

  - Naravno da sam zapamtila. Svaki put kada pomislim da mi je život užasan, samo se setim tebe i tvog imena i znam da sam mogla da prođem gore. Bude mi odmah lakše. -

  Videla sam mu na licu da mu nije bilo drago zbog mog komentara, ali njegov smešak nije opao. Nešto smera, sigurna sam.

  - Nego, pitao sam se šta je sa onim tvojim drugom što je bio sa tobom. Onog plavušana sam video, on je tvoj profesor, ali onog drugog nisam. Da nije pobegao i ostavio vas? Ne bih ga krivio. -

  Ruke koje su mi se nalazile ispod stola sam stegla u pesnice. Toliko sam imala veliku želju da ga odalamim, da ću možda stvarno to i uraditi.

  - Pitam se šta bi rekao direktor kada bi saznao da ste ti i profesor drugovi? Verovatno ništa. Ali romantična veza je već nešto drugo. -

  - Nismo zajedno. - Pokušala sam da kažem što sam mirnije mogla, ali mi nije nešto polazilo za ruku.

  - Da li to znači da ste raskinuli? To bi objasnilo zašto si izletela iz njegove sobe sa suzama u očima. Jadan on kad je morao da te trpi. -

  - Rekla sam ti da nismo zajedno. -, rekla sam dok mi je vilica bila stegnuta.

  - Zar te roditelji nisu naučili da ne trebaš da koristiš vezu kako bi napredovala? Ne bi me čudilo da nisu, jer si ipak mamina i tatina princeza. -

  Sada je preterao.

***

  Sedela sam u direktorovoj kancelariji dok me je direktor posmatrao čekajući da krenem sa objašnjivanjem. Žao mi je, ali nema ništa od toga.

  - Da li znaš zašto si ovde? -, upitao je i time razbio tišinu. Naravno da znam. Pamćenje mi je još uvek dobro, hvala Bogu. Dala sam mu potvrdan odgovor i on je nastavio.

  - Zašto si to uradila? -

  - Tražio je. -, odgovorila sam opušteno i slegla ramenima.

  - Ne može da bude jedini razlog samo zato što je tražio. Ono što si uradila se ne radi samo zbog tog jednostavnog razloga. Čak imam i iskaz očevidaca. -, rekao je i počeo da traži nešto među gomilom papira. Izvadio je jedan papir, nakašljao se i počeo da čita.

  - Nakon što ga je udarila pesnicom po sred lica i time mu raskrvarila nos, uzela je jednu saksiju i gađala ga njome. Nakon što ga je leteća saksija samo malo ogrebala, uzela je šiljati štap i jurila ga je sa pretnjom da će ga... -, zastao je, nakašljao se i nastavio. -Kastrirati. - Podigao je pogled sa papira i pogledao u mene. -Imaš da kažeš nešto u svoju odbranu? -

  - Nije bio štap već grana. -

  - Slušaj Ana, -, rekao je i sklonio onaj papir sa strane. -Znam Alfreda i znam kako iritantan ponekad može da bude. Da se ja pitam, ne bih te kaznio uopšte, ali ipak moram. Njegova porodica je jedna od glavnih koji finansiraju ovu školu. Ne želim da imam problema sa njima, tako da ću ipak morati da te kaznim. -

  Klimnula sam glavom. Razumela sam da je morao da uradi šta je morao. Svejedno, nisam se kajala zbog onoga što sam uradila. Da mogu da vratim vreme, malo bolje bih bacila onu saksiju.

  - Sledećih mesec dana, svakog dana posle časova, čistićeš školsko dvorište. -

  - Da li ste vi videli koliko je dvorište? Kada stanete na početak, ne možete da vidite kraj. -

  - I zato ćeš imati vremensko ograničenje od tri sata, posle čega si slobodna. Čistićeš lišće kod letnjikovaca, i takođe ćeš se brinuti za njigovo održavanje. -

  Klimnula sam glavom. Pametan je ovaj naš direktor. Kazna mi je da čistim i time je dobio besplatnu radnu snagu.

  - Mogu da idem sada? -, upitala sam dok sam se spremala da ustanem.

  - U stvari, imam jedno pitanje za tebe? -

  Zbunila sam se malo? Šta bi hteo da me pita?

  - Da li ste ti i tvoj profesor u romantičnoj vezi? -, rekao je ozbiljnog lica.

  - Slušajte... -, rekla sam i zastala kada sam primetila njegovu ploču sa imenom koja se nalazila na stolu. Ne bi to bilo ništa neobično da se ne preziva Maltren. On je direktan potomak velikog mađioničara Maltrena?

  Pretpostavljam da to ima smisla, ako uzmemo u obzir da su njegovi potomci izgradili ovu školu, i još je on direktor.

  - Postoji neki problem? -, upitao je i trgo me iz misli.

  - Ovaj, ne. Što se tiče profesora i mene, uveravam vas da nismo u takvoj vezi. Da, bili smo drugovi pre nego što smo došli ovde, ali to je to. I Bojan je veoma profesionalan tako da sam sigurna da ne bi dopustio da mu to smeta u obavljanju svoje dužnosti. -

  Par puta je klimnuo glavom i rekao je da sam slobodna.

  - Ah da, još nešto. - Zastala sam dok mi se ruka nalazila na kvaki. Šta li hoće sada? -Kada budeš noću izlazila napolje, lepo se obuci. Bliži se zima i poslednje što želiš je da se razboliš. -

  Zar je svo ovo vreme znao da se iskradam? A i bila sam mislila da sam se nekad previše lako iskrala. Bilo je neobično da neko može tako da se šeta po domu i školi, u jednoj od najvećih školi za mađioničare.

  Samo sam klimnula glavom i izašla. Osećala sam se čudno svaki put kada bi izašla iz direktorove kancelarije. Unutra bi uvek saznala neke nove stvari, zbog čega sam shvatala koliko u stvari malo ja znam o nekim stvarima.

  Telefon mi je zavibrirao, i izvadila sam ga iz džepa. Bila je to poruka od Bojana.

  Večeras u jedan iza škole. Ovog puta bez odlaganja.

  Složila sam se sa njim. Trebali bi ovo da rešimo, jednom za svagda. Ne ide više ovako. Nismo ljubavnici, u poslednje vreme ni prijatelji, a nismo  samo ni poznanici. Moramo da raščistimo sve, da znamo na čemu smo.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Novi nastavak. Šta mislite, da li će da reše sve i do kog rešenja će da dođu?

Nadam se da sam uspela da vas nasmejem ovim poglavljem

Ly❤