Osetila je njegove jake ruke oko svog nabreklog stomaka, pa je podigla pogled ka njemu. "Una uvek dobije svoju dozu tvog vremena, šta je sa mnom, srce?"

Nasmejala se i povukla ka na kauč kraj sebe. "Izvini, znam da sam te zappstavila u poslednje vreme.", umiljato je rekla.

Pomazio je po stomaku, pa spustio poljubac na njega. "Na čemu to radiš, kad je toliko važno, ljubavi?"

Okrenula je laptop ka njemu. "Sviđa li ti se?"

Pogledao je. Prizemna, ali velika kuća, sa šest soba, od kojih je svaka imala svoje kupatilo, ogroman dveni boravak, povezan sa kuhinjom i lepo dvorište. "Izgleda nestvarno, srce."

"Ako prodamo moj stan, može da bude naša, ljubavi. Pogledaj, imali bi sve, a naša deca bi imala i veliko dvorište, a opet bi bili skoro u samom centru grada."

"Čekaj, radila si noćima na..."

"Na našoj porodičnoj kući, Davide. Saša mi je jutros poslao dva izuzetno povoljna placa na Zvezdari. Lokacija je fenomenalna,  ali vlasnicima se žuri da ih prodaju što pre."

Pogledao je u nju. "Mogli smo otići da ih pogledamo."

"Mhm, ali za nekoliko dana, ljubavi."

Zbunjeno ju je pogledao. "Zašto za nekoliko dana?"

"Mislim da su mi trudovi upravo počeli.", prošaputala je, nakon što je osetila oštar bol u dnu leđa.

"Jesi li sigurna?"

Spustila je ruku na njegov obraz. "Prestani, sve će biti u redu, Davide.", nežno je rekla. Od trenutka kad su saznali da je u drugom stanju, David je bio, blago rečeno, u panici.

Skočio je sa kauča, ignorišući njene recie, dohvatio telefon i okrenuo majku. "Kevo, počelo je, dođite da budete sa Unom.", nervozno je rekao.

"Za pet minuta smo tu, Davide. I ne paniči, ne treba joj sad i to.", žena je progunđala i spustila slušalicu.

Okrenuo se ka Dajani i skoro se sudario sa njom. "Zašto si ustala, sedi i..."

Propela se na prste i strastveno ga poljubila. "Bićemo dobro, beba i ja, dušo.", nežno je rekla.

"Znam, biću sa vama, ni na trenutak se neću odvojiti od tebe."

Osmehnula se. "Volim te. Idi po moju torbu, u ormanu je."

Klimnuo je glavom, otrčao po torbu, a onda se vratio sa njenim cipelama i jaknom. "Mislim da ćemo dobiti najlepši poklon za Božić, prošlo je dvanaest."

Pogledala ga je. "Una je to prošle godine poželela od Deda Mraza, izgleda da će joj se želja ostvariti ovog sedmog januara.", nasmejano je rekla.

"Poželela je brata."

"Ako me poneseš do auta, rećiću ti jednu malu tajnu."

Skupio je oči. "Znaš, zar ne?"

Slegnula je ramenima. "Nisam mogla da dočekam da rodim.", rekla je crveneći se.

Par minuta kasnije su Miloje, Mileva i Sneža bili u stanu. "Kako se osećaš, dete?"

"Dobro sam, Snežo, ne brinite. Hajde, dok zaista nije krenulo.", promrmljala je kad je osetila još jedan oštar bol.

David joj je obuo cipele, obukao joj jaknu, a onda stavio torbu na rame, pa je podigao u naručje i poneo. "Javi se, Davide.", Mileva je zabrinuto rekla.

"Hoću.", promrmljao je i izneo je iz stana. "I, šta će Una dobiti, batu, ili seku?", radoznalo je upitao kad je smestio na sedište i pokrenuo auto.

"Batu, Davide. I prestani da paničiš, aman.", zarežala je kad je primetila kako mu mišić na obrazu igra.

"Izvini, srce, jače je od mene.", tiho je rekao.

Nasmešila se. "Znam da jeste."

Uskoro su bili u porodilištu, a David je sve vreme bio uz Dajanu i jako je držao za ruku. Srce ga je bolelo dok ju je gledao kako trpi ogromne bolove, bez i jednog poštenog glasa. "Još samo malo, gospođo, vidi se bebina glavica.", doktor je prijatno rekao.

Klimnula je. "Dobro sam.", promrmljala je. Da li je bila? Ne, mislila je da će se onesvestiti od bolova, ali je znala da mora da izgura do kraja. Zbog sebe, bebice i Davida. "Bravo, čestitam, postali ste roditelji dečaka i to velikog dečaka.", doktor je nasmejano rekao, presekao pupčanu vrpcu, pa predao dete Davidu.

Nije mogao da progovori. Osećaji su mu se mešali i divljali u njemu. Pogledao je u svoju Dajanu. Izgledala je umorno, ali joj je na licu blistao osmeh. "Mogu li da ga vidim, Davide?"

Nasmejao se i spustio dete na njene grudi. "Predivan je, srce."

Klimnula je glavom. "Preslikan otac, mora biti predivan.", prošaputala je. Dva sata kasnije je bila u sobi, sa svojim detetom kraj sebe i još dve žene. David je morao da ode kući, na žalost, apartmani su već bili zauzeti. Naredna dva dana je Davida i Unu viđala samo preko video poziva i oba dana preplakala. Želela je da bude sa njima i svojim sinom u njihovoj kući, u Davidovom zagrljaju. Taj dan su je u hodniku bolnice sačekali svi. "Pobogu, ljudi, zar je moguće da ste svi došli?", zapanjeno je upitala, dok je privijala svoju bebu uz sebe.

"Zar to da propustimo? Ni slučajno. Kod kuće te čeka još jedno iznenađenje. Hajde, požuri, jedva čekam da uzmem unuka.", njena majka je uzbuđeno rekla.

Dajana je mučenički pogledala u Davida. "Mislila sam da ćemo bar danas biti sami.", prošaputala je.

"Žao mi je, srce, nisam uspeo da ih sprečim, ali ne brini, već sam naglasio da bebi i tebi treba mir, neće dugo."

Klimnula je glavom. "Nadam se, volim ih, ali..."

"Znam.", promrmljao je i polako je poveo ka autu.

"Ti, tetka, nisi trebala bar Stipu voditi po ovoj zimi, pobogu."

"Došla sam čak iz Zagreba da izvedem bebu, zaista misliš da ću ovo propustiti?"

Dajana se nasmejala. "Volim vas, iako ste naporni.", progunđala je i ušla u auto. Najzad su bili sami, makar u autu do njihovog stana.

"Kako si, srce?", David je zabrinuto upitao i pogledao je u retrovizoru.

Osmehnula mu se. "Odlično, samo sam malo umorna. Sin ti je vrlo zahtevna i gladna beba. Sisa na svakih dva sata.", progunđala je.

Osmehnuo se. "Sad ćeš se odmoriti kad dođemo kući, ja ću paziti na vas dvoje."

"Troje, imaš nas troje na koje moraš da paziš.", ispravila ga je.

Osmehnuo se. "Troje."

Čim su ušli u stan, predala je bebu Davidu, čučnula i zagrlila malu Unu, koja ih je čekala na samim vratima. "Kako si mi nedostajala, lepotice.", prošaputala je i jako je grlila.

"I ti si meni, Dajana, ali bih volela da vidim batu. Kako se zove?"

Dajana ju je pogledala. "Ne znam, to prepuštam tebi.", nežno je rekla, pa ustala, uzela je za ruku i povela je ka dnevnom boravku. "Bako, deko i vi ste došli.", oduševljeno je rekla, zagrlila deku, a onda i baku.

"Da propustim da vidim praunuče, nipošto."

David je seo na kauč sa bebom, a onda je povukao ka sebi. Sela je polako i on im je ponosno pokazao bebu. "Ništa lepše u svom životu nisam video.", deka je prošaputao kroz suze.

"Tata...", Danijela je ciknula.

"Žao mi je, kćeri, ali ovo je najlepša beba koju sam ja video."

"Zaista je lep, Dajana.", Una je očarano rekla.

Osmehnula se i povukla je u zagrljaj. "Ne mogu još da te uzmem, lepotice, žao mi je. Reci mi, jesi li odlučila kako će se zvati?"

"Ognjen, jel može?"

Dajana je klimnula glavom. "Savršeno, srećice."

Nakon neka dva sata su se svi rastali, a njih troje su ostali konačno sami. "Bila sam mnogo uplašena."

Dajana se namrštila i pogledala u Unu. "Zašto, lepotice?"

"Da ne umreš."

Uzdahnula je, zagrlila devojčicu i nežno je poljubila u teme. "Ja ću uvek biti tu, obećavam.", prošaputala je.

Tu noć je ležala kraj svog Danila, mazili su se i šaputali jedno drugom nežne reči, dok je u kolevci spavao njihov sin, a u susednoj sobi kćer. Bili su mala, ali srećna porodica. David je dobio ono što je potajno priželjkivao, ženu svog života. A Dajana... Nije bila ni svesna koliko je ovo želela, sve dok u njen život nije ušla jedna mala devojčica i njen tata. "Volim te, srce moje."

"Obožavam te, Davide. Zauvek."