Ne pada mi na pamet da plačem više zbog tebe.
Previše sam suza već ostavila nad grobom naših odnosa, svojim okeanom sam potopila spomenike.
Voda je pogasila sveće, a bilo je i previse slano za cveće
i otišlo je poslednje što je od nas ostalo
tako da je već odavno bilo dovoljno plakanja.

Nisam znala kako da budem jaka, jača za sebe.
Nisam umela da nađem prave reči, one što su uvek na vrh jezika ali ih progutaš zajedno sa ponosom
i sada sam osuđena na to da me tvoj duh progoni.

Ukleta sam.
Ukleta i doveka prokleta.
U mom ormaru ne žive skeleti već samo sećanja, ali to ne znači da noću ne grebu da izađu.

U nekim trenutcima srce boli toliko da telo više ne može da podnese pa ono zatim prestane da kuca...
Mislim da sam možda ja tebe previše bolela
i zajedno smo prestali da kucamo.

Mesto nas je ostalo jedno prestravljeno dete u kući strave
koje ne sme noću da ugasi svetla,
ali opet od svetla ne može da spava
pa umesto toga broji paukove, one koji su ispleli mreže preko rebara jer sad je šuplje i prašnjavo tamo gde je srce bilo.

Kako rupa može da boli?
Jedan pauk, dva, nekada i tri...
Ovo je sada poslednji put da te volim.

Ali ko zna, prašina može da se obriše
a strah od mraka prevaziđe.
I ona sećanja čak mogu da pobegnu na slobodu.
Možda mesec prestane da zavija na mene
i ja odrastem.
To dete odraste.
I čak i ti odrasteš,
daleko od mene,
u naručju Sunca.

Možda ćemo čak i moći da kažemo
da nismo traćili vreme koje smo imali
i da je ovo imalo smisao.