Neću da te lažem;
sedela sam i pisala i pisala
jer sam zaboravila kako da radim bilo šta drugo.
Moje telo je znalo samo za jedno,
i to za poeziju.
Satima, ako treba,
danima,
nedeljama,
ja ću pisati.
I sve ću to sakriti.
Staviti na papir i zatim spaliti,
a opet će me tvoja meka toplota probuditi
i čudovište koje nazivam piscem će preuzeti.

Moje ruke praktično nisu moje,
one sada samo za pisanje postoje
i sa svakom reči ja im poklanjam deo svoje duše.
Ređam karte samo da gledam kako se ruše
jer surova realnost je da sam osuđena na gorak kraj.

Samo jedno znaj, ja sam pisala koliko za sebe toliko i za tebe.
Ti si sada taj koji hrani ovog monstruma,
iako sam ja ta koja ga je rodila
u plamenu i ledu, u suzama.
Dopustila sam mu da se hrani mojim emocijama
i sad ne znam kako bih bez njega.

Čudovište.
Hidra.
Himera.
Kiklop.
Čudovište.
Monstrum.
Ja.

Ja.
Ja.
Pisac.
Ja.

Dosta.

Ne više.

Vreme je da nakratko zaboravim ko ovde piše.

Prepustiću mu sve, ne znam kako drugačije više.
Jer ceo život idemo ruku pod ruku on i ja.

Sve zvezde sa neba sam u poeziju satkala,
a on je crna rupa,
centar gravitacije.
Uvlači me
i mene i moje zvezde
i prokleto je sve sto su moje ruke dotakle,
pa beži dok ne postaneš i ti.

Jer ako te otrujem počećeš da truneš iznutra.
Možda se na kraju i ti raspadneš,
a kada crvi izbiju iz moje kože
i postanem hodajući leš
sposoban za samo jedno,
to neće biti ljubav.

Zato te savetujem, beži dok si još Sunce.
Ostavi me sa mojom tamom,
jer tako je najispravnije.
Nisam ja vredna tvoje svetlosti.
Mene je mrak zaslužio koliko ja njega
u onom trenutku kada sam prodala dušu za pisanje.

Idi i ne okreći se.
Znaš kako je prošla žena Lotova
u trenutku kada se okrenula za gradom u dimu.
Šaljem ti upozorenje kao nekada Avram što je ljudima
jer će mene moj greh sustići kao što je Sodomu i Gomoru,
a ne želim da budeš tu kada se to desi.