Pusti me da ti prođem rukom kroz kosu bar jednom dok sedimo u tvojoj kućici na drvetu i ćutimo.
Lezi mi u krilo, spusti svoju glavu na moje noge i ja ću te pustiti da jecaš dok ne presuši okean koji si godinama skrivao od sveta.

Zatim ću ti ispričati priču o dva deteta kojima je bilo suđeno, zapisano u zvezdama da pate, da ih boli i da se jedno drugome vrate kad shvate da
jeste, daleko je nedođija.

Petar nikada nije hteo da odraste pa je sa sobom poveo izgubljene dečake, a ja sam odrasla prerano uz društvo moje šake stisnute oko olovke.

Oduvek sam volela bajke, zato ti i sad pričam o toj deci.

Hajde, slobodno mi reci kako si ti prošao kroz detinjstvo. Kako si gledao majku kako radi, kako si gledao sestru kako pati, kako u ovom svetu nikada ne smemo stati jer naša trauma jedva čeka da se vrati i da odnese ovo malo što smo dobili.

Sanjam nekada kako te držim za ruku pre nego što ti pročitam dlan.
Na rukama ti je ispisana moja poezija, tvoja prošlost, naša budućnost, probudim se u suzama hladnim skoro koliko i ovi zidovi.

Nikada i nije postojala kućica na drvetu.
Samo ova četiri zida, samo praznina koja me kida i kida i uzima i ja joj se dajem.

Zapitam se da li sam počela da uživam u svojoj propasti dok se ne setim koliku cenu plaćam za ovaj život što živim, koliko mi je uzeto, koliko sam dala, šta ti znaš o plakanju u tišini kada si imaginaran koliko i svaki moj san, svaki dan u kome sam bezuslovno srećna?

Valjda samoća nije večna.

Dolazi spokoj za nas dvoje, ispričaću ti jednom sve bajke koje postoje pre nego što počnemo da ispisujemo našu.