Ovo je lako. Mogu ja to. -mislim, kao i svako jutro u prethodnih mesec dana, kada zastajem ispred lifta pošto dobijam nezaobilazni 'ljubim te u vazduh' pozdrav od Dejne recepcionerke kojoj i dalje ne znam prezime.

Iskreno govoreći, utrčala sam u zgradu bežeći od visoke plavuše sa bljestece crvenim karminom kad mi je zamalo gurnula mikrofon u grlo. Ali navikla sam na to.

Pa recimo da jesam.

Lažem.  Panika me uhvati kad god vidim da neko ,bilo ko, stoji besposleno ispred zgrade i ne usuđujem se da izađem iz nje.

"Džo. "-doziva me neko pa shvatam da i dalje stojim ispred, sada otvorenog, lifta.

Okrećem se ka osobi koja mi se obratila, na trenutak joj ne prepoznajuci glas i kada vidim visokog tamnokosog muškarca kako mi sada zabrinuto prilazi odahnem sa olakšanjem.

"To si samo ti."-kažem .

"Pa,ćao i tebi. "-promrmlja pa me pogura u lift.

"Izvini, Teo. Zamislila sam se. Baš mi je drago da te vidim. Kako si?Šta ima?" -

Teo je zapravo prva osoba sa kojom sam razgovarala ovde. Sat vremena pošto sam došla prvi dan na posao , neko mi je uvalio da iskopiram 500 primeraka neke statističke  enciklopedije (rekla bih po debljini naslaganih papira) ne trudeći se da mi objasni kako se uopšte pali fotokopir. 

Teo je naleteo na mene dok sam urlala histericno na fotokopir mašinu jer je uporno katapultirala bilijarde praznih listova svuda po prostoriji.

U svoju odbranu, tada nisam imala pojma da je ta mašina toliko prastara da je gotovo antikvitet i da je niko ne koristi .

U svakom slučaju, i on je počeo da urla jednako glasno i na kraju smo šutirali mašinu dok nije prestala da radi šta god da je radila. A onda smo bar pola sata skupljali papire koji su odleteli i na hodnik.

To traumatično  iskustvo nas je odmah zbližilo- rekli bi kasnije svakom ko bi bio dovoljno glup da pomene papire, fotokopiranje, Tea, mene , šutiranje ili vikanje.

A onda sam počela da se 'družim'  sa Ninom i Larom pa se jadan Teo istraumirao i od žena.

Počinjem da se smejem prisecajuci se njegovog izraza lica kad me je video tog dana ne shvatajući da mi on upravo nešto govori.

"Kad smo kod toga, moram nešto da ti kažem." -njegov ozbiljni ton me trgne iz misli.

"Ha?"-govorim glupo gledajući ga isto tako.

Međutim, Teo gleda u vrata lifta koja se upravo otvaraju i ispravlja se pa klima glavom.

"Direktore." -

Oh ne.

"Dobro jutro. "-govori ovaj svojim najboljim ja-sam-divna-ljubazna- osoba- uopšte-nisam-psihopata tonom "Džo, čekao sam te."

Karlington propušta Tea da izađe iz lifta a onda on ulazi u njega.

"Gladan sam ."-kaže kada se lift pokrene .

Uzdišem.

Naravno da je gladan, on je uvek gladan.

"Pa me vodiš na doručak, pratiš me da ti odem po doručak ili si u narednih deset sekundi pošto si rekao 'Džo, čekao sam te' zaboravio da sam i ja tu ?."

Ako bih ja trebala da pogađam rekla bih da je odgovor broj tri tačan.

"Ne. " -kaže samo.

Uzdišem opet, recimo da sam i navikla na njegovo potpuno izopačeno ponašanje i recimo da me uopšte ne nervira. A sad recimo da opet lažem i da želim da se ubijem kad god samo pomislim na njega.

Kad smo kod laganja, i ubijanja, Dora smišlja najmastovitije načine na koje bi mogla da me ubije zbog situacije u kojoj se nalazim. Što me zapravo teši.

"Ili da. " -prekida moje maštanje o milosrdnoj smrti koja mi je draža od ovog mučenja. Izašli smo iz lifta i sada idemo ka vratima, tojest on ide a ja ga pratim.

Najviše me nervira što se prema svima ostalima ponaša i više nego prijateljski, tako da niko u stvari ne zna koliki je kreten.

Samo čekam kad će tražiti od mene da mu čistim kupatilo ili tako nešto. Ali trudim se da ne mislim na to jer će mi pročitati misli po običaju i tražiti mi upravo to samo da mi napakosti. 

"Šta reče? "-govorim dok on brblja nešto sa Dejnom o vremenu kada prolazimo pored njenog stola.

"Hoćeš sladoled, možda? "-okreće se ka meni i nasmeje se verovatno na moj izraz lica kao reakcije na reč 'sladoled'.

Malo je reci da imam pomešane osećaje na pomen te reči.

"Ne,neću sladoled. "-kažem čvrsto ,okrećem se ka Dejni koja se smejulji i odmahnem glavom i ponavljam glasnije "NEĆU SLADOLED "

"Izgledaces glupo ako se sad vratiš nazad. "-govori tiše otvarajući vrata i propustajuci mene da prođem iako sam ja stala.

Frknem i prolazim pored njega.

"Svejedno neću sladoled. "-govorim glasno a onda se okrećem ka njemu kada izlazi za mnom "Stvarno idemo na doručak? "

Umirem od gladi.

"Tako nekako. "-odgovara a dok ja mislim o tome šta bih mogla pojesti ne primećujem da je ovaj skrenuo desno iako sam ja skrenula levo, pa  kao apsolutna budala požurim za njim.

Vidim onu plavušu od malopre prekoputa u isto vreme kad se zamalo slomim preko Nikoline jer se odnekud stvorila ispred mene.

"Džo. "-ignoriše to što smo se zamalo prosule po celom putu i hvata me za ruku. "Pre nego što uđemo, treba mi tvoj savet. "

Mrštim se ,polu zbunjena polu osamucena od udarca o njeno rame. Ona ,sa drugi strane izgleda izbezumljeno.

"Da li si dobro? Nešto se desilo? Da te nisam udarila možda? "-ispaljujem a ona samo odmahuje glavom usput gledajući oko sebe proveravajuci da li neko poznat u blizini.

Zbog toga i ja uradim isto, očekujući da vidim nekog ubica ili manijaka da juri ka nama. Ali ne vidim nikog ,bar ne poznatog, osim one novinarke i Dimitria koji je ipak zastao da me saceka i sada mi preko njenog ramena pokazuje na svoj zglob.

"Nina ,izvini, ali da li je to hitno? "

"Pa..."-počinje sad izgledajuci kao da joj je neprijatno.

"Onda može da sačeka pauzu. Dimitrije me čeka. "-pokazujem ka njemu a dok se ona okreće on nam već veselo maše "Ovaj, treba nešto da mu pomognem. "

Nina se okreće ka meni cereći se.

"Da,da,da mu pomogneš. Svakako. Kapiram. "-namiguje mi. -"Ajde samo ti, pomozi mu."

Skoro me gura dok me zaobilazi i požuri u zgradu. Ispratim je pogledom, pitajući se da li sam možda trebala da ostanem sa njom .

"Idemo li ?Zakasnicemo. "-Karlington je jadan morao da se vrati po mene izgleda.

"Gde ćemo da zakasnimo? "-pitam ga sumnjicavo.

"Na doručak. "-kaže pa me bukvalno povlači za sobom ka,shvatam, parkingu.

"Gde idemo na doručak? "-pitam dalje.

"U jedan restoran. "

"A šta ćemo baš u taj restoran? "-

"Pa na doručak. "

"Ali zašto. ..."-

"Prestani da postavljaš pitanja ili nećeš dobiti sladoled. "-prekida me.

"Pa ni neću sladoled. "-promrmljam ali prestajem sa ispitivanjem.

*

Živim u ovom gradu ceo život i nikad nisam čula za ovo mesto. Što je najgore ,ili najbolje, nalazi se samo dve ulice od moje kuće.

Takođe, mesto je preslatko. Ima čak i ogromnu drvenu terasu i izgleda kao da je nekako iscupano iz neke bajke. Čim izademo sa parkinga i uđemo u dvorište puno zelenila i cveća osetim se kao više uopšte nismo ni blizu grada.

Zaboravljam na posao, na laži i probleme i zastajem da ,bukvalno, pomirišem ruže.

Što je greška, shvatili ste već, jer je potpuno nelogicno da sada cvetaju  ruže što znači da pokušavam da mirišem veštačko cveće.

U svoju odbranu, poneo me trenutak i atmosfera , u redu?

Za vreme mog debilisanja, Karlington se izbrblja sa nekim momkom koji izgleda kao preskupo plaćeno osoblje a dok dođem do njega već me nestrpljivo čeka i odmah povede ka ulazu.

Odmah ispred vrata nas dočekuje onaj isti momak i bez reči klime glavom veoma profesionalno a onda nas on povede između stolova sve dublje u restoran.

Ono što je najčudnije, bar po meni, za ovo doba dana je da je potpuno pun.

I iako spolja izgleda kao porodično mesto ne vidim ni jednu jedinu porodicu. Ovde vidim najviše poslovnih odela. Prođemo pored nekoliko ljudi koji izgledaju kao da su upravo došli sa treninga, tu priču sam upravo izmislila u glavi, i nekoliko skupima trač partija bogatih domaćica.

Zbog toga shvatim zašto nikada nisam čula za ovo mesto niti bila u njemu, nemam ti ja para za ovo planinarenje.

Sad se postavlja pitanje, trebam li se zabrinuti za to da ću potrošiti ceo moj stek na ovaj doručak i da li smo ovde na nekom poslovnom sastanku. U oba slučaja sam nadrljala.

Konobar, ako je to konobar, zastaje pored stola a dok mu se približavamo jedna od dve osobe koje sede za njim ustaju.

To je visoki procelavi muškarac koji zgrabi Karlingtonovu ruku obema svojima i manijacki je protrese i pošto izlupeta gomilu ulizivackih gluposti koje ne slušam pokazuje mu da sedne mene potpuno ignorišući.

Tada shvatam da ne namerava da predstavi devojku koja i dalje sedi nezainteresovano me odmeravajuci pogledom pošto je pre toga gutala mog šefa pogledom. Vidim njenu drecavo crvenu haljinu celu prekrivenu cirkonima i njenu prenapadnu šminku te shvatam još nešto.

Upravo sam unapređena u poslovnu pratnju. Kako sjajno.

Karlington naslanja ruku iznad mog boka, pristojno me navodeci do stolice prekoputa devojke, još pristojnije mi izvlaceci istu kako bih mogla da sednem. Nasmejem mu se pri tome, pristojno podrazumeva se, želeći da ga šutnem toliko snažno da umre.

Neko će debelo da mi plati za ovo.

Ali, sa druge strane, u tom slučaju ja ne placam račun, zar ne? Takođe, ne moram da se ponašam pristojno, i mogu da tracaram sa curom prekoputa plus ne moram slušati i učestvovati u dosadnim razgovorima o statistici (ukoliko je uopšte ovaj sastanak vezan za te gluposti)

I tako ja dobijam ideju, veoma dobru ideju. Ili se bar takvom činila u tom trenutku.