Pokupila sam svoje stvari, a zatim brzo izašla iz sale. Harry me je čekao kod parkinga. Srce mi je jako lupalo dok sam se približavala njegovom autu.

"Ne brini se, biće sve u redu." Rekao je dok mi je otvarao vrata auta kako bih ja ušla.

Sela sam i bacila torbu na zadnje sedište. Videla sam njega kako dolazi sa druge strane i pali auto. Posle par trenutaka smo se nalazili na putu ka bolnici. Vreme je bilo jako kišno u tom momentu, tako da Harry i ja nismo ni reč progovorili kako bi se skoncentrisali na put ispred nas. On me je sve vreme držao za ruku kako bi me smirio.

. . .

Osećala sam se jako nervozno dok smo se približavali bolnici. Ugledala sam veliki parking iza nje i pokazala Harryju kako bi se što pre parkirali. On je ostavio auto na doslovno praznom parkingu, a zatim istrčao iz auta za mnom.

Ulazila sam u hodnik te bolnice, a potom ugledala neku ženu koja je ličila na medicinsku sestru.

"Izvinite, da li Vas mogu nešto pitati?" Upitala sam i sačekala odgovor.

"Stvarno nemam vremena sada. Reci šta želiš?" Rekla je jako neprijatnim tonom.

"Zanima me da li je Louis Tomlinson smešten ovde?"

"Da. Soba broj sedam." Izgovorila je sa lažnim osmehom na licu.

Pogledala sam zabrinuto u Harryja i uhvatila ga za ruku kako bi pošao sa mnom do sobe. Prolazili smo kroz široki hodnik i gledali brojeve koji su pisali na vratima.

"Evo ga. Broj sedam. Uđi sa mnom."

"Jesi li sigurna Caroline? On je ipak tvoj otac, a ja sam ti profesor." Harry je izgovorio zabrinuto.

"Takođe si i jedina osoba koja je tu za mene." Odgovorila sam nervozno.

Spustila sam pogled ka vratima sobe, a zatim vrlo laganim pokretom otvorila vrata. U sobi sam zatekla Liama koji je odmah skrenuo pogled ka meni. Harry je ušao za mnom i stavio ruku preko mog ramena kako bi me smirio. Suze su mi same krenule kada sam ugledala Louisa kako samo tako bez svesti leži na bolničkom krevetu.

"Probudiće se... Ne brini." Rekao je Liam koji nije spuštao pogled sa njega.

Pogledala sam u Harryja i spustila glavu kod njegovih grudi. Suze su mi krenule same od sebe, probala sam da ne plačem, ali nisam uspela. Harry me je čvrsto zagrlio kad je osetio kako drhtim od plača.

"Caroline, šta radi tvoj trener ovde?" Liam je upitao sa vrlo zbunjenim izrazom lica.

"Pošao sam sa njom jer nije imala koga da je vozi do bolnice." Harry je rekao pola istine.

Gledala sam u Liama i videla u njegovom pogledu da nam uopšte ne veruje. Atmosfera je u sobi bila grozna. Počevši od mog oca koji je ležao na tom bolničkom krevetu. Liama koji je sedeo pored njega sa očima punim suzama dok ga je držao za ruku. Harrya koji je sve vreme gledao u mene grleći me kako bih se smirila.

Izašla sam iz sobe i uputila se ka hodniku kako bih uzela nešto za piće. Harry je krenuo za mnom. Gledao me je jako zabrinuto. Tražila sam neki aparat sa kafom, kako bih ostala prisebna za slučaj da se Louis probudi.

Zapravo mi nije jasno kako je bio upucan, zbog čega je bio upucan... U glavi mi je samo bila njegova rečenica koju je izgovorio kada se vratio kući. "Ne bih vas tako lako napustio da nije bilo nešto jako važno." Ta njegova rečenica mi je sve vreme zujala u glavi. Razmišljala sam o tome šta bi se dogodilo da ih nisam samo tako napustila. Možda se ništa od ovog ne bi dogodilo, možda bih mogla da ga spasim...

"Šta ako je ovo sve moja krivica?" Upitala sam, a potom podigla glavu i gledala Harryja u oči.

"O čemu pričaš Caroline?! Kako ovo može biti tvoja krivica?"

"Razmisli malo... Da ih nisam samo tako ostavila možda se ništa od ovog ne bi dogodilo..." Rekla sam snuždeno.

"Molim te nemoj tako misliti... Ovo nije tvoja krivica." Harry je izgovorio.

Pokušala sam da mu verujem, iako sam se osećala jako tužno na samu pomisao da se moj otac možda nikada neće probuditi. Prošla sam rukama kroz kosu i pokušala da mislim na nešto drugo. Odjednom sam čula jako poznati ženski glas.

"Caroline? Gde ti je otac? Upravo sam mi je Zayn rekao da se nešto dogodilo..."

"U sobi je... Oporavlja se od operacije. Šta Vi tražite ovde?" Upitala sam zbunjeno dok sam gledala u Ariu koja je stajala ispred mene.

"Ja, ovaj... Htela sam biti sigurna da je sa tobom sve u redu dete moje..." Rekla je ljupkim tonom.

"U redu... Možete ući i videti ga ako želite..."

"Dete moje, nema potrebe za persiranjem." Izgovorila je, a zatim pogledom potražila sobu u kojoj je ležao Louis.

"Zayn mi je rekao da bi bilo bolje da sedim ovde sa tobom. Pa ako ti ne smeta..." Aria je navela razlog zbog kog je došla.

"Naravno da ne... Slobodno sedi Aria." Rekla sam sa blagim osmehom na licu.

Ona je samo spustila glavu i uputila se ka sobi gde je ležao Louis. Ja i dalje nisam mogla da se vratim jer jednostavno ne mogu takvog da ga gledam. Ostaću sa njim večeras kako bi Liam otišao kući da se odmori. Jako mi je bitna ova nedjelja zbog škole, ali jednostavno znam da ga ne mogu ovde ostaviti tako samog da leži.

Bilo je već kasno podne. Harry nije pomakao pogled sa mene. Videla sam veliku zabrinutost u njegovim očima. Bila sam jako umorna i napeta. Imala sam osećaj da će mi se oči svakog trenutka zatvoriti i da ću zaspati.

"Harry, možeš otići slobodno. Biću dobro ovde sama." Pogledala sam u njegove pospane oči.

"Ne želim da te ostavim." Izgovorio je.

"U redu je. Otići ću da sedim pored Louisa." Rekla sam.

On je izdahnuo i samo klimnuo glavom. Naše usne su se spojile, a on je zatim otišao kroz taj uzak hodnik. Začula su se vrata koja su zaškripila za njim. Pogledala sam još jednom u njegovom pravcu, a potom se uputila ka sobi.

Ušla sam i pozdravila se sa Liamom koji je trenutak kasnije pošao kući. Pogledala sam oko sebe, a zatim ugledala jedan krevet koji je bio odmah pored Louisovog. Izula sam svoje neugodne patike i polako se položila na krevet. Zatvorila sam oči i osećala se jako čudno.