Stanica beše prepuna i delovala joj je gotovo nepoznato - jedine dve stvari koje su joj dovoljne da zna da bi osetila kako joj se samopouzdanje polako gubi. Kao dim iz lokomotive - nestajalo je u vazduhu, a Lusi Grinvud je mogla samo čežnjivo da to posmatra i šapuće da je ne ostavlja.
Nikada nije videla voz sa toliko vagona kako šljašti na svetlu u jednoj jedinoj boji. Količina skerletne zamalo je natera da izgubi svest, iako je to fina nijansa crvene boje. Nije navikla da bude sama, što je objašnjavalo zašto je uznemirena prizorom koji je viđala već pet godina unazad. 

Umesto da sagleda unaokolo ne bi li uočila poznato lice, nastavila je da zuri u pod. Delovao je neverovatno zanimljivo; počela je da se igra sama sa sobom spajanja linija i ispravljanja nesavršenosti. Nikada nije imala dovoljno vremena da prouči sve oko sebe do detalja, što je uistinu volela da radi, a to je bio spor proces jer nije volela da žuri. Mada, ona nigde nije žurila, osim možda na čas, gde kašnjenje često nije bilo njena krivica.

Kasne, kao po običaju. Gledala je u zid od cigle s njene leve strane, mrštila se na njega, pućila, u svojim mislima ga korila i terala da se kao niotkuda stvore tri prilike koje je toliko željno iščekivala. Ostavljena na miru usred gužve. Godilo joj je takvo vreme, ali uz ćebe, šolju čaja i po mogućstvu šansu da ga provede zatvorena u svojoj sobi. Ili zaposlena u vrtu, što je bio njen najstrastveniji hobi, jer majka joj je bila vlasnica cvećare u blizini Olivanderove prodavnice čarobnih štapića u Dijagon aleji.

Džoan Morgan stigla je tačno na vreme po svom unutrašnjem satu. Bila je odmorna, sveža sa letovanja i dobro naspavana. Ona proteže vrat kada prođe kroz zid sa svojim prtljagom. Crni mačak krupnih zelenih očiju sedeo joj je na ramenu. Repom je šarao po njenoj kosi, te je Džoan s vremena na vreme morala da je zagladi. Svojoj kratkoj crnoj bob frizuri pridodala je šiške preko obrva, što joj dodade novu dozu misterije za kojom je težila. Taman ruž i maskaru nije skidala. Na raspustu dodala je nove pirsinge na uvetu, kupila brdo novog nakita i knjiga poezije. Stapić joj je virio iz džepa zelene karirane suknje. U drugom se krila paklica cigareta.

Spazila je Lusi u gužvi čim je stupila na stanicu. Nikada joj to ne bi rekla da joj ne povredi ionako krhka osećanja, ali svojim prepoznatljivim stilom oblačenja izdvajala se iz mase. Tajna je bila u tome da nikako nije umela da odabere odeću prema vremenu, zbog čega joj je uvek bilo prevruće ili prehladno, ali nikada sasvim u redu. Džoan se nasmeja pri pomisli da stane pored nje u kratkoj suknji, dok Lusi onde stoji u dugačkom džemperu i košulji ispod njega.

''Koliko dugo već čekaš?'' Lusi blago poskoči na poznati joj glas. Džoan je jednom rukom privuče u zagrljaj, trudeći se da preterano ne uznemiri mačka Lokija. No, on samo nakrenu glavu u stranu i ispusti dugačak, nezainteresovan mjauk. Lusi se nađe komično uvređena manjkom njegove pažnje.

''Verovatno dobrih pola sata.''

''Šta smo ti rekle o preranom dolasku? Čekala si ovde kao bela lala i ljutila se na nas što, po tvom mišljenju, kasnimo, dok ti dolaziš ovde tri sata ranije kao da čekaš otvaranje radnje pred rasprodaju.'' Džoan zavrte glavom ''Ti čak jedva da i ideš u kupovinu. Koga briga i da zakasnimo? Metle su tu.''

"Nisam baš sigurna da su imali tako nešto na umu kada su izumeli leteće metle", Lusi napravi grimasu, "I reci to En! Ona radije ne bi ni išla nego što bi letela na jednoj!"

Džoan se nasmeja na Lusin preneražen izraz lica. Potapša je po ramenu. Svi oko njih počeše polako da se pozdravljaju sa članovima porodice koji su došli da ih doprate i da se ukrcavaju na voz. Ona baci pogled na Lusin sat. Ostalo je samo još nekoliko minuta do polaska, a njih još nema. Džoan zviznu - bolje bi im bilo da požure.

Stoga su odlučile da odmah što pre zauzmu kupe; u nekom mirnom delu voza, gde nije bilo nikoga iz njihove godine ili starijih, i gde bi mogle biti okružene prvacima. Sa njima nije bilo problema, ne prave buku. Džoan se ponudi da podigne Lusin i svoj kovčeg jer je ona bila suviše niska da dohvati iznad. Sele su jedna naspram druge, time ostavivši mesta sa prijateljice koje tek treba da pristignu. Kroz prozor kupea imale su dobar pogled na zid od cigle.

Kao poručene, u poslednjem trenutku pojaviše se En Stjuart i Rut Klark, potpuno u svom elementu, totalno nezainteresovane što kasne. Prva stvar koju su ugledale bio je žbun Rutine plave kose u živim afro kovrdžama, za kojim Enine divlji tamnosmeđi talasi nisu zaostajali. Gurale su kolica jedna do druge. En je na svom imala narogušenu smeđu sovu, a Rut ništa živo, jer njoj se sa ljubimcima nije moglo verovati. Jedva se brinula o sebi. Ipak, ona se hvalila novom novcatom uglancanom metlom, dok En nije posedovala ništa slično. Kvidič je nije zanimao.

Obe su bile visoke, više od Džoan i Lusi, više od većine devojaka u svojoj godini i verovatno u celoj školi. Zbog toga su ljudi uvek pretpostavljali da su starije nego što jesu, jer tako su izgledale. Obe su to volele i neretko koristile. Rut je uspela da zbog toga izvuče prednost u sportu. En je svoju visinu koristila da lako dohvati knjige u biblioteci. Ponašale su se kao sestre, a i bile su rođake, pa je njihova neizmerna bliskost bila opravdana. Praktično su odrasle zajedno.

Ponekad je bilo čudno gledati kako su dve osobe koje imaju toliko toga zajedničkog istovremeno veoma različite. Dok je En volela knjige, imala savršene ocene i stalno težila da znanjem dostigne svoju ambiciju za promenom, Rut se posvetila Kvidiču, preferirajući da balavi za momcima i retko obraćajući pažnju na svoje školovanje. Jedna je volela da nosi suknje i haljine, dok ih druga ni u najgoroj noćnoj mori ne bi obukla.

En prođe rukom kroz kosu. Nosila je crne naočare čiji je okvir podsećao na oči mačke i uvek su joj nokti bili nalakirani u crvenoj boji. Izuzetak je bio samo ukoliko bi odlučila da nosi crnu za promenu, ili kada se bližio neki zvaničan događaj. U svakom slučaju druga opcija je uvek bila crna. Toliko o promeni. Na ramenu je nosila crnu torbu koju je uvek vukla sa sobom po školi, pre svega jer je bila pozamašna i mogla da podnese veliku težinu (bila je i proširena činima ali je ona odbijala da to prizna). Trenutno ju je koristila da ponese dodatne knjige nevezane za školu, uglavnom u izdavaštvu normalaca, koje nisu mogle da stanu u njen kovčeg jer ga je već pretrpala stvarima.

Rut je, s druge strane, gurala kolica kao da ju je majka naterala da to uradi, što je objašnjavalo zašto je mogla biti u boljem raspoloženju. Ličila je na dete kojem je rečeno da pokupi igračke nakon što je napravila rusvaj. Kosa joj je bila svezana u neurednom repu, gde je gumica jedva izdržavala njenu gustu kosu, sa kovrdžama koje su virile svuda oko njene glave. Samo bi ispustila uzdah ka pramenu koji bi joj se našao na licu.

Negde pre nego što su ugledale Džoan i Lusi, Rut se saplete i pade. Nije pazila kako hoda i nesvesno se zablenula u osobu u blizini, pokušavajući da se seti da li ju je ranije videla, jer je bila poprilično sigurna da su prošle godine zajedno imali neki čas. Njena kolica odoše napred. En najednom stade i poče da zuri u rođaku na podu. Naslonila se na ručku svojih kolica, polako trepćući. Umesto da joj pomogne da ustane, ona krenu da se smeje.

"Jesam li ti već rekla danas da si idiot?", upita ona, ne trudeći se da se pomeri, "Gracioznost atlete."

Rut opsova. Ustala je nakon nekoliko trenutaka provedenih na podu, čisteći se od pada, "Ti stvarno imaš neki ozbiljan problem sa atletama."

"Da budem iskrena, iritiraju me. Osim ako u pitanju nije pametno zgodno muško, što ti očigledno nisi."

"Godrika mi Grifindora, svakog dana ustaješ na levu nogu.", En na to prevrnu očima. Ona ode ispred nje, usput vičući: "Džo, draga moja!", iako je Džoan bila u kupea i jedva da ju je čula. Kada ona otvori vrata da uđe unutra, Rut proviri odmah nakon, kezeći se kao tršava mačka. 

En baci pogled na svoj ručni sat, "Šta kažete, devojke? Tačno na vreme! Da smo htele ne bi bile preciznije."

Rut se nasmeja, "Mama nas je zadržala duže nego obično pošto nas je dobacila do stanice. Meni je održala lekciju o ocenama, s obzirom na testove ove godine, a En je dobila detaljno predavanje o tome kako treba da me drži na oku."

"Tetka nema pojma u kakvoj je zabludi", namignu joj En, opruživši noge preko Džoaninog krila. 

"U čast tome", Rut poče da buta po rancu, "Hajde da ponovimo pravila igre."

Džoan i Lusi mogle su samo da im uzvrate osmehe koji ne obećavaju na dobro kada ugledaše poznate crvene korice.