"Zašto se družiš sa njima?"

"Ne bi ti to razumeo, Reguluse."

Džoan me je lagala od samog početka. Dok je ona očekivala da joj neću to oprostiti, tako nisko mislila o meni, znao sam da nikada neću prestati da je volim. 

Poznavao sam je, ali nisam mogao reći da je sasvim poznajem. Džoan je bila sama po sebi misteriozna; čas otvorena, čas zatvorena. Kada bih pomislio da mi se sasvim otvorila dušom, a ona bi se najednom uplašila i vratila staru fasadu na lice sa kojom je razgovarala sa svima. Osim sa njih tri.

Drugačije su se ponašale kada su zajedno i kada su same. Rut koja je sa drugaricama uvek bila glasna najednom bi ućutala; En bi izgubila svu samouverenost koju poseduje i uvukla se u senku; Džoan je tada delovala izgubljeno, odlutala bi u mislima; Lusi bi se još više povukla u sebe i trudila se da ostane neprimetna.

Kao što ni Sirijus nije mogao reći da u potpunosti poznaje En, tako se i Poter često našao u neprilici sa Rut. Njih dve bile su čas tople čas hladne. Smenjivale su ophođenje kao godišnja doba. Petigru je imao problem jedno vreme dok nije dokučio Lusi. Ipak, Lupin je uspeo tamo gde sam ja omanuo. Jedan deo mene mrzeće ga zauvek.

Uzrečica im je bila per aspera ad astra.

Kroz trnje do zvezda.

Džoan bi je izrekla svaki put kada bi joj neko dobacio uvredu; En ju je koristila da označi svoju želju za uspehom posle Hogvorsta; Rut ju je koristila kao poklič pred treninge i utakmice kvidiča; Lusi bi je promrmljala kada se nađe u nekoj nelagodnoj situaciji. Ona ju je najmanje koristila.
Smatram da ni moj brat a ni njegovi prijatelji nisu znali šta to znači. Iako su se verovatno stalno pitali šta to predstavlja i koja je tačno važnost te poslovice, nikada se nisu usudili da im zatraže objašnjenje. Nisu znali latinski. Ni one nisu tražile objašnjenje za njihovu mapu, pa opet su ćutke odobravale sa divljenjem. Suviše su bili slični; samo su one bile devojke, a oni momci. Razumeli su se međusobno i bez govora. Možda su i znali, ko će ga znati? Sve te večeri koje su provodili zajedno pod zvezdama u svojoj završnoj godini mora da su značile nešto. Zamalo su me naveli da poželim da sam deo njihove grupe.

Sećam se da mi je Džoan jednom ispričala kako je En naišla na tu izreku dok je svojevoljno učila latinski. Ponavljala je svaki dan po nekoliko poslovica, samo da bi ih ubacivala u svoj svakodnevni govor i tako zbunjivala sagovornike. No, onda je naišla na ovu. Izrekla bi je svakoga dana barem po jedanput. Prvi put sam je čuo na hodniku, dok je Rut trčkarala za njom ka biblioteci. 

"Zaista, En? Učila bi pored ovakvog vremena?"

"Per aspera ad astra, Rut!"

"Idi dođavola više s tim!"

Tada sam se zapitao šta li tačno te devojke rade. Ludo su se zabavljale u svom malom svetu. Same sebi dovoljne, nisu obraćale pažnju na one okolo. Bar ne u meri dovoljnoj da poremeti njihov mir i organizaciju. Sve dok se ona četvorica nisu upetljala, sve poremetila.

Povrh svega, imale su one još jednu veliku tajnu za koju sam znao, ali nisam dokučio. Kao i Banditi, međusobno su se raspoznavale po nadimcima: Vrabac, Kos, Crvendać i Čvorak. Tako ih je znala škola, tako su ih znali Smrtožderi.

Saznao sam za njih kradući poglede ka prepisci koju je sa njima vodila u slučaju nužde. Džoan mi nikada nije otkrila priču iza tih nadimaka. Uvek bi mi se slatko nasmešila i zavrtela glavom kada bih je upitao, a potom prebacila razgovor na drugu temu. Rekao bih da su u pitanju bili njihovi patronusi, ali nijednu nisam video kako ga izvodi. Mogao sam samo da nagađam koja se odaziva na koji nadimak, jer su i po tom pitanju bile vrlo tajnovite i govorile pogledima.

Ali, kada malo bolje razmislim, bile su baš kao ptice. Takve da rade kako im drago. Odabrale su svoje i odletele visoko, u slobodu.
Preostalo mi je samo da se jednom godišnje setim da uberem lalu, božur, karanfilić i đurđevak, da odam počast znaku četvorice. 

Odlomak iz dnevnika

Regulusa Arkturusa Bleka