Majkl je skinuo džezvu sa šporeta i lagano sipao proključalu vodu u šolju sa kesicom čaja. Uzeo je šolju i okrenuo se ka kaminu. Video je vatru kako se gasi. Uzeo je par cepanica i bacio u poluživi plamen. Vatra se vratila u život.

Seo je na fotelju i pogledao u knjigu dok mu je svetlost vatre obasjavala lice. Uzeo ju je u ruke i hteo je nastaviti sa čitanjem ali mu je nešto zapalo za pažnju. Stranice koje je hteo čitati nisu bile tu. Umesto njih su bile dve stranice na kojima su bile slike. I to ne obične. Na vrhu je stajala velika ljudska lobanja koja je svojim izgledom odavala strah. U očnim dupljama su se nalazila dva dragulja, oba crvena, istovremeno tako blještava, sjajna i strašna. A kod usta je bio još čudniji prizor. Kod vilica je gorela vatra. Vatra. I to ne bilo kakva. Zelena vatra je gorela iz njenih usta i širila se. A ispod lobanje, tik na sredini stranica je stajalo ostrvo. Velika mapa ostrva okružena vodom. Inače to je bio okean ali nije bilo izvesno kakav. Ali videli su se talasi na tim hartijama potrošenih vremenom. Talasi su predstavljali nemirne vode, pune strašnih bića.

Među njima je bio i okeanski zmaj. Majkl je bio malo upućen u tu mitologiju. To je bila ogromna neman koja je sklanjala brodove i sve neoprezne putnike koji su se nalazili tamo u tom trenutku. Okeanski zmaj, veliki džin, plave boje. Plava boja je stvarala nijanse na tim krljuštima, oklopu. Glava je bila puna oštrih zuba, a na njoj su se nalazila dva žuta oka.  Neman je bila veoma brza. Vladala je tim vodama, tim nemirnim okeanom, čiji se naziv nalazio na samoj desnoj stranici. Crveni okean. Samo ime kaže: strah i krv, žile su se ledile u sekundi.

Okean smrti i užasa. Nepredvidiv, nemirna priroda je činila svoje. Nikad ne biste znali šta će se desiti sledeće. U jednom trenu je bilo mirno a u drugom prava oluja... Ostrvo je pak, bilo ogromno, Majkl je jasno mogao da vidi te detalje. Na sve četiri strane sveta bilo po jedno kraljevstvo užasa. A užas je krio neočekivane stvari. Četiri kraljevstva strašnih zmajeva. Strašnih kraljeva i još strašnijih bića. Na samom severu, kraljevstvo smaragdnih zmajeva. Majkl je jasno video grb grifona, koji je sjajio plavičastim sjajem.

Smaragdni zmajevi su bili crvene boje, pomešani sa jačinom dragulja i kristala. Bili su neverovatno lepi i predstavljali su snagu kraljevske armije. Kristali koje su ispaljivali iz svojih usta su bili toliko oštri da su mogli probiti i najtvrđi oklop. Pažljivo pravljeni i klesani od najfinijih smaragda i dijamanata, sa visinom od deset metara i težinom od dve tone, bili su neprikosnoveni. Da ih čovek pogleda rekao bi da vidi savršeno umetničko delo. Ali prevario bi se, jer bi njihove crne oči sve prikrile. Izdvojeno je neverovatno bogatstvo na najbolje klesare i napravljeno je oružje vredno divljenja. Ipak, ono je imalo slabost, i malo ko je znao za nju. U podnožju stomaka je sijala malo jača svetlost nego obično. Kristalno srce. Mali kristal koji je ovim zverima davao snagu i život. Kada bi se pogodila, zver bi pala nepomična prašinu u milion komada.

Matronuks, kralj ljudi, je vešto gradio svoje carstvo. Polako ali sigurno, izgradio je imperiju, koja je brojala do milion duša. Sa zidinama preko četiri metra i debelim kapijama sigurno je bilo teško proći...
Majkl je gledao mapu i video je na severu jedno jezero, ali to nije bilo kakvo jezero.  Na mestu vode koja je bila ucrtana u mapi, nalazila se močvara. A ono što se krilo u njoj, jezivo  je za opisati. Jezero-močvara, Vode Kalamahara. Majkl je u očima osetio neku čudnu težinu. Možda je to zbog umora, ili možda zbog vatre. Nije znao. Glad za knjigom mu je pomutila razum! Hteo je da završi ali mu se nije dalo. Telo mu je govorilo da je dosta i predao se.

Ostavivši knjigu na sto, rešio je da sutra završi započeto. Dunuo je u fenjer koji je davao mali tračak svetlosti u sobi i kad se ugasio, legao je na krevet koji se nalazio par metara pored kamina i upao u dugok san.

    ********************

Sunce je probudilo prirodu u malenom gradu, blizu Kanadske granice. Činilo se da zraci brzo menjaju boju. Čas crvena, čas narandžasta. Nakon par jutarnjih sa-ti, dobilo je punu žućkastu boju. Na planinama se čulo zavijanje i lavež gladnih vukova. A u nižim predelima, selo se budilo. Konačno jutarnji sati. Sneg je i dalje bio prisutan na tlu i prekrivao tamno-zelenu travu koja je čekala svoj trenutak.

Trenutak bujanja... Petlovi su kukurikali dosta dugo, najavljivajući tako još jedan dug zimski dan. Svetlost je uvukla svoju žutu boju i duge, skoro nevidljive zrake u Majklovu sobu. Zasmetala mu je ta dosadna napast na njegovom licu. Nije mu davala mira. Oči su mu konstantno treptale u polusnu. Konačno ih je otvorio. Čuo je lavež svog psa, vernog prijatelja kako napolju laje na te neprestane zvukove iz planinskih gustih šuma. Čekali su svoj dan kad će najzad poklati i ostale ovce u toru.

Demon ih je znao. Bio je spreman da da svoj život u zamenu za te male vunene i umiljate pomalo glupave stvorove. A u međevremenu, u kući, Majkl je već bio do kamina i zapalio vatru koja se očas posla razbuktala i počela da širi toplotu. Uzeo je gotov čaj i seo za sto. Neprestano je gledao knjigu. Mamila mu je pogled. Ipak odoleo je. Kasnije će. Ima ceo dan. Pogledao je ka prozoru.

Video je taj mraz i čuo vetar kako huče i oglašava se. Imao je osećaj kao da se oluja sprema. Pogledao je u telefon. Propušten poziv...

Dve poruke! Neverovatno, nije čuo taj zvuk upozorenja. Toliko se udubio u knjigu. Na ekranu je pisao broj Nika, njegovog dugogodišnjeg prijatelja. Bio je malo mlađi od Majkla, svega tri godine, ali je ipak, bio mudar. I bio je niži takođe. Za čitavih pet centimetara, ali, bio je izdržljiv. Na njemu su se posebno isticale snažne ruke, i činilo se kao da je bio najsnažniji čovek na svetu. Na licu su mu se ocrtavale bore, a ispod njih su se krile guste crne obrve koje su skrivale zelenkaste oči. U očima je krio mali krug svetlosti. Videlo se da je svašta proživeo... Majkl je pritisnuo dugme za pozivanje.
- Halo?
- Nik ti si?
- Majkl, otkud ti ovako rano?
- Pa ja... Našao sam nešto i ne znam baš šta je. Voleo bih da ti pokažem.
- Dobro, može oko jedanaest, moram da nahranim stoku i još nešto. Ako ti ne smeta naći ćemo se u centru, u kafani ,, Kod Bila''. Može?
- Dogovoreno. Bićeš oduševljen. Veruj mi.
- Baš me zanima šta ćeš to doneti u tim staračkim rukama, haha!- naglasio je kroz smeh Nik.

Poziv se prekinuo. Majkl je stavio telefon u džep, i dovršio čaj i doručak. Već je bilo deset. Za pola sata je trebao krenuti da bi stigao na vreme. Dug je put do tamo. Ustao je sa stolice i uzeo knjigu sa stola. Njene crne korice su bile tako stare i pomalo su sjajile od zraka Sunca. Majkl je krenuo ka vratima, skrenuvši pogled na policu sa knjigama.

- Kako si se uspela sakriti svih ovih godina? Zaboravio sam da postojiš! - mrmljao je dok je gledao u pravcu te dugačke stare police, koju je napravio još pre pet godina. Dobro se držala, i bolje nego što je očekivao. Ali videlo se da je drvo bilo staro od vremena. Izašao je napolje i zalupio vrata. Čuo je lavež Demona. Pošao je da ga oslobodi…
- Hajde momče, ideš samnom. Trebaš protegnuti svoje stare noge.- pričao mu je dok je odvezivao kanap. Pas je radosno mahao repom i zacvileo. Jedva je dočekao da mu se skine taj teret oko vrata. Lajao je gledavši svog prijatelja. Potrčao je ka stazi ne osvrćući se na tren.

- Hej polako, znaš da ne mogu da te pratim kao pre!- vikao je Majkl dok je gledao kako pas uzmiče daleko u snežnoj stazi. Pas je zastao. – Tako, polako, sačekaj. – rekao je, dok je prilazio svom drugaru koji ga je čuvao toliko godina. A našao ga je u centru grada, izgladnelog. Bilo mu je žao i odlučio je da ga povede sa sobom. Odmah se rodilo prijateljstvo… Majkl je šetao polako, pravivši duboke tragove u snegu. Njegove čizme kao da su gazile u živo blato. Osećao je tu težinu svakim korakom. Bio je daleko dvadesetak minuta od centra grada. Njegova kapa, šal i kaput su mu ublažavale tu hladnoću, koja kao da se pojačavala svaki sekund… Nakon isteka predviđenog vremena je stigao u grad. Osetio je veliko olakšanje. Veliki teret mu je spao sa pleća. Bio je u gradu. Odmah je osetio promenu.

Gradska buka koju su stvarali automobili i ljudi i poneki biciklista je bila više nego primetna. Nakon još par minuta pešačenja ugledao je Nika kako stoji ispred kafane. Bila je pomalo stara, sa drvenom pločom sa natpisom. Nik ga je pogledao sa nestrpljenjem…
- Pa gde si ti, čekam te već deset minuta ovde. A vidi se da si ostario haha.- rekao je mrko ga gledajući…
- Sneg je dubok, a moje čizme teške. Nadam se da mi nećeš uzeti za zlo.
- Neću, ne brini. A i tvoj drug je tu…-odgovorio je pogledavši i prišavši ka Demonu. Zatim ga je pomilovao ga je po glavi. Pas je mahnuo repom.
- Šteta što on neće moći unutra. Moraće da sačeka.
- A ne prepusti to meni. Lično ću to srediti. Poznajem konobara i ostale.
- Super- odgovorio je Majkl pogledavši na Demona.

Ušli su u kafanu. Dok su sedali za sto, osluškivali su tu buku koja dopire sa svih strana. Kao da je bilo dvseta ljudi, a bilo ih je samo tridesetak. Ipak, pričali su glasno, i Majkl je imao utisak kao da je ušao u prostoriju punu eha. Zvučalo je kao da se zvuk odbija sa svih strana. To je ipak dobro došlo dvojici prijatelja. Demon je legao ispod stola. Konobar je odmah prišao…
- Dobar dan. Naručićete nešto?
- Meni dupli viski.- odgovorio je hladnokrvno Majkl,- a mom prijatelju ćete jedan vinjak.
- I pepeljaru.- dodao je Nik, koji je primetio da su seli za sto kome fali pepeljara.
- Vrlo dobro.- odgovorio je konobar i otišao. Nije primetio Demona, koji se zgurao ispod stola do Majklovih i Nikovih nogu, a i sto je bio do zida.

Ćutao je i slušao…
- Dakle, prijatelju, zbog čega si me zvao?- upitao je Nik, izvadivši iz džepa jednu podebelu meksikansku cigaru i zapalivši je upaljačem.
- Pa, ovo je zaista čudno, ali našao sam jednu knjigu. Ali, nije obična knjiga…
- Dobro, a možeš li mi je pokazati?- upitao je Nik, koji je po zanimanju arheolog. Radio je sezonske poslove u Floridi, Meksiku, u Evropi. Jako je putovao. A uz to je imao i dobru zaradu.
- Pa dobro, pokazaću ti, možda ipak bolje poznaješ ovu oblast od mene.-odgovorio je  Majkl izvadivši iz unutrašnjosti jakne debelu, crnu knjigu, oivičenu zlatnim linijama. Na sredini je imala malog zlatnog zmaja. Nik je u trenutku ostao zapanjen. Nikada dosad nije video ovako nešto. Bio je i u Egiptu, u Rusiji, Siriji, Kini, ali nikad još nije video ovako tajanstvenu knjigu.
- Majkl, šta je ovo? Gde si je našao?
- Ne znam, slučajno sam je našao među knjigama, davno sam je kupio i ostavio na police u nadi da ću je pročitati. Ali nisam. Ostala je tako sedam godina. Bila je ista ovakva kad sam je kupio od nekog trgovca za sto dolara. Ali, delovao mi je sumnjivo.
-Šta ti je rekao?
- Rekao mi je da se svakakve mračne tajne kriju unutra. Nisam siguran.
- Daj da prolistam!- uzviknuo je Nik, popivši vinjak. Ostavivši cigaru na pepeljaru i izdahnuvši dim iz usta i nosa, bio je spreman da rukama prihvati tu nepoznatu, hiljadu godina staru knjigu. Knjigu uličnog trgovca.

Majkl mu je pružio knjigu i usmerio svu pažnju na to šta će mu reći prijatelj. Ipak je on bio stočar, a Nik jako dobar i iskusan arheolog. Ali, Nika je mučio jedan događaj, sa kojim se i dan danas nakon mnogo godina bori. Žena ga je ostavila tog tužnog jesenjeg dana, u ponoć, kad joj je jednom prilikom došao pijan. Nije mogla da ga gleda. Trpela ga je 16 godina. Izašla je iz kuće zalupivši vrata. A on je ostao na krevetu uplakan. Žalio je samog sebe i to što nije mogao ispraviti stvari na vreme. Sad je bilo kasno. Odvela je i njihovu kćerku. Otad je više nije video. Ostao je sam na imanju čuvajući njene slike i sve uspomene od nje. Ali, više je nije video. Njeno ime, Ketrin, opstalo je u njegovim grudima do danas…

Nik je zaustavio dah u momentu otvaranja knjige. Nisu ga poremetile ni korice, ni stare hartije na kojima je bilo polubledo mastilo, već sam tekst. Čitao je i nije mogao da veruje. Obraćao je pažnju i na slova u dnu stranice. Ali najviše ga je zapanjio tekst na sredini knjige. Užurbano je listao, ali se tu zaustavio. Nije mogao da sazna koji je to jezik. Bili su mu poznati svi jezici ali ovaj nije znao. Slova su bila kosa, tanka sa tačkicama. Neka su bila podvučena. Prelistao je i sastavio rečenicu od onih slova na kraju stranica: AKO SI ČISTOG SRCA, TEŽI TIŠINI, AKO SI PAK, PRLJAV U DUŠI, PROGOVORI. Ali, još nije saznao koji je onaj pisani jezik. Odlučio je da ga odnese kod Džona, koji se bavio tumačenjem jezika.

Jako ga je zanimala lingvistika. Držao je malu radnju na kraju gradića zavejanog snegom.
- Majkl, ovo je neverovatno!
- Zaista?
- Da! Ne znam gde si ovo našao ali ovo je neverovatno! Nisam još nikad video ovako nešto. Predlažem da je odnesemo kod lingvističara.
- Dobro, uradićemo tako.- odgovorio je smireno Majkl. Video je puno uzbuđenja sa druge strane.
- Dobar dan, gospodo. Mogu li vam se pridružiti?- izgovorio je divan ženski glas. Nik i Majkl su okrenuvši glavu ugledali prelepu žensku osobu. Po njenom izgledu se moglo zaključiti da ima trideset i pet godina. Njene plave oči, poput mora i neba u podne, ukrašavali su to, uprkos godinama, mladalačko lice. Nosila je crvenu majicu i pomalo uske farmerice.

Ipak, videlo se da je bila usamljena. Njene obrve, obrazi, sve je odavalo tužnjikav izraz lica. Krila je nešto. Njena kosa poput mraka, padala je do pola leđa. Zvala se Dženet.
- Naravno, naravno, gospođice...
- Dženet. Dženet Dvajt. Čula sam kako pričate o nekoj knjizi pa sam odlučila da se pridružim ako mogu.
- Naravno, sedite. Ovo je Nik, a ja sam Majkl. Našao sam je slučajno, zaboravio sam da postoji.- odgovorio je pomalo zaleđeno Majkl. Nije ostao ravnodušan na lepotu te nepoznate žene.

A ipak, osetio je kako mu srce kuca jače nego pre.
- Drago mi je što sam vas upoznala. I knjiga deluje veoma zanimljivo.
- Ne znamo baš puno o njoj. Tek je treba istražiti.- odgovorio je hladnokrvno Nik. Nešto mu je bilo sumnjivo. Nije znao šta. Nešto mu je bilo sumnjivo kod te žene. Kao da je primetio nešto u njenim očima. Ali, nije hteo da ona primeti.
- Nik, hoćemo li polako, već je dva sata popodne. Možda imaš još nešto da uradiš kod kuće?
- A da. Imam neka posla. Pa dobro da krenemo. Hoćete li i vi gospođice sa nama?
- Vrlo rado. A gde ste se uputili?
- Idemo kod lingvističara i poznavaoca ovih stranih jezika koje ne mogu baš da rastumačim. A privukli su mi pažnju.
- Pa da krenemo. Konobar! Molim račun. Demone idemo.- uzviknuo je Majkl, i Demon se izvukao ispod stola...
- Ah, gospodine, niste mi rekli da imate ovako lepog psa.- rekla je sa uzbuđenjem ta nepoznata žena.

Pomilovala ga je po glavi. Pas je odmah osetio netrpeljivost. Zarežao je ne odavajući strah.
- Ma ne brinite neće vas ugristi. Koliko je račun?
- 20 dolara i 60 centi.-odgovorio je konobar, koji je sa čuđenjem gledao tog mladog vučjaka.
- Izvolite, i hvala vam.
- Nema na čemu, navratite i drugi put.
Dok su izlazili, Sunce je već preskočilo podne na nebu. Njegovi zraci su bili tako brzi da su za tren obasjali prozore kafane, i njihova pomalo umorna lica. Nik je za trenutak pogledao Majkla.
-Izvinite gospođice Dvajt, možete li da nas izvinete na sekund malo da popričamo?
- Može, naravno.
Nik je pogledao Majkla i dao mu znak da pođe sa njim. Odvojili su se sa strane, dok je Dženet čekala kod Nikovih kola...
-Majkl, pazi se, ne znam ko je ta žena, ali mi izgleda sumnjivo. Primetio sam nešto čudno u njenim očima...
- Ma daj, samo ti se priviđa. Baš je lepa.
- Vidiš to ti i govorim, njena lepota će ti doći glave. Siguran sam u to.
- Nik, šta to pričas, prijatelju?
- Samo se pazi, ona je sumnjiva. Veruj mi...
- Dobro, hoću...

U daljini su čuli lavež Demona kako ih doziva. Krenuli su ka automobilu. Lagani severac im je dirao kosu vazdušnim prstima. Jakne su im se takođe lepršale na tom nemirnom vazdušnom platnu. Lagano su prilazili kolima. Majkl je odmerio Dženet i ona mu je vratila pogled. Svideo joj se. A i ona njemu. Demon je prvi ušao u kola a zatim i ostali. Dok su zatvarali vrata u daljini su videli oblake kako se pomeraju. Bio je to predivan zimski dan, koji je nagoveštavao proleće.

Nik je upalio motor i ubrzo su pošli. Nik je još jednom pogledao na tu lepotu malog gradića. I ranije mu je bio u srcu, ali sad ga je još više zavoleo. Naslonio je ruku na sedište. Uskoro su se tragovi od snega videli na putu i gume su takođe bile prekrivene tim belim mastilom...