Tumarali su po mraku, tražeći izlaz koji bi im olakšao put. Pas je lagano išao pored njih, trpeći bolove u predelu vrata i stomaka. Nije se osećao dobro. Dahtao je… Njegov dah je uneo nervozu i kod ostalih.

- Ne brini, momče, biće sve u redu.- pomilovao ga je Nik.
- Izgleda da smo se izgubili.
- Džone, nemoj misliti negativno. Produžićemo pravo. Jeste mrak ali očito samo ti ne vidiš jedini izlaz odavde.- obrusio je Nik mrzovoljno.
Sa nestrpljenjem su iščekivali izlaz.

Malo po malo, svaki korak je nagoveštavao da je blizu. Ubrzo su ugledali svetlost. Potrčali su. Nije im bilo svejedno. Želeli su da što pre stignu. Ko zna šta se krije u mraku. I najzad, izašli su. Najzad su prešli na drugu stranu. A ona je krila predivan svet Zmajeve Doline.

Mada, još nisu znali da su u njoj. Samo su posmatrali, zbijeni jedni kraj drugih, okruženi mrakom pećine iza, a sablasnim zvukovima ispred njih. Mogli su čuti razne zvukove. Urlike zveri, cvrkute ptica, žubor potoka. A stajali su na centimetar od staze koja se protezala u nedogled. Predivan prizor. Crne ruže, na granama visokih drveća koje su bile ispucale od starosti su cvrkutale razne male ptice, i gmizala razna stvorenja.

U daljini su se nalazili bistri i čisti izvori sa providnom vodom. Samo su stajali i posmatrali, dok Majkl nije skupio hrabrost da upita ko će napraviti prvi korak.
- Evo, ja ću ako niko drugi neće!- skupio je energiju Džon.
Stao je na stazu popločanu sa raznim malim ukrasnim ciglama, između kojih je rasla mala trava i još manje cveće. Stazi se nije mogao proceniti kraj. Njen krivudavi i pomalo čudni smer, protezao se dugo u daljinu. Sledili su ga. Nik i Dženet su sve vreme držali prste na obaraču, ispruživši ponekad ruke usmeravavši cevi ka nepoznatom, da bi ih kasnije opet pribili uz telo.

Kao pravi tajni agenti. Pomalo živčani, nastavili su da koračaju. Nedugo zatim, pomalo neočekivano, spazili su putokaz. Na njemu su bile dve strelice… Na jednoj su bila polu-crna slova, a na drugoj polu-crvena. Reči su bile na nekom stranom jeziku, koji je bio sličan latinskom. Nisu znali gde da skrenu. Zaglavili su se. Upali su u ćorsokak.
- Da li iko od vas zna gde bi sad trebali da nastavimo?-upitavši, Majkl je odavao malu dozu nesigurnosti. U jednom trenu, začuo se šum iza drveća. Uperili su pištolje i poglede, koji su bili praćeni snažnim udisajima vazduha. U pluća i u celo njihovo telo se ulivala jeza. Strah im se uvukao u kosti. Čekali su da vide šta će se desiti…

- Izgleda da ste malo zalutali. Ovo nije mesto za vas…
- A ko si ti? Možeš li izaći da se bolje vidimo?-upitao je Nik, gladivši pištolj. Bio je na oprezu. Ko zna kakvo je ovo stvorenje. A tek su stigli… Stvorenje je polako, nespretnim pokretima, prvo promolilo glavu, a zatim se i samo ukazalo pred njima. Nesigurnim hodom, zbog povrede, išlo je prema njima, uzdišući na trenutak.

- Izvinite,nisam se predstavio. Zovem se Sartid, i kao što vidite, kentaur sam.
- Nisam znao da su kentauri još uvek živi.
- Momče, zar si zaboravio? Vi se nalazite u Zmajevoj Dolini, zabranjenoj zemlji, ovde je sve moguće i sve postoji…
- Zmajeva Dolina? Znači, stigli smo? Ovo je to mesto?
- Da, kao što vidite ova raskrsnica vam je početna tačka. Sve od raskrsnice, je Zmajeva dolina. Ali, nemojte dozvoliti da vas to prevari.
- Zašto?- začudio se Majkl.
- Zato što na ovom ostrvu ima i gorih stvari nego što možete zamisliti u vašim glavama. Vidite, ovo je nekada bilo mirno mesto, a sada je bojište. Vi ne biste smeli biti ovde…- rekao je pažljivo ih gledajući. Bila su mu zanimljiva ta ljudska bića. Ko zna, možda su mogli i promeniti sudbinu ostrva i vratiti mir. Ali bojao se za njihove živote.
- A možeš li nam pojasniti malo?
- Naravno. Kao što vidite, ova zemlja je nekada pripadala svima, a sad se svako bori za svoj deo. Na putokazu koji je ispred vas, možete videti dve boje. Crvenu i crnu. Crvena je u pravcu zapada, u pravcu Veštice Vetra, koja je zavladala polovi-nom ostrva. Veštica je zla, samo srlja ka moći, ka pokoravanju svega što je dobro. Ako krenete ovom putem Izabraćete smrt. Sigurnu smrt.
- A ako krenemo crnim?
- Onda sami krojite svoju sudbinu. Imate pravo na izbor. Vidim da ste dobro opremljeni, ali to vam neće puno pomoći. Verujte mi na reč. Zato što znam šta se krije ovde. Neopisivi užasi. Pođite zamnom…

Sledili su ga, skrenuvši kod crnog putokaza. Nastavio je svoju priču.
- Mi kentauri smo oduvek bili naklonjeni dobroj muzici, hrani, miru i veselju. Nikad nismo ulazili u sukob sa bilo kime, sve do par godina.-pričao je lagano tapkajući kopitima po pločicama. Ostali su slušali…- A onda sasvim nenajavljeno, pojavila se i gora stvar od te veštice, kojih se ona sama boji. Jedan Nekromancer je bacio čini i osnovao svoje carstvo, istočno odavde na samom kraju ostrva. Njegov zamak je neprohodan, a njegove sluge i vojnici kao da su neuništivi. Opremio je ih je čarolijom da ne mogu biti uništeni. Kada bi ste ih presekli, upucali ili na bilo koji drugi način im naškodili, oni bi se opet vraćali. Gledali biste kako se sastavljaju pred vašim očima. Moje krdo, moj ceo narod je pobijen u planiranom pohodu na isto-čno južne lepote ovog ostrva. Odavno su narušili mir. Predugo ovo sve traje…

- Super. Baš super…- mahao je rukama Majkl.- I šta, sad ispada kao da smo došli u svoju propast!
- Savetujem vam da izbegavate sami istok po svaku cenu. Staza kojom sad idemo vodi do šumskog čarobnjaka. On me je odredio da čuvam njegove šume. Blizu smo.- savetovao ih je Sartid. Njegove krupne, crnkaste oči su odavale duboku starost i sav užas koji je preživeo. Iako je osećao slabost svog tela, još je bilo snage u njemu. Bar za poslednji pokušaj. Bio je braonkaste boje, a na telu su mu se još uvek mogli nazirati mišići. Još uvek je mogao hvatati galop. Na bradi mu se isticala dugačka poluseda brada.
- A šta još možemo očekivati?-rekao je Džon, koji se vidno zainteresovao za sve ovo.

- Vaša jedina nada je zasad Reks, tako se zove moj gospodar. On će vam sve objasniti… I da, morate doći do kraljevstva ljudi, koliko znam, tamo vam je jedina nada, ako vas kralj primi k sebi. Uvek je bio sumnjičav. Kentauri i ljudi se nikad nisu dovoljno poštovali da bi sarađivali… A ni Patuljci nisu kao nekad. Povukli su se u rudnike, nakon što je njihovo kraljevstvo srušeno od Crnog Zmaja. Ali, taj zmaj nije jedina zver na ostrvu. Jer, tamo negde, skriven je Crveni Zmaj od Draksoskona. Ta braća imaju grdnu narav.
- Šta? Te zveri su braća? I zaista se desilo ono što sam pročitao u knjizi? Pisalo je da ih progoni zmaj i razna druga čudovišta. Neka vrsta dnevnika od kralja Patuljaka…- prisetio se Majkl.
- Da. Ali, sačekajte… Stao je i pogledavši ih popreko upitao je: - o kakvoj knjizi pričate?
Džon je pokazavši knjigu, očekivao odgovor.
- Neverovatno. Ne, to ne može biti istina! Znači tako ste dospeli ovamo? Da li znate šta ta knjiga predstavlja? To je portal između dva sveta. Vaš svet, odakle god ste došli, je u velikoj opasnosti. Posebno ako je se Veštica dočepa!
- Onda je moramo uništiti!
- Ne! Ne možeš. Knjiga je ključ. Samo tako se možete vratiti. Ona će vas držati zatočene sve dok ne obavite zadatak. Morate osloboditi ovu zemlju od Veštice i mračnog gospodara. Tek onda se možete nadati povratku.
- Prokletstvo! Baš lepo, sad si mi popravio dan…- rekao je Nik.

- U legendi piše, da će se knjiga vratiti u našu zemlju donoseći četiri mlada viteza da oslobode naš svet od večne tame. Ne znate kakva vam iskušenja tek predstoje. Po svaku cenu morate se držati na okupu. A pogotovo sačuvati knjigu.
Lagano su šetali i obraćali pažnju na drveće koje se uzdizalo visoko. Tu su bile džinovske sekvoje, jelke, hrastovi, kestenovi, i razne druge vrste. Neke šumske vrste su bile ogromne a neke malene. Zelene površine, mnoštvo boja, činilo im se da su došli u raj. Ali, to je bila samo iluzija. Bili su na pogrešnom mestu u pogrešno vreme…
- Sartide, možeš li nam reći nešto više o mračnom gospodaru?
- Legenda kaže da je to čarobnjak koji se otisnuo od ostalih čarobnjaka svetog kruga Petorice i koji je krenuo putem zla. Kaže se da je hodao godinama, izmučen, izgladnjivan, proklinjao sve naše narode koji su živeli još davno pre nas. Kad je video ispucalu zemlju, koja je bila izdvojena od prirode i ostalih lepota ovog sveta, sagnuo se, izvadio malo ljubičasto seme, koje je bilo nalik na seme ruže i iskopavši rupu, posadio ga. Iz njega je zatim ponikla stabljika, a na njenom vrhu, umesto ru-ža i nošena trnjem stajala je knjiga. Uzeo ju je i počeo da peva pesmu čitajući sa njenih stranica:

Postoji reka, postoji šuma, postoji        cvet,
Postoji hlad, postoji potok, postoji mir,
Ali ništa ne trajaše večno, ništa ne trajaše dugo,
Kao mrak, kao tama, kao smrt. Ništa ne trajaše dugo
Postojaće smrt, postojaće tama, postojaće bol
Na ovom mestu pustom, proširiće svoje granice
Proširiće svoj gnev, oduvaće sve lepo i nevečno,
Stajaćemo pobedonosno na ovom i svakom mestu,
Na ovom i svakom putu, koji je drugim koracima prekriven,
Ostavićemo naš trag, naše zime, oteraćemo leto
Oteraćemo plime. Zaustavićemo more, kada zavlada mrak,
Zaustavićemo smeh kada zavlada dan. Zajedno ćemo vladati!

I nakon toga, oko njega su počeli da niču zidovi, od starog kamena, koji je bio prekriven lobanjama. Kada je ceo zid okružio čarobnjaka, izgovorio je samo još jednu reč: Teror, i izleteo je van zida, dok je gledao svojim očima kako zamak izlazi iz zemlje. Tako bar legenda kaže. I nakon što je sve bilo formirano, ušao je unutra i pružio palicu i zamahnuvši, stvorio je celo kraljevstvo. Podanike, vojnike, i kasnije je čak i dobio sina i kćer, Drakona i princezu Zeju. Ali, nisam siguran. Samo znam da ta užasna kletva i dalje traje, njegova vojska je neuništiva, a on je sad jači nego pre. Čak ga se i veštica boji. Toliko da će biti spremna na sve da ga uništi…

- Neverovatno! A šta je bilo sa knjigom?
- Eh, ovde je glavna priča. Slušajte me sad pažljivo… Knjiga koju držite u ruci, vi Džone, je upravo ta knjiga koju je Mračno gospodar koristio da izgradi zamak. Na neki način, ona nije samo portal, preko nje se mogu videti svi stanovnici univerzuma, gde su, šta rade, knjiga prati svaku njihovu kretnju, disanje, sve. Ali postoji čarobna reč, koju samo mračni gospodar zna. Vi u ruci držite knjigu Mračnog gospodara. On je godinama traži. Ne zna se kako ju je izgubio, ali jedno je sigurno, ako je povrati, ili ako knjiga padne u ruke Veštice, naš svet, vaš svet, sve će biti izgubljeno, zauvek!

Zanemeli su. U rukama su držali oružje toliko moćno, da je moglo da promeni čitav univerzum. Majkl je jedva skupio snagu da progovori…
- A ono se zaista desilo? Sve ono što sam pročitao o kralju Patuljaka? Rudnici, napad zmaja? Baš sve?
- Da, a kako si uspeo to da vidiš, to su slova i beleške koje se otkrivaju tek nakon lozinke?
- Možda knjiga ima svoju volju.
- Toga sam se i plašio… Knjiga je svemoćna. Sakrijte je i čuvajte po cenu života. To vam je poslednja nada… Ah, stigli smo!

Stajali su ispred velike šumske kolibe obrasle korenjem drveća. Vrata su bila drvena od tanko isečenih dasaka. Kvaka je bila pomalo braonkasta i nežna na dodir. Koliba je bila znatno uvučena u drveće i videlo se da je napravljena da se teško pronađe. Sartid je koraknuo ka vratima, po tankom sloju zemlje, dok su ostali bili iza i čekali su… Otškrinuo je vrata.
- Sartide, izvoli, uđi.
- Hvala vam gospodaru.
- Vidim da si nekoga doveo, zašto ih ne pozoveš da uđu. Tvoji gosti su i moji gosti…
- Naravno. Izvolite, uđite slobodno, nemojte se ustručavati. Osećajte se kao kod svoje kuće.- rekao im je nežnim glasom, okrenuvši glavu. Zatim kada su ušli, zatvo-rio je vrata. Nije želeo da ih neko posmatra. Ipak je ovo nepredvidljiva zemlja.

Ušavši, prvo što su primetili jeste jedan starac, duge brade, kose, poluzatvorenih očiju, kako sedi na stolici, mirno i nepomično. Ispred njega se nalazio sto sa čajnikom i svećom koja je gorela tankim plamenom. Starac je nosio zelenkasto odelo, a na nogama su mu se videle crne, poluiscepane sandale. Sa njegove desne strane, nalazio se štap naslonjen na zid. Voda je ključala na peći koja je bila napravljena od bronzanog i srebrnog materijala, koji je bio redak u ovoj zemlji. Vatra je bila željna drvenih cepanica.

- Sartide, ti uzmi i naloži malo vatru, a vi gospodo, slobodno priđite, sedite…
- U redu.- odgovorio je Nik. Seli su na drvene stolice, okićene bronzom. Bile su predivno i precizno urađene.
- Dakle, ako mogu da pitam, šta vas dovodi u našu nemirnu zemlju?- osetio mu se starački, poludubok glas. Godine su bile iza njega.
- Ne znamo još uvek, došli smo u potrazi za avanturom, trebao bi to biti pravi ra-zlog.- rekao je Majkl.
- Avantura dakle…- obrusio je starac, pomeravši rukom sveću.
- Da.
- A mogu li znati vaša imena?
- Ja sam Majkl, ovo su Nik, Džon i Dženet. Drago nam je gospodine.
- I meni. Vrlo ste snažni. A vidim da ste doveli i ovog snažnog i velikog psa. Ali, ka-kve su to rane na njemu? Niste primetili krv?
- Da. Nažalost, pretrpeo je to zbog vukova. Napali su nas iznenada. Obračunao se sa jednim. I pobedio ga. Ali, vidite, nije prošlo bezazleno…
- Vidim da je to jedan hrabri pas… Ali to nije ništa. Brzo ćemo zalečiti.- izgovorio je, ustavši sa stolice.

I dok su ostali pogledi bili upereni u njega i njegovu palicu, dugačkim i snažnim rukama je uperio štap u Demona. Na štapu se nalazio maleni zeleni kristal. Štap je bio obavijen trnjem, koje je bilo maleno i oštro. Usijao se. Zelena svetlost je krenula od dna do vrha i napravivši krug, uz čarobne reči Reksa, krenula  je ka Demonu, koji je mirno ležao i dahtao. Jezik mu je padao niz usta. Zacvileo je. I bio je izlečen! Rane su nestale. U trenu je nestao sav taj bol, koji je bio zadan od strane oštrih zuba vukova i umornih kilometara hodanja. Šape, koje su bile umorne, srce koje je ubrzano kucalo, sve se to smirilo u trenutku. Ponosno je lajao, a svi oko njega su se nasmejali i bili su veseli.
- Hvala vam! Ne znam kako da vam zahvalim u ime svih…- jednoglasno je rekla Dženet.

- Nema potrebe, to mi je dužnost. Moja životna svrha jeste da zaštitim sva bića u ovoj malenoj šumi i na celom ostrvu. Nije potrebno, zaista…
- Izvinite, ako prekidam ovo maleno slavlje, ali možete li nam reći nešto o ovoj knjizi?- upitao je Džon, stavivši knjigu na sto.
- Šta za ime sveta?! Odakle vam to? Satire, da li si znao za knjigu?
- Na žalost jesam, gospodaru. Knjiga će nam svima uzrokovati mnogo nevolja!
- Vi izgleda niste svesni u kakvu ste se opasnost uvukli. Ta knjiga je svemoćna. Sam mračni gospodar je u nju utkao deo svoje duše. Ako je se dokopa, svi ćemo stradati. Ni ja nisam dovoljno jak. Ne mogu protiv tih stvari!
- Ni protiv Veštice?

- Veštica! Nemoj nju spominjati. Ona je opasna, ima špijune po celoj šumi, ima svoje pratioce, sluge, zauzela je pola zemlje. Poznajem je bolje od bilo koga! Čak i od njene sestre!
- Šta?- zgrozio se Nik.- Ona ima sestru?
- Da, nažalost. Zove se Grena. Ona je Veštica Mora. Kontroliše sav okean koji okružuje ovo prelepo ostrvo. Ali, posvađale su se. Ne znam razlog. Ako bi se ujedinile, to ne bi bilo dobro ni za koga. A njena starija sestra je ostala sama na dvoru, i vidite, postala je ovakva…

- Znači, ona pre nije bila takva?
- Tako je. Oni su pre bili ljudi, ali gnev je presudio. I sada je stvorila najjače kraljevstvo, i preti da zauzme i drugu polovinu zemlje, a onda bi možda krenula i na vas! Šta god se desi ne smete dozvoliti da se dočepa knjige!
Ćutali su, a vreme je prolazilo. Ćutali su i posmatrali su jedni druge. Majkl je na trenutak pogledao Sartida, i on je svojim dahom i očima odavao znake da mu nije svejedno. Odmahnuo je glavom.
- Gospodaru, ali legenda kaže…
- Da, da, legenda i oslobođenje! Ali da li si nešto zaboravio?
- Drejk…- uzdahnuo je kentaur…
- Ko je on?
- On ti je momče, Mračni Princ, sin Postopolisa, mračnog gospodara! Jako okrutan, jako surov, jako snažan. Njegova snaga leži u tome što pored besmrtnosti, poseduje u i veštinu da bude nevidljiv, ali samo na neodređeno vreme. On je veća pretnja i od same Veštice! Vi nećete moći da mu se suprostavite! Ako ne budete spremni, možete poginuti!

- Ali, oni su izabrani,  gospodaru…
- Da, izabrani, koji će spasti ovu našu i ostale zemlje. Kaži mi Sartide, da li vidiš to u njima? Da li vidiš izabrane koji će spasti svet? Meni izgledaju samo kao obični putnici, koje je knjiga zavela na pogrešan put. A možda i jeste… Možda i jeste. U tom trenu, lice Džona se smračilo i osetio je nesnosan bol, jači nego ranije. U nje-govom umu je nastao splet talasa, koji mu je stvorio sliku na očima. Bio je u transu nikada jačem nego pre. Glas veštice ga je totalno omamio: ,, Džone, najzad si tu. Dođi, moj slugo, da zajedno vladamo i pokorimo univerzum i svet. Najzad si tako blizu, dođi po svoju nagradu Džone… Dođi po svoj deo sveta. Pruži korak, i dođi mi, donesi knjigu.’’

- Da, gospodarice, dolazim, donosim vam knjigu…- rekao je u tom svesnom transu, dok su ostali posmatrali. Njegovo lice je bledelo, postajalo je hladno, pretvarao se u čoveka koji ne oseća. Postajao je bezosećajna marioneta. I dok su ostali posma-trali, uzeo je knjigu, ustao sa stolice i krenuo ka vratima. Bez pozdrava, bez laganog zamaha ruke, krenuo je ka vratima.

- Džone! Džone! Probudi se. To je samo iluzija, vrati se, nemoj postati jedan od njih.- uzbudio se Nik. Nije hteo, kao ni ostali da izgubi svog druga. Džonovo telo se polako vraćalo u život. Polako se vraćao u stvarnost. Vraćao se među žive. Uda-hnuo je duboko! Njegov uzvik je prekinuo tišinu i uzbuđenje je splasnulo. Vratio se…

- Džone, mislio sam da sto te izgubili! Gde si ti krenuo, dođavola?- drmao ga je Nik njegovim snažnim, debelim rukama.
- Još malo, pa bi postao jedan od sluga Veštice. Na vreme si reagovao.- odahnuo je Reks, uzevši palicu. Mahnuo je njome i zelena svetlost je vratila Džonu životnu energiju…
- Šta? Gde sam?- kolutao je očima i dolazio k sebi.

- Na Marsu. Mi smo najproždrljiviji Marsovci u celom svemiru. Sad ćemo te pojesti.- mrdao mu je prstima ispred lica Majkl. Ostali su se smejali. Smeh im je svima dobrodošao nakon ovog dugog putovanja. Zaboravili su šta je sreća.

- Skloni se od mene!- nadurio se Džon, gledavši osmehe na usnama oko njega.
- Budi srećan što nisi otišao u carstvo Ledenog Sveta!
- Molim?
- Tamo odlaze duše koje Veštica zaposedne. Rade sve što im kaže. Sad ti je jasno šta je i sa ostalim stvorenjima na pola ostrva gde je zavladala. Potpuna tišina i stvorenja se ponašaju kao da su zombiji! Nema toplote tamo! Samo led…- progo-vorio je Sartid.

- Uzmi čaja, povrati se. Napravljen je od najboljeg šumskog voća.- nudio mu je Reks.
Uzeo je i opet utonuo u tišinu… Bilo mu je drago što je opet među živima.
- Nastavimo. Htedoh reći da…
U pozadini se čula buka i tresak. Pa opet. I onda još jednom. Kao da je velika džinovska noga koračala ka kolibi.
- Prokletstvo! Opet su ovde…- rekao je tiho Reks- sagnite se i ćutite…

- Zašto?
- To su divovi sa Trakosa. Zveri koje žive nedaleko odavde. Imaju svoju pećinu, koja je sa druge strane planine. Šta li traže ovde?
Čučali su i iščekivali su dolazak divova. Tutnjalo je sve više. Čuli su ih! namirisali su ih! Krov je odjednom počeo da se odvaja od kolibe!
- Brate, vidiš li ti isto što i ja?

- Arrrrgh! Ljudska bića!- uzviknuo je drugi, vidno gladan. Bili su visoki tri i po metra sa toljagama u rukama, velikim poput glave dinosaurusa. Namirisali su krv. Bili su željni sočnog obroka. A dole, oči su zabezeknuto bile uprte baš u njih. Strah je zavladao i prekinuo mir i smejanje šalama.
- Odlazite. Nemate šta da tražite ovde! Čudovišta!- obrusio im je čarobnjak, dohvativši štap. Divovi su na momente gledali i smejali se gromoglasnim smehom. Cela okolina šume se orila. Jači su! Prvi je pružio ruku. Ugrabio je Majkla.

- Ovaj će biti divan za večeru.
- Slažem se, brate.
Začuo se pucanj. Metak je pogodila grdosiju u rame. Jauknuo je, ispustivši plen. Majlk je dotakao tvrdo tlo zemlje.
- Beži, Majkl!- rekla je Dženet. Odmah je potrčao, čim je čuo tu naredbu. Za tili čas se stvorio kod Nika i ostalih.
Pucnjevi su se nastavili. Dženet i Nik su osuli paljbu na divove. Ali, nisu mogli dugo da ih zadrže.
- Pričekajte.

Čarobnjak je sa palicom počeo da maše kružeći po zemlji. Ubrzo je zeleni kristal sa svojom svetlošću napravio krug koji je bio debelog sloja i tamne boje.

- Požurite! Stanite u centar.- govorio im je dok su oni još uvek pucali na planinske gromade. Mahali su toljagama, rukama, glavama, sa čime god su stigli. I trčali su ka njima. Jedan je čak uspeo da razruši zid. Sada su oni stajali razjareni pred plenom koji je delovao tako bespomoćno.

- Brzo!- stali su svi u krug. Nik i Dženet nisu prestajali da pucaju. A Majkl je uzeo knjigu od Džona, koji ju je prethodno uzeo. I dobro je uradio. Da ju je Džon sačuvao, bili bi sigurno gotovi. A ovako su imali još uvek nade.
- Brzo, svi izgovorite u isto vreme Sadratastas Opelius!
Kako su izgovarali, jedno po jedno su nestajali.

Demon je upao u krug poslednji, kojeg je čarobnjak teleportirao pomoću magije,i na vreme da nestane sa Majklom. Krug je nestao. Sve se završilo sa rečima: Surbidius Gresna! Teleportirao ih je. Razdvojiće se. Neće zasada putovati zajedno. Ali barem ih je spasao. Reks je ostao da se bori sa divovima, koji su naposletku, kada je i Sartid uzeo svoj luk i počeo da gađa sa četiri strele u ruci, pobegli. Nisu imali šanse. Uhvatiće nešto drugo za večeru.

- Sada su prepušteni sami sebi. Nadam se da ćemo ih opet videti, Sartide, možda i pre nego što pretpostavljamo.
- I ja se nadam gospodaru. Valjda im se neće ništa desiti.
- Samo da ne nalete na Drejka… Neka ih Vaselius čuva.Ostavši sami, pored ruševina, i prljavi na licu, ćutke su posmatrali ono što je nekad bila koliba u kojoj su živeli…