Dani su prolazili, a Majkl je sve više i bolje upoznao taj čudesni zamak u ljude u njemu. Voleo je miris voća, sobe, svega što ga je okruživalo. Nije znao kako su mu prijatelji. Prošlo je već sigurno više od nedelju dana, otkako su ušli u taj čarobni svet. Bio je spokojan, dok je spavao u društvu jutarnjih zraka Sunca, koji su se provlačili korz staklo dvora. Uživao je u jutru, dok je Demon spavao kraj njega, skupljen i opušten.

Posteljina je bila potpuno razbacana, jer, kao da se činilo da je imao tešku noć, a zapravo, to je samo bila još jedna tropska noć na ostrvu. Bolje i to nego da se smrzava na zapadnoj strani, punoj bola i pustoši. Najzad, otvorio je oči. Protegnuvši ruke, počeo je da zeva i to je probudilo i Demona. Skočio je na gazdu i počeo da ga liže. Mahao je repom. Majkl se samo smejao.

- Dobro, dosta dečko, haha!- smejao se, vrpoljeći se na tom širokom, carskom krevetu. Nekako je uspeo ustati i nazuvši papuče, krenuo je ka onom malenom stolu. Koraknuo je ka ogledalu, jer ga je strahovito žuljala brada. Pogledao se i pogladivši se rukama, samo izustio:
- Prokletstvo! Nisam znao da za kratko vreme brada može ovako strahovito da naraste! Dok se on ljutio na samog sebe, zaboravivši kompletno na svoj izgled, pas je naćuljio uši i pokrio lice šapama.

Iz njegovog grla se začuo ton koji je odavao postiđenost. Majkl se obukao i munjevitom brzinom istrčao napolje i tražio česmu koja se nalazila malo iza pijace. To je bila prava mala fontana. A iz nje su stalno letele u visinu kapi vode.

Demon nije mogao u trenutku da stigne svog gazdu, jer je on, vidno nezadovoljan, izjurio poput noja, dok su se ljudi okretali prema njemu, sa čuđenjem. Nije mario. Uzeo je mali brijač sa stola, koju je od pre neki dan dobio od podebelog frizera, koji se samo smejao dok je gledao kako Majkl odbija da se brije. Nije hteo da mu skraćuje bradu. A sad…

Sada je žudio za time. Demon je preskakao stepenice lajući, skrenuvši time pažnju Mindri, koja je nosila uobičajenu plavu svilenkastu haljinu. Osvrnula se za tim psom, koga kralj hoće da vidi na Krvavom turniru. Znala je da je opasno da taj vučjak prisustvuje takvim igrama. Krenula je lagano za njim, jer je znala da će je to odvesti do Majkla. A on se brijao kod fontane, na suvo. Mrzelo ga je da čak uzme sapun ili bilo šta. Samo je hteo da se brije. Neprestano je mrmljao, povlačeći žilet po površini njegovog još mladalačkog lica iako je sada već zašao u tridesete.

Ali, bilo mu je svejedno. Čulo se lupanje žileta o cigle. Demon je zastao i ugledavši tog besnog čoveka, kako skida tu džunglu dlaka sa lica, počeo je da laje. Majkl se okrenuo. Demon je spustio rep. A u daljini se videla Mindra, kako im prilazi užurbanim korakom, ponekad pridržvajući haljinu da se ne isprlja previše u polumokroj zemlji. Sva zadihana samo je viknula:
- Majkl, izvinite, pratila sam psa…- počela je da se smeje.- A šta to radite za ime sveta? Ne vidite da vam je lice krvavo. Izgledate kao se jato lešinara spustilo na vašu glavu. Hahah!- još više se smejala.

A Majkl je samo posmatrao, dok ga je posečeno lice samo peckalo. Ali, nije mario. Na njegovom polubradatom licu, obrve su već napravile mračan pogled. I mrzovoljno joj je odgovorio:
- Hajde, smejte se, vidite da sam budala. Samo bi budala ovako nešto radila.

- Haha… Izvinite.- brisala je suze u očima, dok joj je kapuljača, spadnuvši zbog ve-tra, otkrila dugu, kestenjastu i ravnu kosu. Nije mogla da se suzdrži. Za ovih nekoliko dana, koliko je prošlo, upoznala ga je, samo površno, držeći se sebe, još uvek je manjkala u poštovanju prema njemu.

Ali, videla je koliko je zapravo zabavan, nepoznati stranac iz gradića Stowe. Dok se smirivala, Demon je mahao repom, radujući se.
- Nemam ja vremena za ovo…- obrusio je i nastavio da struže dlake sa suve kože. Gledala ga je.
- Majkl, izvinite, ako vam smetam, Ovaj vaš prelepi pas me je dovukao ovamo. A i htela sam da vam kažem nešto, sigurno će vas zanimati… Da ne zaboravim.
- Pričajte…

- Pa, meštani iz obližnjeg sela kažu da su videli nepoznatu ženu kako umorna ide ka mračnoj šumi. Znam da se tamo svašta krije. Možda je poznajete… Zapravo mi je jedan seljak to rekao, kada sam bila u šetnji van zamka. Bio je sav zadihan.

Pa sam mislila da je dobro da vam kažem…
Majkl je ućutao i trgnuo glavu. Odmah je znao da je to Dženet. Okrenuo se i zatim upitao:
- Sigurni ste? Da li ste sigurni?
- Da, apsolutno.
- To mi je devojka. Moramo je naći. Možemo li poći za par sati?
- Aha. Izvinite. Nisam znala.- rekla je smušeno. Sviđao joj se, ali ima drugu.-

Ne, to nije moguće i ne znamo gde je sada. A u stvari, to je i opasan put do tamo. Ljudi se boje da koračaju tim prostranstvima. Puno je legendi tamo.
- Razumem… Nadam se da je dobro. Hvala vam u svakom slučaju.
Njegov odgovor joj je sve otkrio. Videla je kako sa tužnim pogledom nastavlja svoj ritual, dok mu je u srcu i duši rastao ogroman bol. Nije joj bilo svejedno.

- Pitala sam se da li bi voleli da se nađamo danas popodne u kraljevskom vrtu? Možda ga niste još videli, to je sa zapadne strane zamka. Kada izađete iz dvora na tu stranu, pa možda još nekih sto metara dalje, ugledaćete prelep spoj prirode i našeg dvora. Često odlazim tamo da se odmorim od svega.

- Može. Naravno…
- Dobro. Radujem se unapred. Možete me sačekati tamo, ima jedna klupa, koju je moj otac napravio za mene i majku, nažalost ne znam je od rođenja. Nisam imala priliku da je upoznam…

- Žao mi je što to čujem, Naravno, sačekaću vas tamo.
- U redu, vidimo se kasnije…- rekavši to, okrenula se i tihim korakom otišla od njega. Nije htela da mu dosađuje. Znala je sve. A htela je da ga upozna bolje. Ali, voleo je drugu. Napravila je tužan izraz lica, ali je stavila kapuljaču od haljine i nije joj niko primetio žal u srcu. A Majkl je ostao sam sa Demonom skidajući bradu užurbano, nije primetio da je otišla. Nije obraćao pažnju. Demon je sedeo, dahćući jezikom, a poneki čovek se stvorio iza njih, pogledao i nastavio dalje.

To prepodne brzo je prošlo. Kada je završio sa brijanjem, na sekund se pogledao u bistroj i kristalnoj vodi i bio je zadovoljan učinjenim. Dozvavši Demona, dok su Sunčevi zraci padali na zemlju i nestajali na površini, zaputio se u svoju odaju. Nije zaboravio na obećanje koje je dao Mindri. Otići će u vrt.

Nakon par sati, ležao je u krevetu u društvu Demona, svež, zadovoljan. zaspao je na tom mekanom dušeku. Sati su prolazili, a Sunce se sve više spuštalo sa nebeskog svoda. Te popodnevne sate, koji su tako brzo došli, nagoveštavajući malo lepše vreme, nagovestio je Demon, zalajući i protegnuvši šape. Majkl je ustao i spremio se. Izašao je napolje, zaključavši vrata. Krenuo je ka vrtu, prethodno prošavši kroz kapiju koja je gledala na,istok. Smelim korakom je napredovao, i izašavši, upitio se prema zapadu po zelenoj, rosnoj travi, koja je još uvek bila mokra od kiše popodne. Nije je primetio.

Spavao je. Malo kasnije, ugledao je kamenu ogradu i vrata od ruža. Odmah je znao da je na pravom mestu. Ruže su pokazivale svoju lepotu, punu raznih boja. Njihovi listovi i trnje su prekrivale metalno-kameni zid ulaza. Majkl je ušao i zatekao prizor koji nije ni u snovima mogao da sanja. Demon je ostao u sobi. Majkl se nije kajao što je poslušao princezu, i odlučio da se prošeta tim kraljevskim vrtovima koji su bili neverovatno sređeni. Njihova lepota se nije menjala uprkos promenjljivom vremenu. Osetio je kako mu vazduh ulazi u pluća. Disao je na način koji nikada nije osetio. Disao je slobodno.

Drveće je činilo vazduh tako opojnim i poželjnim da se osetio kao kod kuće. Krošnje trešanja su bacale svoje cveće u barice pune lokvanja koje su bile napravljene da ulepšaju trenutak. Nije mogao a da ne primeti. Mnoštvo boja. Crvena, ljubičasta, zelena, plava… Nikada do sada nije osetio takvu lepotu prirode. Prisetio se prolećnih i letnjih stabala višanja i kestena, gustih grana lešnika i oraha. Koračao je smelo, dok mu se pogled gubiokod cveća, koje je širilo mirise u visinu. Opojni mirisi su ga podsetili na detinjistvo. Na dane kada se bezbrižno igrao u travi, i bacakao po zelenom tepihu, šireći osmeh dok ga je majka gledala. Uspomene su se budile, a on je koračao smelo, po kamenim pločicama, koje su pravile dugačak put. Naišao je na klupu, i seo ispunjen nadom.

Nadom da će opet videti njeno lice, njen smeh, mrsiti kosu, smejati se sa njom. Čekao je taj dan. Iza njega se nalazila ogromna trešnja, koja je bila u cvatu, i koja je ukrašavala grane tim rozim i ljubičastim cvetovima. Dok su latice padale na meko tlo, prisećao se uspomena i uživao u tišini. Vetar je milovao njegovu kratku crnu kosu, i on je primetio da mu je jedan cvet sleteo na koleno. Spustio je glavu i uzeo ga na dlan. Oči su mu se pomerale i divile tom prelepom prizoru na prelazu klime.

Nije zapazio da je pored njega sele Mindra, koja je bila baš precizna sa vremenom. Tražila je razlog njegove tišine i radoznalosti. Počela je svojim tananim glasom praviti prelepe tonove, koji su ga napokon trgnuli iz zamišljenosti i okrenuo se…
- O, gospođice, to ste vi! Izvinite, bio sam se malo zamislio…
- Izvinite vi, ako sam vas trgla iz sveta snova.- rekla je blagim glasom, koji je bio kao stvoren za njegove uši. Ali, bio je ravnodušan.

Trudila se da maksimalno uhvati njegov pogled…
- Ništa, ništa… Baš ste tačni. Imate zaista prelep vrt.
- Zahvalite to mom ocu. Jako je voleo moju majku, i hteo je da ona to doista vidi. Posadio je ove trešnje, i sve ovo ostalo što se vidi, to je njegovih ruku delo.
- Impresivno, zaista.
- A koja je vaša priča, ako dozvoljavate?- približila je svoje telo njegovom, na toj maloj uskoj klupi. Mogao je da oseti dodir svile.
- Pa, iskreno, nemam neku priču. Stočar sam, imam veliku farmu. Ne znam hoće li životinje preživeti moje odsustvo.

- Haha, sigurno hoće, ne brinite. Pa jako lepo. Vidi se da ste uporni u svemu.- htela je da približi svoje usne njegovim, ali primetio je i pogledom ukazao na to da je nedostupan za taj nežni dodir.

- A možete li mi reći nešto više o tom vašem turniru?
- A, da. Pa, Majkl, sve što treba za početak da znate jeste da ste u velikoj opasnosti ako odete tamo. Čak i vaš pas. To su borbe na život i smrt, koje moj otac svake godine održava.
- Pričajte mi nešto više o tome, nema veze.- zainteresovao se. Mindra je počela priču o zveketanju i udarcima mačeva, prolivanju krvi…