Veliki, snežni planinski vrh planine Drezna je bio poput koplja. Oštar i leden. Nepristupačni deo za sva živa bića. Sekao je oblake. Planina je bila nemirna, sposobna da menja oblik. Čas je bila dobra, čas zla. Niko nije mogao da shvati njenu prirodu. Priča se da je sam Gospodar vetra zaronio u Crveni okean, uzeo ogromne komade stena i počeo da baca po ostrvu. Stene su se nagomilavale jedna na drugu.

Ređale su se jedna pored druge. I tako je nastala planina, koja je sekla oblake. Zatim je bacao ledeni vazduh iz svojih pluća, dok su mu obrazi bili naduvani. Pomerao je glavu i zaledio vrhove tog džina na ostrvu.

Da, bilo je pomanjih planina, ali nijedna se nije isticala kao ova koja je zauzimala veliku površinu severnog dela ostrva. Drezna. Dom Gospodara vetra. Sedeo je na ledenoj stolici na samom vrhu i smejao se malim mravima na zemlji.

Smejao se njihovoj slabosti, gluposti, smejao se toj masi malenih napasti. Tačkice na zemlji. Sposobne samo da se ubijaju, razaraju taj svet, u želji da se dokopaju vlasti. Velika, ledena planina. U njenim padinama se nalazila šuma u kojoj nažalost nije bilo mesta za Gnobulovu lovinu, to mu je najviše smetalo.

Smetalo mu je što je bio star, nemoćan da prekorači toliku razdaljinu da bi lovio, nemoćan da skupi hrabrosti, ali moćan po pitanju kuvanja čorbe i borbi sa neprijateljima. Jer, to je bio on: nepoverljivi troglavi čuvar rudnika. Bio je u stanju da danima gleda na vodu izvora iz podnožja planine, kristalnu vodu punu ribe. A nedaleko od njega i rudnika, prema jugu, prema sredini ostrva, tekla je ozloglašena reka Dum, koja je bila nemirne prirode. Stene su se držale čvrsto u toj nemirnoj vodi. Talasi koji su nastajali prilikom brzog kretanja te divlje veštice, onemogućavali su miran prelazak na drugu stranu.

A bili su tu i mesožderi. Drezna je bila znak ostrva. Taj dugački venac, koji je sekao oblake, bio je nedostupan za sve osim za zmaja i druge leteće stvorove. Bila je pogodna da se ptice ugnezde, ali ništa više od toga. Bio je to nepristupačan teren.

Zmaj je napravio sebi dom u pukotini od pećine. Bila je to jednina pećina u okolini planine. Postoji priča i za nju. Priča govori da je gospodar vatre napravio ogromnu vatrenu kuglu u nameri da pogodi gospodara vetra, jer se behu prepirali. Njihova svađa je trajala godinama, njihove prepirke behu žestoke, letele su vatrene kugle poput Sunca i ledene strele predugo vremena. Razlog svađe je nepoznat. Gospodar vatre je promašio.

Nije pogodio željeni cilj već je napravio rupu u planini, koja je i danas opstala. I činilo se kao da vas planina posmatra. U njoj u toj pećini, Veliki Crni je napravio sebi dom, i voleo je da jako dugo spava. Njegovo hrkanje i dahtanje su mogli čuti svi okolni stanovnici podnožja.

Ali, nije ga bilo briga. Mogao ih je sve spaliti kada god bi mu se prohtelo. A u samoj planini, u njenom trbuhu, u tom mrklom mraku sijao je svim sjajem Zlatni Grad, Grad Zlata, Grad Kopača. Nik se divio njegovoj lepoti, dok je uživao u društvu tih malenih i u prvu ruku zanimljivih bića, koja su se ponosila svojom tradicijom, pevajući pesme i pričajući priče.

Priče koje bi vas naterale da jako dugo slušate, pomno pratite i još više im se divite. Jer, to beše istorija Patuljaka, malih, hrabrih, upornih kopača, kao da su se svi psi tragači skupili na jednom mestu i traže zlato. Nik je imao baš takav utisak. Kao da je u društvu pasa.

I on se među tim psima koji iskreno laju i mašu repovima, veseleći se, prisećao svoje žene, svoje kćerke, to mu je sad stalno bilo u glavi. Stalno te slike, ta patnja one noći kad ga je ostavila, uplakana, razočarana, jer je verovala da će se popraviti, a nije. I u jednom trenutku, bilo mu je žao. Sakrio je suze, dok je Kalin pričao ostalima Patuljačke legende, legende o hrabrosti, sakrio ih je da ne vide njegovu bol. Seo je naslonivši se na zid i bacivši sekiru malo dalje od sebe. Njegove snažne ruke su izgubile snagu.

- Da znate vi kakva je to borba bila. Sve Mračne legije sa Zapada, legije sa mora, koje je iskrcala Crna Zmija. Kažu da od kada je ovog života na ostrvu, veći brod nije sagrađen. Mogao je da potopi sve brodove za sekund. Čoveče, kakav brod. Kažu da mu se na jedrima mogao videti lik mračnog gospodara, a na prednjem delu se nalazila ogromna glava kobre, koja je nekad mogla i da oživi i da vas pojede. Tako sam bar čuo...
- Kaline, mnogo si ti čuo, možda i preuveličavaš.
- Nisam siguran, tako kažu...
- Vidi se da nisi prisustvovao tom ratu lično.-podsmenuo mu se Erebor. Zapalili su vatru, od grančica i kamenja koje su našli na toj sivkastoj mračnoj podlozi. Pričali su u glas.

Smejali se. Svi sem Nika. On je uživao u samoći. Kalin je to primetio. Otišao je od ostalih i seo kod novopridošlice. Video mu je u očima tugu.
- Druže, šta je bilo? Što si tužan?- potapšao je po leđima.
- Prisećam se starih dana. Imao sam ženu, kćer... A onda sam napravio glupost. Otišla je sa njom.
- Žao mi je zbog toga...
- Nema veze. Sada mi je jedino važno da znam da li su mi prijatelji dobro.
- Biće, ne brini. Siguran sam...
- Nadam se.
Gledao je Nika, i bio je siguran da će mu rečenica koju će izgovoriti olakšati situaciju.

- Slušaj me, svi smo prošli kroz nešto. Vidiš, mi smo izgubili dom. Ti si izgubio prijatelje. Ali, biće oni u redu, opusti se, dođi, smej se sa nama. Ionako smo zalutali u ovoj tami. Sigurno smo ovde već par dana.
- Dobro, razmisliću.
- Ti si dobar i hrabar čovek. Vidim ti u očima i po načinima na koje si se isticao do sada. Pokloniću ti nešto.- rekavši to, pružio mu je malenu vrećicu koja je bila vezana sa tankim kanapom.- Izvoli. Siguran sam da će ti koristiti. To su jestiva čarobna semena. Svaka su različite boje i pružaju različite moći. Zadrži ih, koristiće ti...

- Hvala.- rekao je Nik, stavivši vrećicu u džep od jakne.
- Nema potrebe. I zapamti, siguran sam da si kod kralja ostavio dobar utisak. Drži se blizu mene i biće sve u redu.
- Dobro.

Ostavio ga je samog, ustavši i otišavši kod vatre, koja je svojom toplotom terala planinsku hladnoću, i okupljala srčane i uporne ratnike. Da, nisu bili sami. Nisu čuli da im se približavala horda planinskih goblina i iguaitrona. Nanjušili su svoj plen. Primicali su se sve bliže, bili su blizu vrata grada. Nisu mogli biti neprimećeni. Ve-seo žagor oko vatre, prekinula je cika i vriska u mraku. Odali su se.
- Nismo sami...- prozborio je jedan maleni ratnik.

- Ta mala ogavna stvorenja. Još u gobline doveli sa sobom. Još uvek su mi u glavi njihove gadne strele i upornost. Kao da nikada neće odustati.- namrgodio se Erebor, ustavši i svi za njim. I Nik je ustao. Podigao je sekiru sa zemlje.
- Ti se kloni ovoga momče. Nisam siguran da je ovo za tebe. Koliko god si hrabar, nećeš uspeti da se izboriš sa njima. Mi smo im veliki dužnici.- dobijao je upozorenja, ali nije hteo da odustane. Prišavši im samo je rekao:
- Ne plašim se.

I zaista, nije se plašio. Osetio je kako srce u njemu kuca sve jače i jače. Krv mu je munjevitom brzinom strujala kroz vene. Adrenalin mu se punio u glavi. Hteo je da se bori. Vladar Patuljaka ga je samo pogledao i videvši da je uporan, odmahnuo je glavom i obratio se ostalim članovima:
- Sada je mi ili oni. A siguran sam da ćemo mi uspeti da ih oteramo tamo odakle su došli. Neće nama niko napadati grad i njegovu malu zaostavštinu. Jeste li uz mene da im otplatimo dug?

- Daaa!- orila se gomila.
- Evo ih, dolaze!- primetio je Kalin.
Istrcali su iz odaje. I Nik je potrčao, držeći se Kalina. Ugledali su te malene gmazo-ve kako se skupljaju na kapiji. Goblini su bili tako strašni, da ih je bilo teško gledati. Oštri zubi, mrki pogled, smrad koji se širio, mogao se jasno osetiti. Cika i vriska. Crne oči. Tvrda i pomalo sluzava i ispucala koža. Prava mala čudovišta.

Jedni su imali oštre mačeve, a drugi su uperili oštre, mrke strele, čiji ispucali i pomalo zarđali metalni vrh je bio prikovan za ispucali i stari komad drveta. Strašan prizor. Nik je nemo posmatrao, bio je bez reči, dok ga Kalin nije pogledao i dodirnuvši ga po ramenu, nije osvestio sa rečima:
- Samo hrabro Nik. Ne boj se. Uspećemo.

Klimnuo jed glavom. I Kalin njemu. Čuli su kralja kako se snažnim glasom probija kroz pomalo skamenjene ratnike, baš kao i on pre par trenutaka.
- U formaciju!

Stali su svi jedni pored drugih, sa njim kao predvodnikom, ispružili su štitove i stezavši im rukom, krenuli su napred, laganim korakom, koji je postajao teži, dok su se primicali stvorovima. Njihovi plaštovi, koji su im krasili zadnji deo leđa, pomalo su se lepršali pri tom skromnom jurišu. Nik se sagnuo i bio iza njih. Čuo je Kalina:
- Kada dam znak, iskoči pred njih i prereži im vratove u redu?
- Shvatam. Računaj na to.- spremno je dočekao šapćući.
Strele su poletele. Svojom brzinom su prodirale vazduh. Srećom, prilikom pada, nisu uspele da se probiju kroz njihov bunker. Čulo se negodovanje smrdljivaca.
- Samo polako! Ovi stvorovi sarađuju. Nećemo posustati!

Osetili su trčanje zmajeva i goblina. Jurili su da ih savladaju, dok su njihovi bolesni glasovi odzvanjali u rudniku. Neki su se čak i popeli na gmizavce, i kezeći se Patuljcima u lice, počeli su da vrte svojim oštrim debelim mačevima dok su se držali za vratove gmizavaca. Nik se vešto sakrio. Čekao je znak.

- Ispruži koplja!
Te male brze gmizavce su uhvatili na prepad. U punom trku, naboli su se na oštar metal od dugačkih drvenih šipki. Cika, urlanje patuljaka i zvuk pada goblina na zemlju, i njihova smrt, dok su zmajevi svojim krupnim telima zatrpali njihova tela, bila je olakšanje za Nika i ostale. Ali, nije bio kraj. Strele su poletele. Činilo se kao da ih ima više. Mala družina od dvadesetak patuljaka bila je u klopci. Ipak, u toj gomili štitova i oklopa, začuo se Kalinov glas.

- Sada Nik! Sada!
Podigao se i uhvatio zalet munjevitom brzinom. Dok je stezao sekiru, preskočio je te malene ljude uz ratni usklik i vatru u očima krenuo u strahovit napad. Kada su mu noge dotakle tlo, uz prisustvo strahovite želje, potrčao je, dignuvši sekiru u vazduh.

Čudovišta su ostala skamenjena. Stvorio se ispred njih i za par trenutaka, sečivo sekire je počelo da dodiruje tanke metalne oklope goblina, i probija ih kao i njihovu smrdljivu kožu.

I Patuljci su krenuli u kontranapad. Njihova koplja su se zarivala u tela tih stvorenja mrkih očiju i kože. Stvorenja Planine. Vrisak koji je dopirao iz usta goblina, zavladao je njihovim prokopinama. Nisu stigli da reaguju. Nik je svom svojom snagom iz velikih mišića ruke, zamahivao i uživao u kapima krvi koja se konstantno prolivala na zemlju i ponekad padala na njegovo lice.

Ali, malenim ljudima je to bilo poznato. Već su se borili. Navikli su na nalet želje za prolivanjem crvenkaste tečnosti života. Za par trenutaka je sve bilo gotovo. Stajali su u krvi, zadihani, umrljani po licu, oklopu, čizmama... Ni plašt nije bio pošteđen. I Nik je uživao. Kao da mu nije bilo dosta. Želeo je još. Prišao mu je Kalin, i dok je još osećao višak vazduha u grudima, pružio mu podršku.

- Bravo, Nik. Bravo! To je bilo zaista izvanredno!
- Želiš da nam se pridružiš? Naučićemo te našim veštinama. Rado bismo primili čo-veka poput tebe. Ako se slažeš, naravno.- pridružio im se kralj dok su ostali glasno uživali u pobedi.

- Naravno, bio bih počastvovan da se pridružim tako divnim ljudima i narodu.
- Onda je rešeno.- progovorio je Erebor koji ga je mrko, a zatim iskreno i sa velikom nadom. Uočio je u njemu veliki potencijal. Video je u njemu čoveka na kog može računati. Dok su uživali u pobedi, nešto im je odvuklo pažnju. Čuli su nešto što ih je uznemirilo.

- O ne, ne opet.
- Vratio se...- rekao je tiho Kalin.
Zemlja je počela rovariti, dok su gledali u neverici, zamoreni, još pod naletom adrenalina. Ubrzo se pred njima stvorilo to užasno stvorenje podzemlja. Crv je svojim glasnim urlikanjem, onako slep ali izuzetnog njuha, tresao okolinu. Njegovi oštri zubi su im ulivali strah u kosti. Skupili su se, dok je on skrivao te oštre žilete u u tami planine, i dok su poneki šiljci padali na zemlju.

Tresak je bio strahovit. Tlo je malo podrhtavalo. Našao je slastan zalogaj i nije hteo da ga ispusti iz ruku. Erebor je skupio snagu i zaleteo se sa svojom sekirom na tog užasnog stvora. Lice mu je bilo namrgođeno, dok je mu je glas postajao sve jači. Izgovorivši bajalicu, osetio je ljubičastu svetlost kako mu dvostruko pojačava mišiće, volju, hrabrost. Celo telo mu je bilo spremno za obračun sa tim mesožderom.

Ali, nije uspeo. Zver ga je zgrabila svojim dugačkim jezikom i obmotala ga čvrsto. Spremala se da ga pojede! Već je video mrak pred svojim očima. Nik nije hteo da dopusti da mu se nešto ta-ko dogodi. Potrčao je i dok je držao sekiru, prišao mu je sa leđa i popeo se na njegovo telo koje je virilo iz zemlje.

Uhvatio se nekako za njegovu nezgrapnu i nearvnu kožu, koja je bila ukrašena bodljama. Upravo mu je jedna poslužila da se pridži za tog stvora. Lagano je pravio korake. Popeo se na glavu, dok je crv bio zauzet spremanjem da proguta kralja. Skočio je sa najvećih bodlji sa njegovog tela. Bodlje na glavi su mu bile poput onog sa glave jednoroga samo krivlji i oštriji.

Držao je dršku, dok je padao sa te ogromne glave. Presekao je jezik! Zver je od bola počela da urliče i da se koprca po zemlji. Nije mogla da podnese da joj fali najvažniji pribor za ručak! Urlikala je dok su vojnici pritrčali da pomognu svom vladaru, koji je bio stegnut delom jezika. Kakav prizor! Plavkasti, debeli jezik tog crva ga je stegao skoro da nije mogao da diše. Ali, sada su mogli da ga oslobode. Nik se dočekao na zemlju i gledao kako se zver koprca u lokvi krvi.

Ubrzo je nestala u ogromnoj rupi. Vratila se u zemlju, odakle je i došla. Laknulo im je. Erebor je došao k sebi, kašljući i boreći se za svaki deo kiseonika u rudničkom prostoru. Nik je bio poprskan crvenom i plavom krvlju. Gledao je nemo, dok je sekiru nabacio na rame. Nik, ubica podzemnih crva! Nije verovao u sebi da će doživeti ovo ludo iskustvo.

Svi su mu se divili. Svi su mu se klanjali. A kako i ne bi. Spasao im je vladara, primljen je u tu malu ali veliku vojsku. I nisu pogrešili. Upoznali su sasvim običnog čoveka, koji je postao njihov zaštitinik. I nisu znali da će on odigrati mnogo veću ulogu u ovom surovom i hladnom ratu, koji sprema Ledena Dama.

Stajali su tim čizmama u lokvi krvi, ponosno, kao da je završeno za danas. Nik je prišao kralju i pružio mu ruku da se podigne.
- Hvala ti momče, spasao si mi život. ne mogu dovoljno da ti zahvalim...
- Ne morate. Važno da ste dobro.
- Ne, ne, sačekaj.- rekavši to, vidno izmoren od tog zagrljaja smrti skinuo je krunu sa glave. Srce je zasijalo.
- Momče, dodirni dragulj. I veruj mi, nećeš se pokajati...
Nik je lagano pružio ruku i dodirnuo prstima ljubičasto Srce. Nešto je čudno osetio. Kao da je popio čarodni napitak. Nije mogao ništa objasniti, ništa reći u tom trenu. Prepustio se.

Energija je ušla u njegovo telo. Osetio se jačim nego pre. Sve mu je bilo izoštreno. Vid, sluh, snaga, emocije. Nije mogao to opisati. Još više je bio zadivljen kada je video da mu se u zagrljaju svetlosti uklanja jakna. Mesto nje, nastao je zlatni oklop, a čarobna vrećica mu se sama svezala za pojas.

Na pantalone su mu se naslonili zlatni štitnici, a na glavi mu se stvorio zlatni šlem koji su ukrašavala dva zlatna pera sa gornje desne i leve strane. Nik, zlatni vitez. Oružje mu se samo postavilo na ledja, u futrolu koja se stvorila od te ljubičaste čarobne svetlosti. Uživao je, dok su ostali gledali. Pogledao je ruke, koje su sjajile zlatnim sjajem, pogledao je oklop na grudima. Ne, to nije bio on. Ovo mu je bilo teško da poveruje. Sada je postao Zlatni Vitez. Srce ga je odabralo... U žamoru vojnika, pročula se tiha rečenica...

- Možda je on taj.
- Srce ga je prepoznalo.
- Može li mi neko objasniti ovo?- upitao je Zlatni Vitez Nik.
- Momče, ti si taj. Jedan od četvoro ljudi koji su po legendi određeni da spasu ovaj svet od Veštice. Ti si sada Zlatni Vitez. Srce je te je prepoznalo. Pružilo ti je snagu i sposobnosti, kakve ćeš tek morati da istražiš. Poklonimo se Zlatnom vitezu.- izgo-vorio je Erebor, kleknući u tom trenu na zemlju. Ostali su ga sledili.

-Živeo Zlatni Vitez!- jednoglasno su ga pozdravili, dok je on samo stajao i posma-trao, nije se još bio navikao na ovu situaciju. Poželeo je da se vrati na staro.
- Kako da se oslobodim ovoga? Može li se upravljati ovom čarolijom?- rekao je još uvek zbunjen i pod uticajem moći koje je dobio. Osećao je malu teskobu prilikom kretanja. Ali, nije znao da se iza svega toga krije ogromna moć.

- Haha, dovoljno je samo da poželiš to i nestaće.- rekao je Kalin.
Poslušao ga je. Upalilo je, čarobni oklop ga više nije štitio. Osećao je veliko olakša-nje. Zanimalo je još nešto...
- A kako da ga vratim nazad?
- Isto tako. Sve je zapisano u starim spisima ako se dobro sećam...
- Da, u pravu si Kaline. Jeste. Nik, pre tebe, bio je još jedan Zlatni vitez ali on je ubijen od strane mračnog gospodara. U borbi pre ove. Kada je moj otac sklopio savez sa ljudima da bi odbranili ovu zemlju od onakvog krvnika kao što je Postopolis. Isto se kao i ti pojavio jedan junak, iz kraljevstva ljudi. Više ga se i ne sećam. Ali, bio je tvojih godina. Borio se sa mračnim gospodarem i izgubio, pao je u tom žaru, u tim dugim razmenama sečiva. Poleteo je, popeo se na stenu gde je stajao mračni gospodar i moglo se u daljini čuti to udaranje sečiva jedno u drugo.

- A šta se onda desilo?- bio je znatiženjan Nik, dok je stajao u mestu, kao i ostali, koji su se već bili odmorili od svega što ih je zadesilo. Bio je ovo dug put. Trebali su naći izlaz iz planine.
- Onda je, momče, mračni gospodar svojim očima uradio nešto čudno, sasvim neočekivano. Moj otac je gledao kako ga parališe. Krila su mu se sledila, nije mogao da pomeri ruke, noge. A onda mu je prišla ta zver i pogledavši ga još jednom tim crnim hladnim očima i iskezivši mu se, odsekao glavu.- nije mogao više. Svima je bilo jasno. Možda nisu svi bili učesatvovali u borbi tada, ali kao da jesu. Tuga je zavladala planinom. Tišina je zavladala gradom. Nik je samo ćutao, imao je sliku u glavi kako se on bori sa mračnim gospodarem i gine. Možda se neće vratiti živ. Nije hteo da poveruje. Kralj mu je prišao...

- Ali, možda to nije tvoja sudbina. Možda ćeš baš ti da ga pobediš. Siguran sam. Jači si, sigurniji si. Verujem u tebe, Nik.
- Daću sve od sebe da ga savladam i da se sa prijateljima vratim živ. Možda nije ni trebalo da dolazimo ovamo.
- Ne pričaj tako. Vratićete se živi i sigurni. Ako sretneš Reksa, pitaj ga kako da se vratite kući. I ne brini, ratnik živi u tebi.

Sati su prolazili uz ovu priču, o do tada najvećem prolivanju krvi na ostrvu. Zmajeva dolina, od tada, kao da se spremala da još jednom istrpi tamu koja se širila njenim granicama.
- Moram naći Oko. Možda je to jedini način da pobedimo.
- Znam da hoćeš da privoliš Velikog Crnog na našu stranu. To bi bilo zadivljujuće ako bi uspeo. Ali sumnjam...
- Ne morate. Daću sve od sebe. Znam da će nam ovo koristiti protiv neprijatelja. Kako da dođem do njega? Znate li put?

- Možda ja znam jedan. Pratite me.- rekao je Kalin samouvereno. Počeli su da ga slede. Izašli su iz Zlatnog Grada. Još jednom su se osvrnuli za lepotom zlata.
- Samo me pratite. Kasnije ćemo se vratiti po ovo, ne brinite. A ti Nik, ti imaš zadatak. Dobro iskoristi semena koja sam ti dao.
- U redu. Ne brini za mene. I drži se.
Napustili su grad. Za par trenutaka su ostavili sav sjaj zlata za koji su se nadali da će ponovo videti. Zašli su u mrak. Erebor je dodirnuo krunu i ponovo je Srce počelo da pokazuje put. Kretali su se putem, skrenuvši desno od Zlatnog Grada. Nisu se plašili. Srce im je dodelilo junaka koji će doneti razliku u ledenom ratu. Ponovo su začuli nešto. Buka koja je dolazila ovog puta nije bila kao ona na koju su navikli. Neki čudni zvukovi su dopirali iz dubina planine.

- Nik, ti idi. Imaš zadatak. Nemoj se zadržavati. Kreni!- usmerio ga je Kalin, dok su se spremali za bitku. Znali su da ovog puta neće biti laka. Nisu goblini. Nisu zmajevi. Niti crvi. Gledali su u pravcu tih koraka, koji su se ocrtavali na planinskoj podlozi. A Nik je potrčao, usresredivši misli i dobivši Zlatni oklop. Jurio je ne osvrtavši se. Trčao je gazeći sitne kamenčiće. Tražio je izlaz iz planine, dok su njegovi novostečeni prijatelji ostali da se bore sa insektima koji su bili ogromne veličine.

Razni pauci, bubašvabe, milili su prema njima, jer su čuli nedavnu buku. Nik je trčao i naišao na prepreku. Našao se u ćorsokaku. Odlučio je da udari u zid od debelih komada stena. Video je da mu ruka sjaji i da mu se skuplja snaga u desnici. Nije mu trebala sekira. Zamahnuo je i udario. Ispred njega se ubrzo stvorila rupa u planini staroj preko hiljadu godina. Komadi kamena leteli su oko njega. Udahnuo je čist, prirodni vazduh. Bilo mu je drago što je osetio konačno miris prirode. Bilo mu je dosta planine.

Stajao je na ivici dok je u pozadini čuo krike i ciku za vreme borbe. Ali, znao je da ne sme nazad. Uhvatio je vrećicu i skinuo je sa pojasa. Otvorio ju je. Uzeo je jedno seme boje neba u večernje sate. Nije oklevao. Dok je stajao na ivici planine, gledajući čas dole ka krošnjama drveća, čas iza sebe slušavši zvukove bitke, uzeo je to jedno maleno seme. Progutao ga je. Bio je spreman na sve.

Čak i na smrt. Nije dugo prošlo. Osetio je kako se nešto u njemu menja. Osetio je čudan bol u leđima.Postajao je sve jači.Vrisnuo je, spustivši potom glavu i stegnuvši pesnice. Osetio je kako u njemu nešto raste i izbija na površinu. Nije mogao da primeti, bio je previše okrenut bolu. Najzad, uz njegovog tela izrazla su dva ogromna krila, koja su bila ukrašena velikim perima. Mešale su se u tom trenutku braonkasta, bela i žućkasta boja, prelivajući se na kratkoj povr-šini. Bol je prestao. Osvrnuo se na tren iza sebe.

Nasmejao se sa oduševljenjem. Dobio je džinovska anđeoska krila. Rasirio je ruke i ispružio prste. Bio je svemoćan u tom momentu. Zatrčao se i otisnuo sa ivice poletevši. Nije mogao da veruje šta mu se dešava. Leteo je! Samo mu je to bilo važno. Leteo je! Leteo je slobodno po nebeskom svodu. Osetio je kako je to biti ptica. Bez granica. Sve je moguće.

Mahavši krilima, pretraživao je planinu. Vrebao je pećinu zmaja. Gledao je levo, desno dok je stajao u mestu. Najzad ugledao ju je. Bila je uglavljena u planinu. Dosta udaljena od mesta gde je ostavio prijatelje. Ali sigurno će ih ponovo videti. Uhvatio je brzinu spuštavši se do zabačene pećine. Nagazio je tlo.

Ugledao je zmaja i počeo lagano da prilazi. Krila su mu u međuvremenu nesta. Nisu mu bila više po-trebna. Tražio je dragulj. Pazio je da ne probudi tu grdosiju, koja je čvrsto spavala. Energija zlata je izbijala na površinu. Možda je to uspevalo da dovoljno sakrije njegov trag dok je počeo tražiti ključ pobede. Međutim, zmaj nikada čvrsto ne spava. Namirisavši ga, otvorio je oči. Nik je primetio da ga gledaju dva ogromna crvena oka koja nisu htela da se sklone od njega. Zmaj je urliknuo. Bio je budan!

Nik je zaboravio šta mu je zadatak. Imao je veći problem na svojim leđima. Ogromna zver ga je ugledala i kao da je znala šta on želi. Majkl je zgrabio sekiru i bio je spreman na neočekivano, stajavši mirno i hladnokrvno ispred Velikog Crnog. Zmaj je gledao u misićavog čoveka koji mu je drskošću pokazivao da ga nije strah od njegove pojave i veličine.

Posmatrao ga je crvenim očima koje su bile povremeno zatvarane velikim kapcima. Ležao je iza kovčega koji su skrivali zlato. Ležao je iza blaga koje je predstavljalo samo ukras za njegov dom. Njegova njuška se pomerala sporo poput slona. Njegov dah se osećao po celoj pećini. Ali nije hteo da otkrije gde je Oko. Gledao je Nika, koji je bio u zlatnom oklopui koji se isprsio pokazujući svu silinu koju čovek može ispoljiti. Nije se plašio. Veliki Crni je to primetio.

Primetio je kako je taj mali odvažni čovek držao sekiru. Ali čak ni ona nije bila dovoljna protiv njegovog plamena. Previše je bila tanka. Previše istanjena. Ali, bila je oštra. Možda je mogla da probije njegovu koštanu crnu kožu. Mahnuo je krilima na kratko. Njegova usta se lagano počela pomerati. Nik je samo mirno stajao.

- Tražiš nešto?- rekao je hrapavim glasom.
- Ono što sam tražio mogu zaboraviti pored takvog čuvara.
- Hahaha, duhovit si za jedno ljudsko biće. Bio sam u pravu kada sam posumnjao na čuvara napolju. Zaista sam namirisao ljudska bića. Imate tako prepoznatljiv miris.- govorio je pospano.
- Dakle, ti si Veliki Crni.
- Tebi na usluzi. Nisam znao da se Zlatni Vitez vratio.
- O ne, ja sam drugi kao što vidiš. Nik se zovem.
- Drago mi je Nik. Pojeo bih te ali sam suviše umoran. A šta te je dovelo u moj dom?
- Tvoje srce, Veliki.
- Haha, a šta će ti? Znaš da ti ga neću dati. Pre bi te spalio sa plamenom nego dao moj život u tvoje ruke. To dobro znaš.
- Jesi li čuo za Vešticu?
- Aaa, Veštica Vetra. Jesam, mali čoveče. Izvini ako te je moja reč uvredila, ali si zaista mali bez obzira na sve. Zgazio bih te i sa jednim prstom. Sad je ojačala. Sprema vojsku. Sprema rat protiv slobodnih stvorenja na ostrvu. Moj brat zna sve o toj podmukloj ženi, a i o legendarnom ratu sa Mračnima.

- Isti ste.
- Kako to misliš? Ne, nismo Zlatni Viteže. On je ranjiv ja ne. On je možda velikodu-šan ja nisam. On je naivan, a da li ti ja na to ličim?- ispitivao ga je.
- Ne, svakako da ne. Već vidim da si najopakiji stvor koga sam video do sada. I najružniji.
- Haha, pa hvala ti, Viteže. A što se tiče srca, nećeš ga dobiti. Možeš da se vratiš sada odakle si došao. Nećeš dobiti moje srce. Oko će ostati sakriveno među ovim sanducima.
- Nisam siguran u to.-rekao je Nik htevši da ga raseče sekirom. Zmaj je samo malo dunuo vatru iz svojih nozdrva. Bilo je sasvim dovoljno da mu ispadne oružje iz ruke.

- Jesam li ti rekao? I šta ćeš sad? Znaš da sam proživeo mnogo i znaš da me ne možeš pobediti, Viteže.
- A možemo li da se udružimo?
- Hahaha, zaista si uporan. Da,ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. A zašto bi se mi udružili, maleni? Izvini još jednom zbog ovoga.
- Imaš prava.- rekao je kroz smeh Nik.- Pa, sa tobom bi imali prednost u ovom ratu. Pogledaj se koštani. Nepobediv si, čak i za Vešticu.
- Ne, pogrešno si me procenio. Ali sviđa mi se kako razmišljaš. Treba da znaš da sam neutralan po pitanju ovih ratova. Ja samo na neki način čuvam mir od ove planine do reke Dum. Imam svoje trenutke i slabosti, ali nisam spreman da se uključim u tvoj pohod.

- Razumem. Ali bih izuzetno cenio ako nam se pridružiš. Znam da je teško da razu-meš. Ali, oboje želimo da se ova patnja završi.
- Za mene je rat već završen, Zlatni. Nemam ja više snage, koliko god se tebi činilo da legendarni Crni važi za najjačeg zmaja na ostrvu.
- Dobro, kako želiš. Ali razmisli još jednom o par poslednjih letova u žaru borbe. I o tome da možda vidiš brata.
- Da, nisam ga odavno video.-trepuo je očima.
Nik se okrenuo. Koračao je prema izlazu. Zmaj ga je gledao sa čuđenjem u očima. Da, možda je on taj. Jahač. Njegov prethodnik nije dosegao te visine. Premišljao se...

- Viteže!
Okrenuo se i gledao mu u velike crvene oči koje su pravile u isto vreme tužnjikav i iskren pogled na licu. Videlo se da je dobro razmislio.
- Sa tobom sam. Ali, samo poslednjih par letova.
Nik se nasmejao. Bilo mu je drago. Veliki Crni je na njegovoj strani. U jednom danu, postao je i Jahač i Zlatni Vitez.
- Popni se i uhvati ove koštane izrazline, čvrsto. Ne puštaj se. Danas ćeš imati svoj prvi let. Zlatni Viteže.
Popeo se, dok je zmaj stajao kraj njega. Zaista je bio ogroman. Kao da je imao petnaest metara, tako se činilo. Rep mu je bio pun ogromnih koštanih izraslina, i kad bi mahnuo njime, stvarao je pravu oluju. Izgovorivši jednu rečenicu, uhvatio je vetar otisnuvši se sa tla.

- Polećemo!
Leteli su. Nik se čvrsto držao da ne padne sa ogromne životinje. Vrat mu je bio jedina nada da ostane na tom prastarom prevozu. Ali, uspeo je. Nije dobio Oko, ali je dobio Zmaja. Zmaja koji će mu biti od velike pomoći da pobedi u ratu za ostrvo i svemir. Iščekivao je dan da vidi Majkla, Džona, Dženet, pa čak i ono malo hrabro kuče, Demona.

Nisu mu nedostajale cigare. Nije mu nedostajao viski. Imao je sasvim dovoljno adrenalina ovde, na vratu zmaja, u vazduhu, iznad planine. Leteli su iznad oblaka, dok je zmaj zamahivao svojim teškim, dugačkim krilima. Zaputili su se kod Gnobula, koji ih nije očekivao. Spremali su mu iznenađenje.