Sve im se činilo tako nestvarno. Polutama, veče još nije rešilo da stupi na snagu. Odavno su se iskrcali na obalu, samo je njih desetak ostalo. Od početka putovanja. Splav je odavno razbijen, negde među stenama.

Borio se poslednjim snagama da ostane na površini, da mu se ne izgube svi delovi koji behu uredno i sa teškoćom povezani. Ta debla su bila mokra i behu nakupila dosta soli. A oni behu odavno zašli na obalu Zmajeve Doline. I nalazili su se na par stotinak metara od plaže, od mesta pristanka na obalu, ali vidno odmorni. Sedeli su oko logorske vatre i pričali.

- Kakvo putovanje. I koliko nam je samo dana trebalo dovde!- pričao je malo glasnije nego inače kapetan.- Budimo srećni što smo ovde, opet kući.
- Da, u pravu ste.- reče Nik.
- Uživajmo sada. Odmorimo se. Posle nas čeka još duže putovanje! Najteže smo prešli.- uzvikivao je, dok mu je svetlost vatre obasjavala lice.
Majkl je ćutao. I samo je on ćutao. Ali zašto? Zašto ne može da uživa kaoi svi ostali?

- Prijatelju, šta ti je?- upitao ga je Nik.
- Ništa, izvini nešto razmišljam.
- O čemu?
- O Dženet...
- Molim? Kako možeš? U ovom trenutku? Izbaci je odmah iz glave. Zar mi nisi rekao da si je video kako uzima knjigu?
- Jesam, ali..

- Nema ali, druže! Nemoj više da ti ta devojka bude u glavi. Seti se šta sam ti pričao o njoj. Sećaš li se šta sam ti rekao?
- Da.
- Jesam li bio u pravu? Da će ti doći glave? Zaboravi je... Molim te... Ko zna šta nas očekuje dalje. Hoćeš li?- držao ga je za ramena i uporno gledao u njega. Majkl je spustio poged.
- Druže?
- U redu...

- Drago mi je što si konačno shvatio. I meni se činila kao dobra osoba, ali...
- Idem da prošetam...- prekinuo ga je.
Majkl je naglo ustao i krenuo u obližnju šumicu. Nik ga je gledao. Zatim se okrenuo ka ostalima.
- Ja stvarno ne znam šta je sa njim. Ona devojka ga uporno proganja.
- Pusti ga, momče. Proći će ga.- utešio ga je Ferdinand. I dok su oni tako pričali, Majkl je već bio zašao duboko u šumicu. Iako je bio dan, nije slutio da će mu odlazak od njih, velikih mornara, doći glave. Samo je šetao i pratio stazicu za koju nije bio siguran da vodi. Naslonio se na drvo. Osetio je miris kore.

A onda, sasvim neočekivano, neko mi je zapušio usta! A onda udario po glavi. Bilo ih je više! Majkl je nestao među drvećem. Lišće je počelo da šuška. Grančice su se pomerale. I nakon par minuta, sve je opet postalo tiho. A nedaleko odatle dok su mornari pričali i pevali, Nik je postajao sve više nestrprljiviji. Sve je više cupkao nogama.Nešto mu nije davalo mira.

- Idem da ga potražim!- uzviknuo je. Ali isprva nisu obazirali pažnju. Tek kada je odmakao ka šumici, viknuli su mu upitavši ga gde ide, ali on se nije okretao. Pošli su za njim.
                                    
         ***********************

Nik je vikao, gledao na sve strane, a onda potom i trčao u nadi da će ga pronaći. Nije ga bilo. Drug mu beše nestao! Nik se nije usuđivao da pomišlja na najgore. Zvao ga je, ali ništa. Gledao je okolo, ne bi li možda naišao na neki trag, ali uzalud. I ostali su stigli i iščekivali odgovor.

- Nik?
- Bestraga! Nestao je! Jebote!
- Smiri se...
- Jebote!- čučnuo je i uhvatio se za glavu. Besneo je. A ni on ni ostali nisu ništa mogli. Sve je bilo izgubljeno, barem u tom trenutku. Kad je došao k sebi, okrenuo se prema njima.
- Šta ćemo da radimo? Ja sam kriv. Da sam znao...

- Smiri se. Nisi znao. Niko nije znao.- pričao mu je Blejk.
- Prokletstvo!

- Vidite...- pokazao je Ferdinand na tragove ispred njih. Mogli su jasno da uoče tragove borbe. Ali ko je to bio? Ko je mogao da odvede Majkla? Odlučili su da prate tragove. Odmor se završio. Jer, ispred njih se ukazao novi zadatak. Naći izgubljenog Vatrenog spasioca, koji nije mogao sam da se izbori sa protivnikom. Ali, ko je to bio?

Nakon par trenutaka, izašli su iz šumarka i videli ne tako jasne tragove koji su ukazivali na to da je Majkl u nesvesti. Neko ga je odvukao. Jedino što nisu znali u kom pravcu. Nik i ostali su bili spremni za put...

              - KRAJ PRVOG DELA -