Dani su prolazili jedan za drugim. Niko od njih nije znao koliko je sati, minuta, koliko je prošlo od kada su se upustili u ovo putovanje. Vreme nikad nije bilo toliko promenjljivo kao sada. Smenjivale su se kiše, hladne i tople... Nik nije znao da li su ostali dobro, da li je Džon dobro, da li mu je najbolji prijatelj dobro. Samo se nadao da će ih ubrzo videti.

Ali, nije znao da je već izgubljeno dvoje saputnika, dvoje hrabrih ljudi. Hodao je. Pratio je malene ratnike, bio je uzbuđen što je postao deo tako hrabre vojske, tako ćudljivih a jakih ljudi. Nije znao koliko će još šetati. Nije znao koliko će se još probijati kroz mrak, sklanjajući prašinu, koji je u tom stomaku planine bio gori čak i od magle. Nisu znali šta ih čeka u tom beskrajnom prostoru, šta će ih zadesiti iza mraka.

Za Nika nije bilo svetlosti Sunca. Ni za ostale. Ona nije htela da zalazi u planinu. Kao da se plašila nečega. Nije bilo rupe, praznine da Sunce zaviri u planinu. Samo mrak. Dani su brzo prolazili tiho, brzo i neprimetno. Oblaci su se kretali promenjljivom brzinom, nalazivši se iznad plavog nebeskog svoda. A unutra u tom velikom stomaku, oni su koračali smelo, stezavši oružje jakim, mišićavim rukama.

- Pazite da nas ne napadne još neko smrdljivo stvorenje. Od njih mi se brada stalno nakostreši.
- Ne brini, duž ovog puta se nalazi samo tama. Prokleti put. Vidite ovu prašinu! Uvukla mi se u nos oči. A tek što smo počeli da hodamo putem ove tamnice.
- Samo ti koračaj.- rekao je Erebor.
- Gde se nalazi taj vaš grad?
- Nik, grad nam još nije ni blizu. Ali kad nam bude, u daljini ćeš videti stubove, oko-vane zlatom. I dijamanati! Njihov sjaj iz gromada kamena će te oboriti sa nogu!- hvalio je grad jedan od vojnika. Željno su isčekivali dolazak u to zlatno prostra-nstvo. Zlatnu žilu planine!

- Samo se držite staze, vidite da hodamo na nepredvidljivom tlu. Ko zna kakve se grabljivice kriju ovde...
- Da. Taman za nas. Možemo i da ih pripitomimo...
- Ne lupaj! Kako ćeš pripitomiti divlje zveri poput ovih. Još ih nisi ni pola video. Hajde kako ćeš pripitomiti one sićušne male gmizavce?
- Zajaši ih i stavi im sekiru na vrat. Odmah će te slušati.- kroz osmeh na licu je obrusio neko iz gomile.

- Kao da je to lako. Zajaši ih. Lako je za tebe to da kažeš. Pa oni bi te pre pojeli nego što bi dopustili da sedneš na njih i da im staviš uzde kao našim bikovima.
- Možda se može to iskoristiti u našu stranu. S obzirom protiv koga se borimo.
- Ha, pa oni mrtvaci će te pojesti zajedno sa gmizavčićem, budalo. A tek Veštica. Veštica!- jadikovao je Erebor.
- Da, ali ipak, možda možemo nešto izvući iz svega toga.- uključio se Nik u raspra-vu. Dosadilo mu je ćutanje. Imao je i on nešto da kaže. Na trenutak, svi su se okrenuli ka njemu.

- Momak, da li znaš šta govoriš? O čemu govoriš? Pa vidi koliki smo mi. I da možda jesmo hrabri, ali ja neću dozvoliti da se neko od nas izlaže tom riziku. Bilo ko. Ti shvataš da su to užasna čudovišta, koja će te pojesti za sekund. Neće oni momče, prihvatiti tebe kao gospodara ili bilo koga. Oni su zveri. I da ti kažem nešto. Ta Ve-štica u koju si dobro upućen... Nemaš predstavu koliko je snažna. Kada bi stao ispred te stare nakaze, uplašio bi se. Kada bi video ledene oči, pa plašt. Imao sam nesreću da sam čuo tu priču kako izgleda od jednog od meštana koji žive malo van našeg doma. Mi napolju čuvamo stoku, napolju tražimo zlato. Sve radimo izvan rupe. Ali, Veštica momče, zapamti, zbog nje sam u stanju da sav moj preživeli narod vratim u rupu, čuješ? Kamo sreće da si bio sa nama u Zlatnom Gradu, kada smo bili napadnuti od onih gmizavaca i ostalih čudovišta. Ne bih da ti ih nabrajam. A tek Zmaj...- zastao je.

Nije dovršio svoj dugačak govor. I ostali su zastali. Nalazili su se na stazi pokraj ambisa, pokraj provalije koja nije imala kraja. A pored njih se nalazio zid od stena. Morali su da se kreću polako. Na trenutak osetio je kako mu suze naviru na oči, ali sakrio ih je. Ali težina u njegovom srcu nije mogla biti sakrivena.
- Shvatam...
- Praviš se da sve znaš!
- Da, znam kako je to izgubiti nekoga.
- Ne znaš ti ništa!- okrenuo se prema njemu, ljutitog pogleda, namrgođen, agresivan. Očekivao je odgovor.
- I ja sam izgubio nekoga. I dan danas, tugujem jer sam izgubio i ženu i kćerku. Zbog moje greške! Čuješ? Povređivao sam ih stalno, sve je to moja krivica. I hajde ako ćeš da me dokrajčiš dokazaćeš samo to da si slab.

- Sad bi te presekao ali neću. Razumem te momče. Ti si dobar. I nemoj nikad više da mi pričaš o slabosti jer ne znaš koliko sam bitaka prebrodio. Gledao sam mrtva tela. Gledao sam moje ljude i zveri kako plivaju u krvi. Da li razumeš?
- Da...
- Onda dobro. Nastavi da hodaš. I vi svi. Šta gledate? Napred!
Nošeni zapovešću, uhvatili su lagani trk. A on je sa svojom srebrnom krunom bio ispred njih.

Trčali su jako dugo po uskoj stazi punoj neizvesnosti. Morali su paziti da se ne okliznu, spotaknu o kamen jer to beše preuska staza za njih. Nik je već odavno dokazao da je dostojan te vojske. Iščekivao je i trenutak kada će videti Oko. I zmaja. Pravio je duge korake svojim krakatim nogama po uskoj prašinastoj stazi. Nakon dugo vremena, izbili su na čistinu. Veliki prostor sa puno tunela. Izbe-gli su tu beskrajnu rupu. Samo to je važno. Ali sada je pred njima bio veći problem. Gde krenuti? Koji tunel izabrati.

Stajali su u mestu na zemljanom, poluvlažnom tlu. Vladar Patuljaka se premišljao.
- Koji je tunel do Zlatnog Grada?
- Puno je prošlo. A i ko zna. Možda se neki urušio usput. Možda ima ćorskokak.
- Stani. Razmišljam!- digao je ruku u znak protesta. Usmerio je oči u pravcu tih rupa u planinskoj pećini. Jedino im je kruna davala tračak svetlosti koji im je osvetljavao prostor koji su bili osvojili, a koji se bio dosta promenio od kada su zadnji put bili. I Nik je stajao. On je ovde prvi put.

Postao je snažan od kada je kročio u ovaj čaroban svet knjige. Zemlja zmajeva. Zmajeva Dolina. To ime mu je u glavi stvaralo divljenje. Nije znao da tako prelepi svet može imati tako strašnu sudbinu. Setio se svoje žene. I kćerke. Spustio je glavu. Setio se tih dana kada su zajedno sedeli u dvorištu, na drvenim pletenim stolicama i pričali. Smejali su se. Stalno. Da, još uvek je pamtio njeno ime. Zašto mu je ono trebalo? Jedan naporan dan da poslu je učinio da izgubi i nju i malenu. Nije našao zamenu za njih.

I pre nego što se našao u ovome svetu, voleo je da sedi na tim stolicama koje su malo izbledele, drvo je ostarilo. Gledao je albume i prisećao se tih dana. Tog smeha koji je dopirao iz njihovih iskrenih srca, koja su sada daleko od njega. Trgnuo se... vra-tio se u stvarni svet pun prašine, kamenja i prljavštine. Ponovo se obreo kod tih malih bradatih i nosatih ratnika koji su stezali sekire i tražili put do Zlatnog grada, njihovog prvog doma. Trgnuo se iz tog sna sa uspomenama, i sakrio je pogled od svih njih. Tišina, koja je bila stalno prekidana sa treskanjem kamenčića stena o tlo, bila je sa vremena na vreme nepodnošljiva.

Osećao se smrad njihovog znoja. I oni su se sada prisećali uspomena. Kada su bili rudari pod planinom. Kada su kopali zlato i zemlju. Kada im se zemlja lepila za lice. Kada nisu osećali želju da prestanu sa kopanjem. Kopali su, sledeći svoje najveće želje. Da izgrade dom. Njihov dom.

Pod planinom. Pet meseci je trajalo podizanje stubova, ukrašavanje zlatom, pralvljenje odaja, zidova, trona. Sve se to nalazi u njihovoj prvoj kući, koja je odmah preko puta zmaja koji nikad ne spava. Velikog Crnog. Ali znali su i da je tamo ne-gde veliki Crveni. Njegov brat.

Veliki Crveni... Bio je upola mlađi i manji od brata. I upola snažniji. Ali to ne znači da je bio i manje zlokoban. Ne, upravo suprotno. Bio je isti prevrtljivac poput brata. Samo, nekad je bio i ljubomoran. Imao je manje snage da dune vatru, imao je pravo srce, koje je kucalo ispod vatrene žlezde. Čuvao se.

Čuvao se nevolja i čuvao je njegov život. Voleo je život. Možda je ipak postojalo zrnce dobrote u njemu... Patuljci su se premišljali. Još uvek nisu odlučili kojim će putem. Samo su gledali u te beskonačne rupe. U mrklom mraku. Nik je stajao, i bivao je sve više nestrpljiv. Ti mali stvorovi su još uvek stajali pred preprekom i nisu znali da je reše.

- I šta, samo ćemo stajati ovde i čekati da dođu po nas ogavna stvorenja iz mraka? Samo ćemo iščekivati njihov dolazak?
- Čekaj, prisećam se. To je davno bilo. Ovde je postojala samo jedna rupa. Da li je moguće da ima još nekih stvorenja osim nas?- upitao je Erabor okrenuvši se prema ostalima za trenutak?

- Ne znam. samo imam loše predosećanje u vezi sa ovim.- rekao je jedan od vojni-ka. Stajali su u mestu. Opet su njihove uši začule zvukove. I nisu bile kapi vode sa pećinskih šiljaka. Ne, to je bilo još nešto još užasnije.
- Da li je moguće? Brzo izaberite pravac, jer ne želite da se izložite ovom stvorenju.
- Kakvom?- sad se već uplašio Nik. Nije znao o čemu je reč.
- Biće vremena i za to, Nik. A sada moramo da delamo. I to brzo.
- Hajdemo onda u sredinu.
- Onda idemo u sredinu.

Potrčali su. Nisu imali vremena za gubljenje. Mogli su isetiti kako je zemlja planine nemirna. Ispod nje se nešto kretalo. Nešto ogromno.
- Samo nam je još on falio! Trčite i ne okrećite se!- naređivao je uplašeno Erabor,dok mu je kruna sijala sve jače.- Ni Srce nije doraslo ovom stvoru. Požurite!

Sledili su taj put. Sledili su sreću, nadajući se da će pronaći Zlatni grad, a da usput njih stvor ne pronađe.
- Može li mi neko reći o čemu se ovde radi?- rekao je Nik zadihano.
- Momče, to je planinski džinovski crv. Ti ne želiš da naletiš na ovog stvora veruj mi. Kada namiriše svežu krv i meso, prati te velikom brzinom. Mogu sada da osetim njegovo kretanje ispod nas. Samo nastavi da bežiš! Nadam se da nećemo dočekati da ga vidimo.
Džinovski planinski crv.

Bio je samo jedna od zveri koja se krije u planinskom rudniku. Bio je dugačak šest metara. Njegova braonkasta koža, koja je bila gotovo neprobojna, bila je savršena za kamuflažu. Kretao se ispod zemlje, a onda bi naglo ščepao svoj plen svojim ogromnim čeljustima sa oštrim zubima poput žileta, prethodno izronivši iz nje. Bio je jedna od legendi, koju su izmislili ljudi oko planine. Pričali su da kada je najmračnije, crv kreće u lov.

Voleo je sve. Od krvi i mesa malenih životinja do iguaitrona. Da, nije se libio da bilo koga napadne, jer bio je svestan svoje snage. Nije mogao da vidi, ali zato je mogao osećati. Nije voleo sve-tlost dana, samo mrklu tamu. I bio je to jedan od najopasnijih grabljivaca u okolini planine i u njoj. Nije primećen van tog prostora. Patuljci su pretpostavljali da je to legenda, ali bili su svedoci tog užasnog predatora kada su kopali zlato. Kada su im čekići lupali u planinsko grlo, težeći da nabasaju na zlatne mrvice.

Mislilo se da su crvi odavno izumrli, ali je jedan mali deo njih ipak opstao. Prilagodili su se. I čekali su plen ispod površine. Legende uvek žive... Trčali su, sudarajući se sa svojim sna-žnim telima i oklopima. Dah im se ubrzavao, hvatali su brzinu. Udisali su vazduh koji je bio pomešan sa vlagom, prašinom i tim nemilim zvukovima koji su dopirali iza njih. Tlo se rovalilo munjevito, dok su im glasovi bili sve jači.

- Hajde brže. Šta čekate?! Brže, Srce će nam pokazati put. Požurite da nas ne stigne! Ne želite da se nađete u njegovim čeljustima.
- Kako je brz!
- Ti budi brži.
Trčali su probijajući se kroz mrak planine. Najzad, stigli su na čistinu. Zastali su i pogledali iza sebe. Rovarenje je prestalo. Zadihali su se. Udisali su i izdisali vazduh kao da su trčali maraton. Maraton života. Opet je bila čistina.
- Vidite. Zlatne mrlje na zemlji!
- Stigli smo...
Da, konačno stigli su. Zlatni Grad. Svojom lepotom i svetlošću je odbijalo taj nepo-dnošljivi mrak planine, odbijao je tišinu, odbijao je tugu. Sjaj stubova, lepota vrata, još uvek su bili tu. Vreme ih nije izbrisalo. Vreme ga nije odvojilo od njih. Još uvek je tu. Samo što je bio malo urušen od prošlog napada, ali je sačuvao sav svoj sjaj. Divili su se prilazivši tom nesvakidašnjem prikazu pod planinom. Nik nije mogao da veruje da ova lepota zaista postoji na svetu. Zlatni Grad. Stigli su!

- Nik, dobrodošao u naš dom. Doduše, malo je razvaljen i uništen, ali biće nam drago da te provedemo kroz hodnike i pokažemo ti sve naše tajne planine Drezna. I sam gospodar vatre bi nam se divio. Pozavideo bi na ovako velelepnom izdanju ovog utvrđenja. Nije baš nešto, nakon prošlog puta...- pričao je kralj, dok su lagano koračali ka vratima koja su bila razvaljena, ali njihov srebrnasto-bronzani sjaj nijednom od njih nije mogao da promakne. Nik je bio zadivljen. Imaće šta da priča prijateljima. Kakav je grad video. Prišli su vratima, na koja se nadovezivao kameni zid.

- A sad, hoćemo li?
- Da vidimo šta se izmenilo od prošlog puta...
Napravili su prve korake, na zelenkastim pločicama koje su činile široku stazu. Sta-za se vodila pravo, račvajući se na razne strane. Kao raskrsnica.
- Vidiš, momče, ove pločice su pravljene od kamenja nedaleko odavde. Ima posebnu zelenu boju, jako je čvrsto. Negde sam načuo da su kamenje začarale plani-nske vile, da bi se u njima ogledale. Vidiš kako je sjajno. Ne znam kako smo naleteli na njega ali odmah smo pomislili da bi bila sjajna ideja da od njega nešto napravimo. I dobili smo ovu stazu.
Nik je gledao u te zelene, kristalno providne pločice, u kojima se ocrtavao lik svakog od njih. Predivan prizor.

Gledali su okolo na napukle stubove, gledali su u propale kuće, male kućice specijalno napravljene za male ratnike. Kako su zalazili sve dublje bili su sve više očarani zlatnom lepotom grada. Ogroman prostor je bio popunjen zlatnim fontanama, kućama, čak su imali i mali izvor, na kog su nabasali kopajući i gradeći. Kao da je delio grad na pola. Kuće su imale zlatni krov, bile su polukockaste, od čvrstog kamena. Ali, nisu uspele da izdrže najezdu u to vreme. Koračali su prema tronu, diveći se. Posebno Nik.

- Da, mnogo toga se izmenilo. Vidi šta su nam one male gadosti napravile od ovakvog doma. Dođe mi sad da ih sve probijem ovim kopljem!- čulo se iz gomile.

- Bilo je to lepo vreme. Kada si mogao da živiš pod planinom, uživajući u zlatu, dobroj hrani, ali to sada nije ovo vreme. Ovo je vreme stalnih opasnosti. Stalno strepim šta će ona rospija da uradi mom narodu. Već je zauzela mali deo naše nove kuće. Njeni gmazovi stalno prodiru. Ali pronaći ću lek za nju.- mrgudno je rekao dok je osećao sjaj zlata pomešan sa svetlošću Srca. Polako, sporim koraci-ma, došli su do trona. Odaja gde se nalazio je zaista odavala utisak kao da je tu glavni štab. Ogromna stolica, ukrašena kristalima, a na poleđini se nalazio krzneni plašt, plašt od medveda. Pravi ratnički tron.
- Moje staro mesto...

- Još uvek stoji tamo gde smo ga postavili.
- Moć...
Prišavši, kralj je nakratko stao ispred svog trona, koji je zaista predstavljao moć. Moć koju je imao pod planinom. Moć nad zlatom i kopačima. Prisetio se trenutka kada ga je morao napustiti...

- Sećam se kao da je juče bilo. Pred očima su mi svi ti čekići, grumeni zlata, naš narod kako se smeje, uživa u tom poslu. A onda su naišle te zveri.- pričao je skinu-vši lagano krunu sa glave. Srce je prestalo da sija. Nije bilo više potrebe. Zlato je obasjavalo prostoriju sada.
Stajali su tako i uživali u tišini. Kao da ništa nije moglo da poremeti mir koji su uspostavili. Bar na kratko.
- Naš dom...- uzviknuo je Kalin. Bio je samo jedan od članova te hrabre vojske. Dobrovoljno se prijavio. Osetio je da je dovoljno snažan.

Kalinove krupnjikave oči su se isticale na njegovom licu, odavajući hrabrost, a u isto vreme i strah. Telo mu je bilo prekriveno zlatno-bronzanim oklopom kao i ostalima. Jedino je kralja ukrašavala zlatna boja koja je bila u kombinaciji sa srebrnim linijama.

Niz Kalinovo lice je padala brada koja je bila gusta i duga. Bilo mu je sto godina. A kao da je još uvek bio mlad. Krenule su mu suze dok se osvrtao oko sebe prisećajući se buke koju je svakog dana slušao, buke čekića, kolica, pesme.

Prisetio se i pesme. Nik ga je pogledao okrenuvši glavu ka tom vojniku sa debelom sekirom. Više ga nije bilo briga za lepotu grada. Sada je pesma koja je izlazila iz Kalinovih usta bila tako oča-ravajuća da je bio zadivljen, dok su ostali uživali dok su slušali njihovu narodnu pesmu koja se prenosila vekovima:

Negde u planini leži moj dom.
Negde u planini leži kuća moja
Negde u planini leži naše zlato,
Negde u planini leži sve što mi nije dato.

Kopaj, kopaj dublje, traži, sve ti
pronađi,
Ali znaj da si bogatstvo već našao
Nije to ni zlato, nije ni kamen,
Već tvpja porodica, oko tebe
skupljena.

Negde u planini, daleko u mraku
Leži Zlatni Grad, naše jedino
blago,
Ovde kuća, onde smeh,
Skupljati zlato nije greh.

Mi putujemo po prašini, kiši,
snegu,
Ali nigde nije kao kod našeg
doma,
Zvukovi čekića tu se čuju,
Zlatnici sitni tu se kuju.

Koračaj, trči, traži, ali nigde
Nećeš biti kao što je kod doma
našega,
Leti, plivaj, spavaj, ali nigde
Nećeš biti kao kod Doma
Zlatnoga.

Pomalo dubokim glasom, otpevao je tu pesmu sa puno emocija, trudeći se da dočara sliku svog naroda. Sliku koja se prenosila vekovima. I sliku koja beše narušena. Posmatrali su ga sa divljenjem, a Nik nije mogao da pretpostavi da tako mali rudarski narod ima tako prelepe pesme. Znao je nešto o Patuljcima, ali njegovo znanje je sada bilo beskorisno. Nalazio se pored njih, vojnika koji su bili sa njim krenuli da obiđu svoj davno izgubljeni dom.

Dom koji je uništen od strane stvorenja iz mraka planine. Slušali su. Nik je mogao osetiti tu atmosferu pesme, atmosferu naroda planine. Njihova istorija je bila tako bogata. Nadao se da će uskoro sresti Džona da mu ispriča šta je doživeo, ali nije znao da je pao u ledene okove.

Stajao je i slušao tu priču koja je dočaravala malena pesma. Iskoristili su trenutak da odahnu od svega. Nisu znali da im je opasnost sve bliža. Nisu znali da ih prate iguaironi i planinski goblini. Bližili su se tiho i neprimetno u tami planinskog stomaka.

A Zlatni Grad je sijao sve jače. Zlato još nije izgubilo svoju lepotu. Prošlo je već nekoliko dana otkada su ovde. Vreme zaista brzo prolazi kada kreneš sa dale-kog zapada ka svom Zlatnom Domu u planini... Stopala i kandže su neprimetno tapkali po zemlji, približavajući se tragu znoja i glasovima koji su dopirali daleko u taj mračni prostor. Nik i ostali nisu bili sami...