- Jednostavno dešava se. Da zavoliš, a onda izgubiš. Da stekneš prijatelje, a onda i to izgubiš. Život je takav.- pričao je Majkl Kalinu, dok su šetali tim nepreglednim divljim prostranstvima, iza kolone, u nadi da će naći spas. nada poslednja umire.

- Znam, prijatelju, znam. Nik se beše oporavio, i pridružio im se u razgovoru. Zaje-dno, njih troje su gazili po travnatom tlu, koje je stalno krckalo. Grančice su se lomile, dok je kolona sporo napredovala, ali su bili blizu.

- Nego, šta si ti juče sanjao? Rekao mi je Kalin da si bio vidno uznemiren jutros.
- Ništa, ne brini. Sve je u redu.
- Ne bih rekao, Majkl. Reci mi, biće ti lakše, nego da to držiš u sebi.
- Dobro, kad si već navalio.- odvrati mu nabusito Majkl.- sanjao sam Dženet, i svoju smrt. jesi li srećan?
-Šta? Možeš li nam malo pojasniti?
- Dženet više nije jedna od nas, siguran sam. Imam osećaj da se bori sada za Mračnog gospodara.
- Nemoguće.

- Koliko god je nemoguće morate verovati. Imaćemo prilike da se i u to uverimo, siguran sam.
- A tvoja smrt?- prestravljen je bio Kalin.
- Drugi san je...

Zastao je na trenutak, duboko udahnuvši.
- Sanjao sam da me je Vestica zarobila. I video sam Džona. Zarobila mu je dušu.
Nik i Kalin nisu znali šta da kažu. Posebno Nik. Dženet... Džon... Taj mladić u rukama zla te napasti. Za Dženet nije bio toliko iznenađen, znao je da će kad tad pokazati svoje pravo lice, ali Džon mu je prirastao k srcu. Još je bio mlad.
- Knjiga je zaista zlokobna. Moramo da je pokažemo kralju. Možda da je odnesemo i na Sastanak. Znaće šta da urade sa njom.- rekao je Kalin.
- Sastanak?- nagnuo je glavu Majkl.
- Da. Sastanak Velike Petorice. Nisi čuo za njega?

- Reks nam nije pričao o tome.
- Velika šteta. Reks je pripadnik Velike Petorice. Čudno mi je kako vam nije pričao o tome.
- Zaista nam nije ništa pričao. A kakav je to sastanak? Možeš li nam nešto više reći o tome?
- Naravno, ali ne znam puno. To ćete morati pitati Matronuksa ili našeg vladara. Znam nešto malo. Samo da je to sastanak na kome se sastaju veliki vladari i odlučuju o bitnim odlukama. Bilo da je reč o ratu, ili trgovini.
- Aha. A koje će se pitanje raspravljati sada?

- Kao da ne znate.- osmehnuo se Kalin.- pa veštica je narušila kodeks mira, a Postopolis hoće da povrati svoj deo teritorije. Ovo će biti veoma važno pitanje. Inače, Postopolis više nije član Velikih Pet.
- Da, znamo to. Reks nam je to napomenuo.- rekavši to, Nik se na tren počešao po glavi.
- Znate da se otisnuo i stvorio sebi kraljevstvo?
- Da.
- To nam je vladar pričao. Ali znam ga. Mnogo pati sada zbog gubitka našeg kraljevstva i doma. Veštica mu je veći problem sada.
- A Matronuks nije poslao pomoć kada je trebalo.- prisetio se Majkl.
- Molim? On je trebao da pošalje pomoć?
- Da, pričao je. Ali nije...
- Neverovatno. Ne možemo imati više toliko poverenja u njega.
- Možda je imao dobar razlog.
- Videćemo.

Dok su pričali, kola su se zaustavila. Neka nevolja je bila na vidiku.
- Nemoj mi reći...- brundao je Nik. Nije bio dovoljno oporavljen. Majkl je stisnuo zube i rukohvat.
- Samo neka dođu. Pokazaćemo im!
- Kaline, idi do čela kolone, čuvaj kralja.
- U redu.
Kolona beše stala. Na čistini, daleko od šume, mogli su da vide Dreznu. Ali sada im je bio veći problem na vidiku. Nik i Majkl su se pribili telima i osmatrali. I ostala nekolicina ratnika je sišla, napuštajući stvari i zalihe. Nastao je potpuni muk.
- Šta se događa?

- Pričekaj.- šapatom je izgovorio Majkl.
Čula se buka. Gledali su, ali nisu znali šta se događa. Nisu videli nikoga. A onda... Pogledali su ka nebu.
- Sto mu gromova!- izletelo je Majklu, dok je Nik samo gledao. I imao je šta da vidi, jer su se ka njima ustremile ogromne ptičurine. I to ne bilo kakve. Ptice Vrištalice. Ogromna bića nalik na lešinare. Krila su im bila široka četiri metra, a kljunovi debeli. Ustremili su kandže sa namerom da ih sve ugrabe i pojedu za večeru.
- Auh, druže. Šta ćemo sad?
- Borićemo se.- hladnokrvno ga je dočekao Majkl.- imaš nešto drugo na umu?
- Ne vala.

Videli su kako se ti džinovski lešinari svojim vrištanjem obrušavaju na sve članove kolone, kola, sve što su mogli ugrabiti. Majkl se zapalio, a Nik pozlatio. I uspevali su da, kao i Kalin poseku dosta tih ptičurina. Ali bilo ih je previše! Majkl je u žaru borbe video kako kandže padaju ka patuljcima. Kalin je nekako uspevao da odbrani kralja, ali se suočio sa najezdom. Nik je potrčao ka njima, dok se Majkl pribio uz polomljeni točak od kola nalik na kočije i kao da je tu izgradio uporište. Nije se dao. Čuo je vrištanje i zamahe krilima, dok su kljunovi padali na kola i kandže na bespomoćne male ljude.

- Prokletstvo! Odlazite. Čujete li?- mahao je mačem i palio pera, ali ptice su navirale. Uskoro, počele su da odlaze. Videle su da su malobrojne. Kalin i Nik su dali sve od sebe. Majklu se torba svetleći ljuljala na leđima, ali nisu se dali. U žaru borbe, zadihani kao i te ptičurine, nisu se predavali. A onda, Majkl se zagledao u kandže odlazeće ptičurine. Zgrabila je Erabora.

- Neee!- derao se Kalin, ali prekasno. Ptice behu odmakle.
Potrčali su napustivši kolonu, za tim sporim avionima, ali uzalud. Omanuli su. tako su se osećali. Bezvredno.
- Šta ćemo sad?- upitao je Majkl.
- Vi ostanite ovde, a ja ću ih stići. Vratićemo se pre punog meseca.- odgovorio je Nik, a zatim je pozvao zmaja. Veliki Crni je odmah doleteo.

- Brzo, kreni ka onim pticama.- uzviknuo je Nik, dok je još mogao videti ptice u daljini. Bile su jako sitne. Zmaj ih je takođe ugledao.
- Penji se Zlatni Jahaču. Nemamo vremena za gubljenje.- rekao mu je zmaj. Nakon par trenutaka, oni se behu otisnuli sa zemlje i leteli su ka tim grabljivicama. Kada je Majkl video kako se Nik udaljava sa Velikim, i nestaje u oblacima, seo je sa Kali-nom kraj popucalih komada drvenih točkova. Udahnuo je i izdahnuo. Pokušavao je da se smiri. Vatra se ugasila. Ponovo je bio kao i pre. Sasvim običan čovek. Pogledao je u Kalina.

- Sad nam preostaje jedino da se nadamo. Ostali smo samo nas dvoje na sred nedođije.
- Uspeće on, Majkl. Znam da hoće. Oblaci su se razređivali zbog malo jačeg vetra. Mrak još nije nameravao da se pokaže. Sunce je uporno čuvalo svoj položaj. Dok su oni iščekivali pozitivan ishod, Veliki je mahao krilima. Dosta je zaostajao za tim ptičurinama. Ali nije imao nameru da odustane. U daljini su se čuli krici bespomoćnih rudara. A njihov vladar je bio zakljonjen u tom ogromnom jatu. Veliki je morao da priđe bliže da bi ga video. Ali, morali su i ostale da oslobode. Nik se preobrazio i skinuo svoju zlatnu sekiru sa leđa. Polako je pustio zagrljeni vrat i propeo se na noge. Velike koštane izrasline su uspevale da ga zadrže na zmajevom telu da ne padne. Osećao je žestoke udare vetra. Iz šlema je izlazio hladan dah.

- Uh, kakav vetar. Osećam da ću pasti. samo drži pravac!
- U redu, Jahaču. Gde su se ove male ptičice zaputile?- gledao je kako se spuštaju ka jednom malom kamenitlom tlu. Kada je prišao bliže, mogao je da vidi nezgodan prizor. Velika gnezda na sred zemlje, koja su se naslanjala na kameno tle. Male stene su držale gnezda, gde su se u nekima mogla jasno videli jaja koja su bila svetlo žute boje. Nalik na kokošja. Samo mnogo veća.

- Sto mu gromova!
- Drži se, idemo pravo na njih.- obrušio se. Dodirnuo je kameno tle. ptice već behu bacile malene ljude u gnezda i čim su dodirnuli grancice i tlo tih ogromnih krugo-va ptice su se sjatile oko njih i raširile krila. Počele su da krešte. A mužjaci su napa-li Velikog i Nika. Hteli su da po svaku cenu zaštite ulov. Niko im neće oteti užinu! Veliki je urliknuo, a Nik odbgrlio dršku sekire. Osetili su senku tih ogromnih stvore-nja. Počela je borba, na koju nisu iz prve bili spremni. Ptičurine su kreštale i obrušivale se na njih.

- Oh, zar ove male ptičice ne znaju kada je dosta?- jadikovao je Veliki, dok je zubi-ma i kandžama težio da poruši što više pernatih zveri.
- Izgleda da ne znaju. Čoveče baš ih dosta ima. Kada su nas napale bilo ih je dosta više.- odgovarao mu je Nik, usput mahavši sekirom, i probavajući da uguši tu nesnosnu buku. Nisu se predavali. Bili su uporni. I nisu prestajali. Ubrzo, su savladali te jezive ptičurine. Videli su beživotna tela mužjaka svuda oko sebe. A onda je Veliki pogledao ženke.

Urliknuo je i zamahao krilima. Ženke su zakreštale i takođe raširila krila. Nisu ni one htele da ustuknu bez borbe. Nik je bacio sekiru koja se okretala u letu i pogodila jednu krupniju ženku tih lešinara, koja istog momenta pala na stene. Ostale su se razbežale. Zamahale su krilima i odletele. Plen im je ostao u gnezdu, preplašen, gledajući džinovska jaja. Ali, vratiće se one. To su znali. Nik im je prišao, vrativši usput sekiru na mesto.

- Kralju, jeste li dobro?
- Jesam , momče i hvala ti još jednom. Stvarno ne znam šta bismo bez tebe. I sad mogu da se zahvalim i našem neprijatelju, koji nam je sada prijatelj.
- Hvala, cenim to.- obrusio je gmizavac.
- Kako ćemo se vratiti? Kilometrima smo daleko.
- Uz pomoć njega.- pogledom je pokazao Nik na zmaja.
- Da, znao sam da ima i teži deo.
Nik se smejao, dok su se patuljci peli na veliku zverku. I njegovog pratioca. Ubrzo su se vinuli u nebu, napuštajući ta ogromna gnezda. Ljuske su počele da pucaju, a ženke su se ubrzo vratile. Veliki se osvrnuo još jednom.

- Bah, samo neka još jednom dođu. Napraviću ražnjice od njih. Momentalno ću ih pretvoriti u pečenu piletinu. Biće to velika gozba.
Ostali su se nasmejali, dok su se vraćali ka odredištu. Veče je padalo, a to su mogli videti jasno, jer je Sunce napuštalo svoju poziciju na nebu. Mesec ga je iščekivao da se rukuje sa njim. Bio je spreman za njegovu smenu. Dok su oni leteli, Majkl je sa Kalinom zadremao. Bili su umorni od putovanja. I nekako im se prispavalo. Bilo ih je briga za zvuke stvorenja koji dopiru iz daljine. A upravo će im daljina doći glave. To nisu mogli da znaju. Dremali su. Majkl beše skinuo torbu i stavio je pored sebe. Knjiga je stalno svojim pištavim glasom zvala Mračnog gospodara. U skupu drveća, koja su ukrašavala čistinu, nedaleko od njih, vrebale su dve figure, čije oči su zasijale. Zeja i Dženet su ih našle! I Zeja je imala sposobnost dalekog vida, baš kao i njen otac. Nije joj dugo trebalo da odredi položaj knjige. I bila je gladna...

- Evo ih... A evo i knjige. Vidiš li kako sija? Doziva našeg oca... Dženet?
Gledala ga je. Nakon toliko vremena, pronašla ga je. I bio je isti kao ranije. Nije se promenio. Pitala se kako će reagovati kada je vidi. Gledala ga je sa tugom i tim čudnim sjajem u očima. Htela je da mu se baci u zagrljaj, ali nije smela. Sada je dalja od njega više nego ikad. Daleko, na drugoj strani. Gde svetlost ne može da dopire. Osećala je nešto iznutra. Njeno srce je gorelo, a telo drhtalo. Ljubav je zapalila sve unutar nje. Tako je htela njegov poljubac. Ali, već je bilo kasno. Sada je daleko od njega...

- Dženet?- upitala ju je ponovo. Ali ona je i dalje gledala ljubav na drugoj strani obale.- Probudi se. Hoćeš li? Trebamo da ukrademo knjigu. Jesi pri sebi?
- Izvini... Jesam.- Ali nije bila.
- Moraš se trgnuti. Prihvati da je on sada za tebe istorija i neprijatelj. Seti se moje priče. Nekad ne možeš promeniti stvari.
- Tebi je tako lako da pričaš o tome. Ali, meni nije.

- Nemoj tako da pričaš. Moramo da ukrademo knjigu. Nemoj dozvoliti emocijama da te preplave.- stalno joj se unosila u lice.
- Dobro.
- Hajdemo sada po tu knjigu.- rekla je Zeja. Uzela je luk i strelu i nategla ga. Ciljala je Kalina. A oni sa druge strane nisu ništa čuli.
- Stani! Šta to radiš?
- Šta? Da dozvolim da mi se ispreče na putu do naše knjige?- bunila se Zeja.
- Razmisli malo. Možda postoji i drugi način. Možeš li da ga omamiš ili zalediš? Zeja je spustila luk.

- Zapravo, mogu.- rekavši to, malo je navukla kapke preko zenica. Njen pogled bio je usmeren ka Majklu i Kalinu. Trgli su se iz sna. Nešto im je probadalo kožu. Nisu mogli da se pomere. Kao da su bili zaleđeni. Samo im je glava mogla slobodno da se pomera.
- Šta je...ovo...?
- Ni ja ne mogu da se pomerim...- jedva je pričao Kalin. Bili su bespomoćni. BIli su zarobljeni u prostoru. Zeja i Dženet su brzim korakom došli do njih. Zeja je odmah uperila lukom u njih dvojicu.
- Ko ste vi?- upitao je Majkl. Nije mogao ništa da vidi.

- Ćutite! Samo želimo knjigu!- glasno im je pretila Zeja. Dženet se opet zaledila. Nije to mogla. Jednostavno nije mogla.- Dženet, uzmi knjigu! Moramo da požurimo. Dženet je gledala u Majkla. Oči su joj zasijale. I onda je Majkl prepoznao te prekrasne oči u koje je gledao zadnji put kod Reksa.

- Dženet? Da li si to ti?
- Oprosti mi... Molim te...- šapatom je izgovarala uzimavši knjigu. A za to vreme, on ju je sve vreme posmatrao. Nije mogao da veruje da se san pretvorio u javu.
- Dže...net...- još jednom je sa naporom izgovarao njeno ime. I gledao je u tu ženu koja je postala čudovište. Promenila se.

- Ja...
- Ćuti, ti mali beznačajni crve! Da te ne probušim ovim vrhom i time završim tvoj beznačajni život!- pretila mu je Zeja. Nije je bilo briga. To je još samo jedan beznačajni čovek. Dženet je uzela knjigu i odmakla se do nje. Suze su potekle niz lice, ali nije htela da ih pokazuje.
- Izvoli.
- Savršeno. Idemo sada! Nemojmo gubiti vreme. Naš otac će biti zadovoljan!

Majkl je još jednom pogledao u ženu koja je izabrala drugačiji život. Zvao ju je.
- Dženet? Kako si... Šta se događa?
- Izvini, Majkl.- to je poslednje što je čuo od nje. Za par trenutaka, ona i Zeja su postale samo blede senke, i nestale su u magli. Majkl je pogledao u Kalina.
- Jesi li dobro? Kada će ovo prestati?
- Jesam. Nadam se uskoro. Uzeli su... knjigu.
- Ne verujem da je to bila ona. Promenila se.

- Izbaci je iz glave. Nije zaslužila. Sada je naš neprijatelj.
- Ali, jesi li joj video oči?
- Pusti... oči. Jesi li ti video onu drugu?
- Jesam.
- Ona je opasnija. Sigurno je ona bacila čini na nas. Još par sati su bili zaleđeni,a onda su čini prestale. Ponovo su mogli da se kreću. Dočekavši mrkli mrak, Majkl je izbacio jednu rečenicu iz sebe.
- Moram da je nađem.
Hteo je da krene. Ali Kalin ga je zadržao.

- Pusti momče. Ona je sada njihova. I ti tu ništa ne možeš.
Veliki i Nik su stigli sa Patuljcima. Spustivši se, sišao je sa ostalima. Zmaj je video da se u Majklovim očima nešto krije.
- Majkl, šta je bilo?- upitao je Veliki.
- San se ostvario...
- Šta to pričaš?
- Uzeli su knjigu. I mi tu ništa nismo mogli.

- Ko je uzeo knjigu? Kako?
- Dženet je bila sa još nekom devojkom... Uzela je knjigu.
- Jesam li ti rekao da će ti da žena doći glave? Jesam li... I ko je bio sa njom?
- Ne znam, nosila je plašt i uperila strelu u nas. Ona nas je i zaledila.
Nik i ostali su ćutali. Izgubili su knjigu. Deo nade kao da je nestao.
- To mora da je Zeja, kćerka od Postopolisa.- prisetio se Nik Reksovih reči.

- Ali Dženet... Kako je mogla?
- To sad nije važno Majkl. Razumeš li? Važno je da smo u sred ništavila, ranjeni, iscrpljeni, nadomak Matronuksa, ali bez knjige. Kako ćemo bez knjige? Nemamo naćin da zaustavimo ovaj rat, niti Vešticu, a kako li ćemo se tek vratiti kući?- drmusao ga je Nik. Majkl je ćutao. A Veliki je sad posmatrao. Nije znao šta da kaže. Kao ni ostali. Samo je kralj uspeo da progovori, nakon sablasne tišine.

- Nik, pusti ga, nije on kriv. Hajdemo blizu smo. Smislićemo nešto kasnije.
Kolona je ponovo krenula. U mrkloj noći, pod otkriljem Meseca, nadali su se da će naći pravi put do Matronuksa i da će naći knjigu. Veliki je odleteo na nagovor Nika. Ali vratiće se kada bude potreban. Sporo kretanje se nastavilo. Majk još nije došao sebi nakon doživljenog. Dženet je prešla na stranu Mračnih. Kako je to moguće?