- I šta kažeš, nije ništa ostalo?- upita Matronuks.
- Sve je u ruševinama. U snegu.- pokunjeno reče mali čovek. Pogledao je u Majkla. Nije mu ništa rekao.
- Pa to je grozno. I još imamo dva problema na našim leđima.

- Da. Postopolis i Veštica.
- Jako loše.- reče Frek.- ali kako mi, naš narod, može da pomogne?
- Moramo naći neko rešenje.
- Veštica je postala veoma moćna. Međutim, možda postoji neko rešenje da je do-tučemo.- predloži Reks.
- Ostrva spasa.
- Ne ciljaš valjda na…
- Da, upravo na to.
- Šta je u pitanju?- nadovezao se Majkl.

- Majkl, jesi li čuo za cvet Plava Kalona?
- Ne, šta je to?
- To je vrlo redak cvet. Raste samo na Ostrvima spasa. Ali jedino on sadrži sastojke kojima možemo ubiti Ledenu Damu. Kada se izmrve latice i pomešaju sa još nekim biljkama, dobija se otrov koji je tako moćan da može ubiti svako biće. Ja ću napra-viti otrov.

- A kako nameravaš da je daš Veštici?
- To je već teži deo. Moraćemo da namažemo na vrh strele i da je neko pogodi.
- Uh.- ote se Majklu.
Opet je nastala tišina. Sada im je bilo najvažnije kako da dođu do plavog cveta. Cveta koji je mogao da promeni sudbinu. Cveta punog otrova. Matronuks je onda izgovorio rečenicu koja je svima mogla da koristi.
- Možemo da iskoristimo Putnika.
Nik je podigao glavu.

- ,,PUTNIKA’’?- upitao je Frek.
- Da. Naš legendarni brod.
- Da, znam šta je,,PUTNIK’’. Brod pun topova i brod velikih jedara.
- Da, baš taj. Ali, kako znaš za njega?- upitao je Matronuks Freka.
- Pa znam, borili smo se protiv njega.
- Ah, pretpostavljam da je to davno bilo.

- Da, kada smo išli da pljačkamo male pecaroške čamce. I naleteli smo na ,,PUTNI-KA’’. Naši ljudi nisu marili. I njega su napali.
- Hahah, sigurno niste dobro prošli.
Frek je stidljivo spustio glavu, dok su se ostali nasmejali. I prijalo im je.
- Da, nismo dobro prošli. Zaista je legendaran.
- Ali da li znaš da Mračni imaju jači brod od našeg?
- Molim?- nadovezao se Nik.- Da li je to ,,CRNA ZMIJA’’?
- Da. A kako ti znaš za njega?- okrenu se Matronuks ka Niku.
- Rekao mi je Kalin.

- Bah, to su samo priče.- odmahnu rukom Kalin.
- Sigurno ste svašta čuli.- poče priču Reks.- Ali je samo jedna istina. A to je da je ,,CRNA ZMIJA’’ možda najstrašniji brod sa kojim će te se susresti. I kada mu se nađete na putu, bolje bi bilo da se sklonite. A posebno ako ste ispred kobrine glave. zato što može da vas pojede ili paralizuje. Bolje da ne prilazite pramcu.

A što se tiče ,,PUTNIKA’’, on je mnogo slabiji od ,,CRNE ZMIJE’’, iako ima toliko topova i jake daske, jer ,,CRNA ZMIJA’’ ima dvostruko više topova koji su debeli i koji kao da imaju beskonačno municije. Čuvajte se ako oni opale. A daske su tvrde, brod začaran nevidljivim štitom, a ne zna se šta je potrebno da ga skinete. Dakle da biste upošte pogodili brod, morate prvo skinuti štit, a to još niko nije uspeo. Putnik je zaista majušan naspram ,,CRNE ZMIJE’’.

Matronuks se našao uvređenim ali to je zaista bila istina. Koliko god da su imali dobru mornaricu koju predvodi Putnik, Mračni su imali bolju, na čelu sa ‘,,CRNOM ZMIJOM’’
- Vau.- reče Majkl.- voleo bih da vidim ,,ZMIJU’’.
- To bi ti bilo poslednje u životu.- reče upozoravajućim glasom Reks.
- Dakle, idemo sa Putnikom do Ostrva spasa?- upita Nik.

- Da, tako je. Za par dana je ukrcavanje. I molim vas budite tačni. Pošto je rešeno, nađimo se svi na dokovima, južno od kraljevstva, na samoj obali. Videćete čim dođete na peščanu teritoriju. Ne možete promašiti.
- Dakle rešeno je.- reče Frek.
- Da…- reče Reks.
- U redu. Gospodo, pošto već pada mrak, molio bih vas da se ne zadržavamo previše, jer i u ovom šumarku ima svakakvih zveri.
- Vrlo dobro.- Reks je uzeo štap, i polako, jedan za drugim, napustili su tu zapušte-nu krćmu. Matronuks je sa svojim ljudima krenuo nazad na dvor, dok je Frek, pozdravivši se sa Majklom i Nikom, uputio poslednje pitanje čarobnjaku.

- Moj dragi prijatelju, napali su nas Orkovi. Oko vrata su imali čudnu kristalnu ogrlicu…
- Da, rekao si nam.
- Ali, bilo je vrlo čudno. Ni naš vrač nije znao šta je to. Ta magija je bila jača od njega.
Reks ga je pažljivo slušao, dok mu je zelena svetlost obasjavala lice.
- Ne brini, to je Veštičija magija. Kasnije ću doći da popričam sa vašim vračem.

- Hvala ti.- rekavši to, Čovek Vuk je sa ostalim pripadnicima svog plemena skočio i u brzo nestao u žbunju.
Kalin, Erebor, Majkl i Nik su ostali zajedno sa Reksom i Sartidom, svi u krugu svetlosti.
Majkl je upitao Reksa.
- Možete li nam reći šta ćemo sada da radimo? Šta nas očekuje?
- Momče, ti ćeš sa Nikom otići na dokove i upoznati se dobro sa članovima posade i nemojte nikome previše verovati. Nikome. Sve su to snažni ljudi i mornari. Ali ne znam koliko im se može verovati. Držite se zajedno.  A ja ću sa Sartidom do našeg doma, obnovili smo ga, ne brinite. Da vidim šta dalje, jer sa ovim protivnicima nam neće biti lako. Bojim se da će Mračni napasti Matronuksa, a to nam je posle-dnja linija odbrane. Budi sa njima i čuvaj ih. I ti Nik. Ovaj rat zavisi od vas.
Gledali su kako odlaze.

- Kalin i ja ćemo do naših ljudi i bićemo ovde u šumarku još neko vreme. Ne zna-mo gde ćemo. Izgubili smo dom.
- Onda je ovo zbogom, do sledećeg susreta.
- Da, moralo je ovako biti. Ne brinite, idite na taj brod, donesite šta treba. A mi ćemo istrpeti ljude i pomoći im da se zaštite. Čuvajte se.
- Hoćemo.- reče Nik.

Oprostili su sa njima i krenuli ka dvoru. Noć je baš brzo pala…
Dženet nije zastajala. Nikad nije imala nameru da zastane. Preskakala je naizgled nepremostive prepreke, snaga joj je ponestajala a kao da nije. Jer, njena prijateljica, njena odana prijateljica, u početku beše neprijatelj, a sada je sa njom bila spremna da zakorači u najdublju jamu koja beše ukrašena vatrom. Užarene stene kao da nisu imale sistem za hlađene. Samo su gorele i gorele…

A upravo do tog mesta, Zeja je mogla da prati Dženet. I nije znala… Onaj dan, kada ju je srela u šumi, i uperila tu strelu iz mračnog, crnog, dugačkog luka, kao da je trebao da bude pre-sudan, a nije. Odlučila je da joj pruži priliku, i bila je u pravu. Bila je u pravu za nje-nu sudbinu, baš kao i njen otac, koji je odmah primetiio nešto u toj ženi iz Ročesera.

Nešto vredno. Nešto korisno. A sada, Zeja je želela da se što pre povrati, da se što pre oporavi. Nije joj bilo dobro. Nije imala tu neohodnu snagu, ali je imala prijatelje, koje nije imala godinama. Tako se osećala. Ljubav koju je izgubila, povratila je, prijateljstvo koje godinama nije imala, stekla je. Te oči gubile su sjaj, dok je ona bila u nevolji, koju dosad nije iskusila. Život je odlučio da je napusti. I ona i Dženet su to videle, i morale su da žure da preskaću te prostore prirode i crnila koje se javljalo sa vremena na vreme. U tami šume, čistine, pa skupljenih stena… Priroda je bila surova, hladna, iako su zašle u baš topao deo ostrva. Priroda im je pokazala zube.

Ali su one bile krvoločnije. Zeja je jedva disala. Njeno crno srce, posustajalo je. Dženet je žurila. Njena snaga je posustajala. Ali nije htela da odustane. Bile su blizu, baš kao i Drejk. Drejk, Mračni Princ. Mračni Demon, kako su ga neki prozvali, sa kojima je bio u sukobu. I ljudi, koje je lovio. I ostali, koji su mu se našli na putu. Sve je to radio da bi utolio svoju glad, svoju čežnju za moći. A sada, kada mu je knjiga sve dala i prozvala ga gospodarem, mogao je sve. Mo-gao je sve što poželi, i sve što je nezamislivo.

Išao je na čelu kolone armije Mrtvih, koji su neprestano zavijali i brundali i cičali, derali se u noći. Mesec se sakrio. I on se uplašio, a kako li će tek ljudi? Oni su sledeći na tom užasnom spisku. Dugačkoj listi.

A samo je jedan cilj bio pod crvenim, krvavim slovima. Ubiti Vešticu i dokazati knjizi da je samo jedan vladar. Da je samo jedan čovek, čudovište, može posedovati. Da, to je bio on. Čudovište. Koje je stalno želelo sve više i više. A u daljini, daleko, daleko na zapadu, Džon je sa plaćenicima duboko u snegu, pratio vukove. I oni su bili blizu da to božanstvo, Anđela koji im daje snagu, pokore, sruše, da prašina, komadići statue padnu u sneg i da im se tu izgubi svaki trag. I oni su bili blizu. Blizu da načnu otpor ljudi, koji su bili jedina nada ostrvu. Ili možda nisu…