I dok su se talasi dizali u nebesa, ulivajući tako strah u sve njih, hrabre ljude, oluja je besnela sve više, jer je htela da u potpunosti potopi najveći i najjači brod kraljevske mornarice.

Talasi su se onda obrušili svom svojom visinom od sigurno deset metara na palubu ,, PUTNIKA’’. Bila je to silina pet velikih kitova, koja se sručila na podebelu drvenu površinu. A ljudi su odmah, u trenu osetili kako im okeanska so ulazi u oči i uši, i grize rane, koje su dobili od okeanskog naleta. Stalno se čuo gla-san krik svakog od njih.

- Izdrži! Uhvati taj jarbol i ogradu! Nemoj da te okean proguta!- stalno se derao kapetan na svoje ljude, koji su ga verno pratili. Hteo je da ih sačuva od okeanskih monstrouznih talasa. Gospodar vetra im je očigledno dao znak da ne mogu dalje. Ali oni ga nisu poslušali, i sada su ispaštali. Suočili su se sa nemirnom prirodom.
- Drži see!

Ali, jarbol nije izdržao. Počeo je da puca na sredini. Majkl je cimnuo glavu ka mestu pucanja, i dočekao je da vidi kako se jarbol ustremljava u okean. Kanapi su se pokidali, a platno se uvilo i palo na palubu prekrivajući tako i gušeći veslače. Zatvorili su oči istog trena. Ograda nije mogla da zadrži stub jedra, i ona je pukla, puštajući stub da potone u okeanskoj vodi.

- Poginućemo!
- Nećemo!
- Jesi li lud?
- Izgubili smo jedro!
- Nema veze!- bio je uporan Majkl davajući do znanja Niku da još ima nade.
Veliki zvuk traska i lomljenja ograde, ogluvio ih je na sekund.
- Prokletstvo. Kada će se smiriti ovo?
- Nadajmo se uskoro.
Ferdinand im je prišao, stalno se državši uz ogradu broda. Kiša mu je odavno ušla pod kožu.
- Gospodo! Šta se događa?
- Naleteli smo na olujni talas, gospodine.

- Nadam se da će se brzo smiriti.
- I mi se nadamo!- uzviknu Nik.
Držali su se uz ogradu. Više nisu imali izlaza. Brod se suočavao sa katastrofom. Svi su bili do guše u vodi.
- Prokleti okean!
Odjednom, nije ih bilo briga ni za okean, ni za besne oblake. Videli su nešto što se nije razaznavalo u početku. neka senka se nadvila nad brodom. I urlikala je. Otvor-ila je čeljusti i davala im do znanja da je došla da ih sve pojede.
- Dođavola. Šta je to?

- Ne vidim od kiše kapetane!- rekao mu je Ferdinand. Pribili su se jedni uz druge. Nije ih mnogo ostalo. Topovi su stalno klizili točkovima, ili su ih talasi bacakali. Stalno se čuo tresak, stalno se nešto lomilo. ,, PUTNIK’’ je posustajao. Ubrzo se iz te guste kišne zavese promolila glava čudovišta od kojeg im je momentalno zastao dah. Diglo je glavu uvis i stvorilo takvu buku da su im uši i srce popucali.

Morski zmaj, legenda okeana je namirisao plen. Urlikao je i stalno pokazivao svoje zube. Njegova plava krljušt je bila prekrivena sa olujnim plaštom i nije se jasno mogla videti. Nestalo je Sunca odavno.
- Aaaa!
- Sto mu gromovaa!
- Došao je…
- To je…

- Da, Nik, to je poslednje što ćemo videti danas!- vikao je Majkl.
Svi su sada mogli jasno videti okensku neman dugu i do trideset metara. I uzdigla se nad brodom. A grmljavina nije prestajala.
- O, Anđela mi Petokrilaša. Pa on hoće brod…
- Sada ste našli da budete duhoviti, jeli kapetane?- podrugivao mu se Nik.
I da, bio je u pravu. Zver se spremala da svojim džinovskim, dugačkim telom zdro-bi brod. I bacila se na trup broda.
- Ovo je kraj…

- Držite se svi. Nećete poginuti! Samo se držite. Pazite da vas ne zdrobi!
Uz njihov vrisak i krik zmaja, brod je za par trenutaka osetio ogromno telo gmiza-vca. Trup broda se prepolovio.
- Ćujete li svi! Držite se za tu ogradu i ne puštajte.
Nisu puštali. Videli su kako se polovina broda ispred njih, uz glasan zvuk odvajanja od njihove polovine, sručava u noćnu vodu.

Sada već beše noćna, duboka noćna voda, jer je Mesec dao do znanja da nastupa noć. A oni su se grčevito borili da ostanu na njihovoj polovini koja se nekako držala na površini vode. Topova više nije bilo. Ničega nije bilo. Samo nekolicina njih koji se grčevito, isrpljeno, bore za život. Ostali su jaki. Zmaj je urlikao. Odlučio je da smrska i onu drugu polovinu sa junačkom posadom. Obrušio je telo na njih.

Oni su nekako uspeli da skoče u vodu i da ostave iza sebe ostatke broda. Borili su se da se ne podave. Da ih Crveni Oke-an ne proguta. Koprcali su se na površini. Zmaj ih je pogledao žutim očima. Tre-pnuo je i otišao. Izgubio se u toj kiši koja je polako prestajala.

- Vrati se, proklet bio! da ti odsečem tu glavurdu. Vrati se, proklet bio!- vikao je kapetan ugrabivši pre toga dasku koja je ostala od broda. I ostali su ugrabili osta-tke legende.
- Ćutite! Ne prizivajte demone. Samo nam to još fali!- vikao je Nik.
Kapetan je lupao o površinu vode i plakao. Kiša je konačno prestala.
- Ah, meni. Brod… Vidite…
- Polako, smirite se. Važno je da smo živi! Bar nekolicina nas. Učinili ste šta ste mogli.

- Možda si u pravu.- obratio se Niku.
- A kako ćemo sad do Ostrva Spasa?- upitao je Majkl umorno.
- Ne brinite, blizu smo. Voda će nas odneti. Potrudite se da se odmorite.- saveto-vao je Ferdinand. Bilo im je previše. ,, PUTNIK’’’je ležao na dubini okeana. Crvena voda je otvorila čeljusti i pojela ga.
- O teško meni!- i dalje je plakao kapetan.
- Ma, dosta više. Nastavimo dalje. Prihvatite poraz. Znam da ste vezani za ovaj brod, ali vidite moramo uspeti. Idemo do kraja!- opet je vikao na njega Majkl.

I tako su i uradili. Pomirili su se sa vodom i pustili da ih nosi do ostrva. Zaspali su i nisu ni na šta više obraćali pažnju. Uživali su u zvukovima vode, dok je Mesec obasjavao njihova umorna lica. Plutali su prema Jugu, i spavali su. Nisu imali nameru da se probude. Ne nakon svega. Nastavili su da plutaju i plutaju. Njihova umorna tela su gledali galebovi i još neke ptice koje su se u tom trenutku stvorile. Blejk je takođe bio iscrplen.

Ponekad bi žmirnuo i ustremio pogled ka nebu, a onda opet bacio gčavu na dasku. Bilo im je svega dosta. Hteli su što pre da dođu…