Da, uzele su knjigu. Uspele su. Ali, Dženet je znala da je pogrešila. I to puno. Postopolis ih je dočekao raširenih ruku.

- Dobro urađeno, kćeri. I tebi Crvena, duboko se zahvaljujem. Uspele ste. Knjiga je naša! Konačno. Nakratko je držao knjigu, koja je zasvetlela jače nego pre, a zatim se počela sama listati. Postopolis ju je pustio, a knjiga je počela lebdeti i sama se postavila na postolje od starog i prašnjavog drveta u uglu sobe, gde se nakupila paučina.

- Hvala ti oče, što si imao poverenja u nas.- Zeja mu se poklonila i tananim glasom umiljavala, a Dženet je samo spustila glavu. Bilo joj je teško, ali nekako se nosila sa tim demonima tame.

- Ne moraš mi zahvaljivati. Sada će nam knjiga pokazati tajnu koju nismo uspeli da saznamo, jer je nestala. Ali vratila se, a to je jedino važno. Vratila se.- smejući se, Mračni gospodar je grmeo, dok su napolju gromovi bili veći i deblji zbog elektriciteta. Munje su se čule u tim mračnim gromovima koji su okruživali zamak.

Postopolis je konačno dočekao trenutak da otkrije tajnu Svetlosnih Tragača. Da cela rasa bude otporna na Sunce. Da počne pohod na narode ostrva i na Vešticu.
- Da li ti nekako možemo još pomoćI?
- Ne, ostavite me sada, da izvučem još koju tajnu iz knjige.- obrusio im je podiga-vši prst na desnoj ruci.
- Kako želiš, oče...

Otišle su. A on je nastavio da izvlači tajne koje knjiga krije. I ona mu se stavila na raspolaganje. A u tamnici, Drejk je video na uveliko prašnjavom prozoru kako munje udaraju na zemlju. Znao je da se nešto dešava. Nije više mogao da podnese taj pritisak koji je miris gvožđa i čelika bacao na njegova pleća. Više nije mogao.

Iz prva je samo pretio, ali sada je odlučio da konačno napusti te užase mračnih ćelija. Bio je sedeo na betonu, sklupčavši se sa kolenima, i bacivši glavu među njih. A onda je ustao i prišao rešetkama.
- Dosta je bilo! Čuješ li me oče? Dolazim po tebe. Dosta je bilo tvoje vladavine!
Usmerio je svu snagu u ruke i oči nije pomerao sa tih crnih prašnjavih rešetki. Kao da je iz njega izašla neopisiva snaga. Ruke su se povećale, vene raširile, a krv Mračnih je tekla sve brže.

Uz krik napora, zatvorenih očiju i demonske snage, stisak iz ruku nikad nije bio jači. Orio se tamnicom taj demonski glas. Orila se želja da se preuzme tron. I uz sav taj napor, bilo ga je briga za sve posledice i za energiju koja je počela da izbija iz rešetki. Jer Mračni gospodar je začarao rešetke.

Čim bi zatvorenik nešto pokušao, iz njih su izbijale čudne varnice crvenkaste boje i nanosile mu strahovit bol. Ali, Drejka nije bilo briga. Razmaknuo je rešetke dovoljno široko da bi se oslobodio tog strašnog kaveza. A onda se bacio u trk.

Kosa mu je lepršala u tim milisekundama u kojima se pojavljivao. Stražari nisu bili ni svesni šta ih je napalo, a već su ležali na podu, u nesvesti. Drejk ih je samo pogledao i osmehnuo se, a zatim nastavio svoju trku. Za nekoliko minuta je sve bilo gotovo.

Zatekao se iza oca. Postopolis se okrenuo. Nije mogao da veruje na šta je njegov sin sposo-ban. Bio je napola pretvoren u demona neopisive snage. Režao je, dok su mu oči bile crvenije nego ikada. Disao je ubrzano i nizašta ga nije bilo briga.
- Oče...

- Zdravo, sine.- rekao je zaprepašćeno. Knjiga je bila blizu da završi započeto.
- Hteo si da me se otarasiš oče?
- Kako to možeš i da pomisliš? Ti si moja krv...
- Oduvek si branio moju sestru. Oduvek si njoj više držao stranu... I oduvek... Nisi imao poverenja u mene...
- Grešiš, Drejk! Ja nikad nisam...
- Ne verujem ti oče. Šta to radiš?- osvrnuo se na knnjigu iz koje je izbijala svetlost i čudna vriska, a listovi su se listali munjevitom brzinom. Kao kada bi haker vadio podatke iz vladinog kompjutera. Lozinka nije ni bila potrebna.

Samo da oseti njegov dodir na koricama.
- Uskoro ćemo biti svi otporni na Sunce, a ti ćeš biti vladar. Ne Zeja. Ne brini...
- Prva vest me veoma raduje. Ali druga...- zarežao je, dok su mu očnjaci ispadali napolje.- Mi se nimalo ne sviđa...
- Čekaj malo, sine. Šta to imaš na umu?
- Nešto što je odavnio trebalo da uradim...

Zgrabio ga je za vrat i gledajući ga i stežući ga, pokazivao mu je zube, dok je on ostajao bez vazduha. I ubrzo, život mu se ugasio. Drejk je pustio njegovo beživotno telo da padne na zemlju i gledao ga je. Ali bez trunke osećanja.

A knjiga je završila posao, baš kada se Sunce spremalo da pokaže svoj lik na istoku. Dosta je Mesec vladao. Red je na najveću zvezdu. Drejk je pogledao ka Suncu, koje se krilo iza drveća kao da se plaši, i nije mu smetalo.
- Hvala ti oče. Ali sada je došao red na mene. Došao je period moje vladavine. A ona će biti veoma, veoma duga. Beličasta glava mu je na momente padala dok je mrmljao sebi u bradu, ali ju je brzo digao. Pogledao je ka vratima. Trepnuo očima, a onda brzim korakom nestao iz prostorije. Zaputio se ka oružju. A knjiga je zalupila svoje strane. Čuo se tresak... Zeja se trgnula. Baš kao i Dženet.
- Šta... je to bilo?- upitala ju je kada su se sastali na hodniku, dok im je Sunce padalo na lice.

- Ne znam. Sunce... VIše mi ne smeta.
- Ni meni.
- Uspeo je...- rekla joj je Zeja dok su joj oči primale zrake Sunca u svoj dom. Zaista je uspeo! Pohitale su da mu čestitaju, ali tamo nisu zatekle ono što su želele. Zeja je gledala beživotno telo oca, dok je Dženet prerkrila rukama lice. Zeja se sagnula i zagrlila oca.

- Očeee! Ne.. Očee!- jecaji iz njene mrtve duše su izašli na videlo. Pravilo da Mračni ne mogu plakati i osećati bol, sada je bilo prekršeno. Jednostavno, to je bilo jače od nje. Jače od njenog nepobedivog duha. Dan je počeo tužnim jecajima. Po prvi put, Dženet je videla suze Mračnih. I zaista su bile bolne.

Toliko da su čak i njoj krenule. Znala je da je Drejk grozniji i odvratniji nego što izgleda. Suze Mra-čnih su hladnije od naših, ljudskih, ali vrlo retke. Potrebno je mnogo bola i tuge da se one pojave. Suze Mračnih su kristalno čiste, kao i bol kojima se u njima krije. Zeja je pokušala da ga dozove, da ga vrati, ali uzalud.

Bol ju je nadvaladao, jecala je sa početkom dana. Nije mogla da se oporavi. Dženet tu ništa nije mogla. A knjiga je bila zatvorena, tiha, u tom prašnjavom uglu, i potajno je likovala zbog toga što će Mračni uspeti u svojoj misiji. Da pokore sve koji im se nađu na putu.
- Jesi li...
- Nemoj. Znam ko je za ovo kriv. Drejk...
- Ali...

- Platiće mi! Platiće mi...- Zeja je poludela. Lice joj je bilo demonskog oblika, dok je ljutnja kuljala u njoj. Nije mogla to da zaustavi.- Sačekaj ovde.
- Ali Zeja...- nije stigla da je odvrati. Zeja je nestala u tom prostoru obasjanom Suncem, i nije imala nameru da se zaustavi. Dženet je takođe potrčala za njom. I ona je nestala. Nije mogla da je gleda takvu. Iako uplakana kao i ona, nije mogla da je gleda takvu. Činilo se da Zeja otvara vrata tog velikog prostora punog iluzija i kao da ulazi u posebnu sobu, ali koja je bila ista kao i naredna.

Tako je izgledala njihova teleportacija. Taman kada je Drejk opasao svoje mačeve na ramena, osetio je taj ogroman nalet energije, sličan kao i njegov u tom skupljenom mesu. Okrenuo se i video Zeju kako izlazi iz te nevidljive prostorne sobe, pojavljuje se ispred njega i, uhvativši ga za pojas baca na zemlju. Začuo se tresak njegovog masivnog tela. Ponovo je pogledao. Njegova sestra nije mogla da se obuzda.

Bila je rešena da zauvek ućutka svog brata. Iako je bio njena krv. Jer, deo njihove krvi beše odavno nestao. Izvor... Zeja mu je prilazila, dok su njene oči bile krupne, dok je njeno režanje bilo zastrašujuće. Da, on je bio demon, ali ona se osećala u tom trenutku jače. Opet ga je uzela i podigla sa zemlje. Gledala ga je pravo u njegove grozne, pakosne oči i bilo joj je svejedno za njegov život. Jer je oca volela više, a on je samo sledio svoje demonske instikte.

- To nisi smeo da uradiš. A sada ćeš i ti platiti. Ali mnogo gore...
Drejk se počeo smejati. Zeja nije znala zašto. Bio je skoro metar od zemlje, ali se smejao. Gledala je u te grozne zube.
- Vrlo dobro sestro. Vrlo dobro. Pokazala si karakter i snagu koja će koristiti u našem pohodu. Ali jedno si zaboravila.

Nestao je iz njenih ruku i nakon par momenata čvrsto stajao na zemlji. Izvukao je oba mača. Sečivo je počelo da se presijava na svetlosti.
- Zaboravila si da sam ja najjači ovde.
Potrčao je ka njoj, a onda opet nestao. Zeja nije očekivala ovaj potez, ali u naletu besa, imala je dovoljno snage da izvuče svoj kratki mač i da ona takođe nestane.

U tom tamnom prostoru, gde se sa vremena na vreme pojavljivala svetlost, pojavljivale su se i dve figure, u društvu zveketa mačeva. Drejkovi su bili jači, kao i on sam. Sestra je bila mnogo slabija, a ipak, bila je miljenica njihovog oca. Ali te stvari su se sada promenile. Više nije...

Zeja je osetila kako debela oštrica probija njeno meso. Počela je da krvari. Mač joj je ispao iz ruke. Pojavila se ležeći na hladnim pločicama. Drejk se takođe pojavio. Stajao je uspravno, gledajući nju, kako uranja u svet fizičkog bola, a odlučio je da joj priredi mnogo jači psihički bol.

- Sestro moja. Pogledaj me. Mi smo nova rasa. Sve počinje od mene. Uskoro ćeš to i videti. Rekavši to, doživeo je naglu promenu za svega par minuta. Prvo je dim počeo da kulja iz njegovog demonskog mesa, a onda se zapalio. Plava svetlost plamena obasjala je prostor gde Sunce nije moglo da dopire. Zeja je prestravljeno gledala kako joj se brat pretvorio u ogromnog i nezaustavljivog demona koji gori u plavom plamenu.

Bila je previše zauzeta bolom koji je nastao njenog stomaka, da nije mogla da izgovori ono što je htela. Peklo ju je iznutra, a sada je osetila plamen njenog ludog brata kako je peče spolja. A onda je doživela nešto što nikada neće zaboraviti.

Takvu snagu kod njenog brata još nije imala prilike da vidi. Spojio je mačeve i kao da je svu energiju plamena usmerio u njih, ali ipak nije, jer se vatra zadržala na njemu. Uzdigao je ruke i mačevi kada su osetili da su uzdignuti, počeli su da stvaraju loptu od plavog plamena. Nije bila velika, ali je bila dovoljna da je povredi. Lopta plavog plamena je lebdela između vrhova njegovih debelih sečiva. Naglo je spustio ruke i kako su oštrice padale ka zemlji, lopta je poletela ka njoj i pogodila ju je.

To je bio bol, kakav do sada nikada nije doživela. Osećala je da joj kosti propadaju, da joj umire sve iznutra. Vrištala je, nije znala kako da se izvuče odavde. A to čudovište ju je gledalo kako se previja od bola. Drejk je odložio mačeve, jer je znao da mu više neće biti potrebni. Za sada. Ponovo je podigao ruke, i kako ih je polako dizao, tako se i vatrena kugla dizala sa zemlje, zajedno sa Zejom.

Ona je vrištala jer nije mogla da podnese tu količinu patnje u malom deliću vremena. Ruke i noge su joj bile raširene, kao da je obešena. To je i name-ravao taj užasni demon. Video je nedaleko od njih lance koji su bili zarđali od vremena. Na njima su se nalazile debele lisice. Prineo je Zeju lancima i, držeći sa jednom rukom loptu, on je sa drugom upravljao lancima. Lisice su se otvorile. I nedugo zatim, Zeja je bila vezana, obešena na zid, a lanci su se uvukli u cigle. Osetila je lisice na svojim rukama. Sve je bilo gotovo.

Kugla je nestala, a ona je bila u nesvesti. Glava joj je gledala ka zemlji, dok je Drejk i dalje goreo. Nije primetio Dženet, koja je nevidljiva posmatrala šta se dešavalo, ali nije ništa mogla da uradi. Bio je trenutno jači i od nje.
- Vidiš sestro.- dok su psi lajali on se radovao, jer nema više ko da mu stoji na putu da pokori svet i sve što je dobro. Jedino Veštica ali, ni ona nije bila jača od njega. Bio je uveren u to.- Rekao sam ti. Ne možeš protiv mene. Niko ne može. A sada, uživaj u bolu. Imaš sreće što sam toliko milosrdan prema tebi. Poštedeću ti i ovaj put život, ali samo da znaš, sledećeg puta neće biti. Ovo neka ti posluži kao dokaz da sam superiorniji u odnosu na tebe i na oca. Nimalo se ne kajem zbog svojih odluka. To je upravo razlika između tebe i mene.

Okrenuo se, dok je ona beživotno visila, dok su joj ruke i noge bile stegnute lisicama. Luk je bio na zidu, a mač na zemlji. Ugasio se. Drejk se povratio u svoju prvobitnu formu. Otišao je do knjige. Niko ništa nije znao niti bio svestan. Niko osim Dženet. Sačekala je da se Drejk udalji, i kada je bila sto posto sigurna da je otišao, prišla je Zeji. Očima je hvatala njene trzaje, njenu borbu za život. Krv joj se spustala niz lice.

Ruke i noge su joj bile već i u masnicama koliko su bile stegnute, a njena patnja nije prestajala. Dženet ju je nekako oslobodila, a Zejino telo je bespomoćno palo na zemlju. Jedva je disala. Vatrena kugla, ju je poput pijavice iscedila. Iscedila je njen život koji je bio na izmaku.

Dženet ju je trzala. Kada je nakon dužeg vremena osetila kako daje znake života, dozvala ju je.
- Zeja... Ćuješ li me? Probudi se...
- Dže... net... Jedva dišem... Ne osećam... snagu...
- Drži se...
- Molim te, treba mi krvi... Ose...ćam...da ne mogu...-pala je u nesvest.

Dženet ju je gledala i nije znala kako da je povrati. Nije znala šta da čini. Onda se setila. Fontana! Obuhvatila ju je rukama oko struka i teleportirala se kod fonrane koja ju je očarala. Krvava strela je i dalje bila tu. Dizala se visoko u nebo, dok je Sunce najavljivalo podne. Dženet je imala sreće što je knjiga bila sa druge strane, inače bi je Drejk video. I zauvek bi uništio i nju i Zeju. Prišla je fontani i nagnula Zeju da okusi taj izvor života. Pila je. Dženet ju je držala i bila uz nju. A ona je pila sa poslednjim atomima snage. Ali, kada je završila, nije se skroz oporavila.
- Jesi li dobro?
- Je..sam... samo... treba mi još vremena.

Dženet nije znala šta da radi. Nikoga nije bilo oko njih. Pusto. Niko još nije znao da može podneti Sunce. Ali, kasnije će se pročuti. Zeja je jedva gledala. Žmurila je na oči. A Dženet je smišljala kako da joj pomogne. Setila se. Možda je kasno, ali potražiće Reksa. On joj je jedina nada.
- Ne brini. Idemo kod šumskog čarobnjaka. On će nam pomoći. Ovde više nije sigurno.- rekla je to, dok je naslanjala njeno telo preko remena. Mogla je to jer je bila jaka. Mogla je to jer je htela. Sve će učiniti za nju, koliko god bila ljuta. Krenula je teleportirajući se i prelazeći sobe prirode. Napustila je zamak. Niko ih nije video.

- Zeja, možeš li upotrebiti svoj daleki vid da lociraš čarobnjaka?
- Da...- nekako je uspela. Dženet je kroz nju videla Reksa i Sartida.
- Drži se!- uzviknuvši to nestala je i krenula na dugo putovanje, do reke Dum. Dok su one putovale, Drejk je bio kod knjige. Pluća su mu se širila i skupljala dok je udisao svež dnevni vazduh. Njegovo demonsko lice je odavno postalo obično. Na njemu su se jasno mogli videti tragovi borbe.
- Došlo je naše vreme...- brundao je dubokim i hrapavim glasom.- došlo je vreme da se svet promeni i mi ispišemo granice. Ova knjiga je uradila veliki posao. Ali ja ću završiti one sitnije.

Izgovorivši to, dodirnuo je knjigu. Istog momenta kada je dodirnuo knjigu, osetio je ogroman nalet energije koji mu je počeo strujati kroz telo. Onog momenta kada su mu prsti dodirnuli debele korice, one su promenile boju. Nisu više bile crne. Bile su crvene. Ali mnogo tamnije crvene, nego obično. Osetio je kao da mu neko daje dodatnu transfuziju krvi. Knjiga je pištala.

- Izvoli gospodaru. Izvoli gospodaru. Poklon Boginje krvi. Primi njen dar. Izvoli gospodaru...
To je trajalo dosta vremena. Kada se boja povratila na crnu znao je da je gotovo.
- Vreme je.- njegov glas se promenio. Njegova snaga se ojačala tri puta. Bio je jači čak i od onog demona u sebi sa plavom vatrom. Bio je nezaustavljiv. Izašao je na glavna vrata i viknuo:
- Mračni narode! Došao je tvoj čas! Izađi!

Odmah su izašli, čim su prepoznali njegov glas. Gledali su u njega.
- Knjiga mi je dala snagu, a otac odobrenje. Nažalost on neće moći da ide sa vama u pohod. Meni je dodelio zadatak.
Nisu se bunili. Osetili su Sunce i bilo im je jasno da je vreme da krenu u pohod. Do kraja sveta. A on je nastavio:
- Spremite se. Dajem vam tri dana da se opremite i okupite ispred ovih vrata! A tada krećemo...
Dok se orilo, oni mali zmajevi su se probudili. Prvi je pogledao drugog i rekao:
- Vidi me, ne smeta mi Sunce. Gospodar je nabavio knjigu!
- Da, da, da... Ni meni.
- Gde je Crvena?
- Zaista nema je...- utihnuli su, jer se Drejk vraćao u unutra i zalupio je ta ogromna vrata. Odma se čuo tresak. Zatim su nastavili.

- Gde bi mogla biti?- zapita se prvi.
- Ne znam.- odmahnuo je rukama drugi.
- Hmmm. Kao da sam čuo nekoga da ide do fontane. Jesi li i ti?
- Ne, ne...- klimnuo je drugi glavom.
- Kao da su to bila Crvena i Zeja. Zeja je bila povređena.
- Zaista?
- Da.
- Pa to je užasno.- obrusio je drugi svojim čudnim glasom. Prvi ga je pogledao pa lupio po glavi.- auh, sta me udaraš?- uhvatio je da trlja povređeno mesto.
- Onako. Bez razloga.- prekrstio je ruke prvi.

Zatim su zaspali. baš su voleli to da rade kao pravi lenjivci. A kod reke Dum, nalazilo se pravo naselje. Šatori, logorske vatre, buka koja se širila... Jer oni su igrali i pevali svoje plemenske pesme. Baranduli. Ljudi vukovi. Ali, mnogo su se razlikovali od vukodlaka. Neko ih je mogao čak i pobrkati sa njima. Ne, to nisu bili vukodlaci. Nisu bili čak ni njihovi rođaci. To su bili sasvim krupni ljudi, velikih i razvijenih mišića, i koji su imali umesto glave čoveka glavu vuka. Možda im je bio čudan izgled, ali im je zato snaga bila besprekorna. Nisu se nikoga plašili.

Pa čak ni Orkova, sa kojima su se često sukobljavali, kada bi lovili ili se selili. Baranduli su živeli nomadskim životom. To im je bio običaj koji je u krvi. Tradicija. Kada nestane hrane i vode, selili su se na novu lokaciju. Trenutno im je kod reke Dum bilo najbo-lje. I znali su sve njene tajne. Ali su vodu uzimali sa obliznjih rečica i izvora, a lovili iz šuma.

I sve su lovili. Džinovske jelene, insekte, pa čak i krupnije zveri poput tigr-ova ili narandžastih puma. Koplja su bila naslonjena na šatore, kao i lukovi i strele. Bili su poput indijanaca. Sličnih krzna oko pojasa, ali bez pera na glavi. Pravo ratničko pleme. I imali su vrača koji je morao stalno da predskazuje sudbinu ili gleda u dlan. Nesnosni starac. Nanjušili su nešto i okrenuli glavu. Većina njih je uzela oružje.

- Uljezi. Na oružje!- vikuo je jedan od njih.
Ubrzo su stajali naoružani režeći i zavijajući, okruženi oko uljeza. Sartid je stajao mirno, bacivši oružje, a Reks je sišao sa konja.
- Ko ste vi? I šta tražite ovde? Niste dobrodošli!- dubokim glasom je pričao jedan od pripadnika nomadskog plemena.
-Došli smo u miru. Tražimo Freka.
- Freka? Grrruf, zašto?
- Naš i vaš svet je u velikoj opasnosti.
Nisu im dali da se pomere. Držali su koplja i nisu se usuđivali da odstupe. Krzno na vratima šatora se pomerilo. Bio je to Frek.

- Ko me traži? Rekse?
- Frek...
- Dragi prijatelju.- prišao mu je i zagrlili su se. Ostali su spustili oružje.
- Veoma mi je drago što te vidim.
- Ne znaš koliko, haha. Kako si mi? Jel preživljavaš ovo vreme?
- A znaš kako je. Nekako uspevamo. Sunce nam dolazi glave.- nasmejao se čovek vuk.- Otkud ti ovde? I Sartid.
Ljudi vukovi su se vratili svojim poslovima. Ubrzo je i veselje otpočelo. Sartid je čekao ispred, dok su Reks i Frek pričali u šatoru.

- Znaš. i nije ti tako loše ovde.
- Haha, ne žalim se. Nego kojim si poslom došao do mene, nisi mi rekao. Sigurno je nešto ozbiljno.
- Jeste, pogodio si. Stvar je ozbiljnija nego što možeš zamisliti. Za Sastanak ti ne moram pričati, ali ova druga stvar je mnogo teža.
- Ah, da. Sastanak. Ne brini, nisam zaboravio. A ono drugo?

- Prijatelju, Veštica je otpočela invaziju. Imam osećaj da je i Postopolis krenuo. Nalazimo se u neizlaznoj situaciji. Patuljci su već pali.
- Ne mogu da verujem. Patuljci... Šteta za njih. Ali kako mi možemo pomoći? Nas je premalo.
- A da li vas ima još? Još u divljini?
- Hmm... Da, možda ima nas još razbacanih, ali ti ne garantujem da ću skupiti dovoljno.
- Svaka pomoć je dobrodošla. Ideš na Sastanak?

- Pa moram, sigurno će se odlučivati o tome šta ćemo dalje. Znaš da mi je to obaveza.
- Znam, znam.
- Uglavnom, srešćemo se na Sastanku, pa ću ti ispričati tamo šta smo odlučili.
- Hvala ti. Nadam se da će biti pozitivan odgovor. Zaista je teška situacija.
- Ne brini. I drago mi je što si navratio.
- I meni što sam video starog prijatelja.
Nasmejali su se, a zatim je Reks izašao iz šatora. Sartid ga je upitao znatiželjno.
- Šta ste pričali?
- Ne brini, pomoći će nam. Jedino je to važno sada...

Ljudi Vukovi su ih ispratili dok su u galopu išli ka kraljevstvu ljudi. Na Sastanak koji će se održati dalje od kraljevog zamka. Dug put ih je čekao. Baš kao i Dženet koja se trudila da što pre dođe do Freka, ali nije znala da su oni otišli. Preskakala je te prostore pune vazduha držeći Zeju. A u blizini zamka ljudi, i bliže nego što je bila pre, vukla se dugačka kolona, sa smanjenim brojem putnika.
- Kaline, šta je Niku? Još ćuti.
- Pa pogodilo ga je ono što je saznao. Tebe nije?
- Mene je više pogodilo to što je Dženet prešla na stranu neprijatelja.
- Da, možda je i to veći problem. Imamo još više neprijatelja nego ranije.

Mogli su da ugledaju zamak. Stražari su odmah počeli da otvaraju kapiju, koja je bila manja nego glavna kapija. I mnogo uža.
- Otvori kapiju. Pozovite kralja!- viknuo je jedan od njih na kuli.
Istog momenta, počeo je da se diže taj skup rešetaka. Polako ali sigurno. Majkl je kao i ostali mogao da u daljini jedno pola kilometra mogao da vidi odromnu gra-đevinu. Bilo ih je mnogo manje. Samo se broj kola nije toliko smanjio kao i njihov broj. A i oni preživeli patuljci su bili iscrpljeni i ranjeni.

Došli su do vrata. Polako su pregurali te velike točkove koji su se valjali po drvenoj površini. Matronuks ih je dočekao raširenih ruku. Napustivši kola, svi su se zaputili ka dvoru. Majkl je začuo poznati zvuk. Demon je potrčao k njemu i radosno lajao.
- Haha, pa gde si ti momče. Kako si? Baš si mi nekako porastao. I oporavio si se. Haha...- dok je pričao tom hrabrom životinjom, na trenutak je podigao glavu i ugledao nju kako stoji na stepeniku. Mindra, u svojoj plavoj svilenoj haljini, koju je tako često nosila, zaista je izgledala prelepo.

Čim se osmehnula, Majkl je osetio kako se kamen sa srca koji mu nije davao da pravilno radi, lagano skida sa tog životnog motora. Njen osmeh mu je odmah skinuo sav teret sa pleća. Podigao se i ne obraćajući pažnju ni na jednog čoveka i stvora oko sebe. kreenuo lagano ka njoj. Prišavši, odma joj je nežno uhvatio ruku i poljubio. A ona se zarumenila. Kao da je jedva to čekala. Upitao ju je obraćajući najviše pažnje na njene oči.

- Kako ste princezo?
- Dobro, hvala na pitanju.- odgovorila mu je dok je bila u oblacima. Jednostavno više nije mogla. Jako joj se dopadao. Njena potraga je završena. Činilo joj se da je prešla veliki deo puta. Ispred nje je stajao on, budući kralj. Majkl je na trenutak pomerio glavu pošto je Demon zalajao. Kako su drugi odlazili, vrata su se zatvarala.
- Hajdemo princezo, već su svi unutra.- uzviknuo je, ne puštajući ruku. Napravili su malo duže korake, i ubrzo se našli u dvoru. Vrata su se zatvorila.

Stražari su bili brzi. Majkl i Mindra su gledali Patuljke koji su nezadovoljni stajali pred kraljem, Fer-dinandom, Blekom i ostalim generalima, u društvu sa sluškinjama.
- Dobro došli.
- Ne osećam ovde dobrodošlicu, samo bes. I strah. Ti...- besneo je Erebor.
- Smiri se, prijatelju.- gledao ga je Matronuks sa strahopoštovanjem.- dogovorićemo se o svemu, ne brini se.

- Da se smirim? Nikad nisi došao da nam pomogneš, prijatelju. Majkl mi je rekao da šalješ pomoć. Gde je ona bila? Nigde nisam video ljude. Sem Majkla i Nika. Gde su svi ti ljudi?- uporno nije skidao pogled sa njega. Kralj je spustio glavu.
- Izvini, nisam bio u mogućnosti. Bio sam sprečen...
- Molim?

- Nadam se da razumeš...
- Sve ja razumem, prijatelju. Od sada verujem samo ovoj dvojici iza mene, koji su život dali da bi me spasili.
Tišina. Demon je zalajao. Prvi put. Drugi put. Tišina. Svi su se posmatrali nekako čudno. Patuljci nisu mogli da podnesu gostoljubivost Matronuksa, iako su morali da budu na tom mestu punom bola i nepoverljivosti. Kralj Patuljaka je pogledao Matronuksa i nastavio priču.

- Pre nego što počneš sa jelom, hoću da znam gde je Saszanak i kada? Imamo većih problema sada. Moramo da delujemo, inače će ceo ovaj svet propasti. Veštica je uništila naš dom. Hoću osvetu.- tražio je odgovor.
- Za dva dana. Tamo gde smo uvek i održavali.- mirno je rekao Matronuks, gledajući ga.

Ne obazirući se na prisutne, Patuljci i njihov vođa su napusili dvoranu. Na pločicama su odzvanjala ljutita stopala. Vrata su se ubrzo i zatvorila. Majkl se pribio uz Mindru, i ona uz njega. Ali, još je bio pod utiskom onoga što mu je pričala Dženet. Nik se obratio kralju.
- Izvinite visočanstvo. Proći će ih. Znate za Vešticu. Ali ne znate za Postopolisa. I on je vrlo moćan. Ubrzo će i on krenuti. Očekuje nas težak period i iskušenja. Šta ćemo da radimo? Majkl je imao tu nesreću da mu Mračna princeza uzme knjigu...
- Pa to ne smemo da uzmemo olako. Knjiga je veoma moćna. A sad... Biće nam teško, momče, ali pusti da se završi ovaj obrok na miru, pa ćemo razmatrati kasnije probleme.
- Kako želite.

Ručak je bio u toku. Nik je otišao do Patuljaka, dok je Majkl sa Mindrom otišao u njegovu staru sobu, zajedno sa Demonom. On je legao, dok su njih dvoje uživali u zajedničkim trenucima. Majkl je iznenada klonuo glavu. Ona se uznemirila.
- Šta je bilo, Majkl? Što ste sklonili ruke i usne sa mene?
- Žao mi je princezo, muče me problemi koje ne mogu da rešim. Hvala vam za to što ste pričuvali Demona. Mnogo mi znači.

- To je ništa Majkl. Reci mi, šta nije u redu?
- Dobro.- počeo je da vadi bol iz duše. Reči koje su bile teške, krenule su da padaju ispred princeze.
- Recite mi, nemojte ćutati.
- Paa... Izgubio sam knjigu.
- Pa to je grozno.
- Ima još. Uzela ju je devojka u koju sam zaljubljen.
Princeza je shvatila da nije doprela do njegovog srca. To ju je jako zabolelo. Majkl joj je podigao glavu.
- Pogledajte me. Nisam siguran šta osećam prema njoj. Osećam se izdano. Ona je sada Mračna. Prešla je na stranu neprijatelja. A vi...
- Recite.
- Vi ste veoma lepa devojka i ne bih hteo da vas povredim. Nisam spreman, izvinite. Imam velike probleme sada na leđima i ne znam kako da ih rešim. Razumite me.
- Razumem vas. Ne brinite.
Demon je zalajao i prišao. Mindra ga je pomilovala, ali imala je tužan pogled. Demon je zatim pogledao gazdu i kao da je hteo da se izviče na njega. Ali nije. Razumeo je. Kasnije su svi sišli kod Nika i patuljaka. Oni su u šumi napravili mali kamp i očekivali taj dugočekani Sastanak.

Da vide šta će Savet da odluči. Kralj je sedeo kraj Nika i pričali su. Šumica im je bila dobro sklonište i od sunca i od kiše. Nisu se žalili.
- Šta pričate?
- Ma ništa, druže, ne brini. Nešto o veštici, Sudnjem danu...
- Sedite i pridružite nam se, imate moje poverenje više nego oni u dvoru.
- I to su vaši neprijatelji? Nisam znao.
- Sedi. Ispričaću ti.
Seli su do njih. Videli su kako su se oni smešili, glasno pričali. Trudili su se da oteraju sve brige sveta. I uspevalo im je. Mindra je sela kraj Nika, baš preko puta Majkla. Videla je kako se smeh šiti šumom, i uživala je u društvu tih hrabrih ljudi. Njihova hrabrost joj se jako dopala. Volela je njihovu galamu koja se širila šumicom. Vladar je nastavio svoju priču.

- Nik delmično zna našu priču. Tako da ću vam reći pravu istinu. Pre mnogo godina vodili smo rat sa Mračnima. Postopolis je zauzeo skoro svu dolinu i imao je tu knjigu koja je Mračne učinila nezaustavljivim. Njihova besmrtnost i želja da zavladaju ovim svetom, zaista nam je umalo došla glave. Borili smo se sa ljudima, kako znamo i umemo, da uspemo da ih uništimo. Ali, nismo se znali izboriti sa knjigom. Tada još Matronuks nije bio živ, ali te priče dobro zna. Ali ipak nije hteo da nam pomogne nikad. Sada ću vam reći zašto. Mračni su nas tada saterali u ćošak. Bili smo opkoljeni tim čudovištima, branili smo jedino što je ostalo od slobodne zemlje. Ljudi su bili zauzeti. Iako su znali da im pomažemo i da smo u nevolji, nisu došli da nam pomognu. A bili su u mogućnosti. Njihova pohlepa nam je došla glave. Ja i još nekoliko vojnika smo preživeli, ne znam kako. Ali glavno je to što nismo dobilik pomoć kada nam je bila potrebna. Knjiga je nekako bila zaustavljena i tada su se Mračni povukli, ali se ne sećam kako sve to desilo...

Svi su slušali priču. Niko nije ostao ravnodušan. Niku se otela rečenica.
- Zaista neverovatno.
- Da.- nadovezao se Majkl.
- Sada znate zašto nemamo poverenje u ljude. Mi smo sami, momče. Možemo da pričamo i poštujemo te lažove,ali im nećemo verovati. Nisu bili tu kada su nam bili najpotrebniji.
Mindra je slušala i nije mogla da veruje da se i njen otac tako ponaša i da gaji netrepeljivost za te male ratnike. Odlučila je da popriča kasnije sa ocem.

- Žao mi je zbog toga.- nastavio je Nik.
- Nema šta da se brineš, momče, staćemo mi opet uz njihovu stranu, ali ćemo opet biti sami.- progovorio je i Kalin.- Jednostavno, uvek smo bili sami. Ali naša čast se neće gubiti. Nikad.
Demon je zalajao. A ti hrabri ljudi su nastavili priču sa Nikom i Majklom, skrenuvši sa teme, koja im je predstavljala problem mnogo godina. I priča se nastavila do kasno u noć, kada su svi odlučili da spavaju. Mindra je otišla sa Majklom, a Nik je ostao sa Kalinom budan, jer je hteo da nešto važno popriča sa njim. Izdvojili su se sa Demonom od ostalih.
- Reci mi Kaline, šta će tačno biti na tom Savetu?

- Momče, ne znam. Samo znam da će se skupiti Četiri Vođe, jer Postopolis nije više u Savetu. I razmatraće se odluke koje su važne za nas sada, u ovom trenutku.
- Razumem. Kaline, kako ćemo pobediti? Postoji li način da pobedimo?
- Mogu ti samo reći da nas očekuje teška borba. Ali moramo pobediti, a vi da se vratite kući. Knjiga nam je bila jedina nada. Moramo je vratiti.
- Da...

Njihova priča se odužila, ali su na posletku i oni zaspali. A noć se nije još primakla kraju. Led se širio i sjajio. A Ledena Dama nije imala mira u svojim odajama. Dani su prilazili, a ona je smišljala plan kako da napadne, ali ovog puta zada odlučujući udarac ljudima. Oni će biti teži protivnik. I to mnogo teži.

- Aaaaaah! Prokleti Patuljci. I Plameni vitez! Svi će oni platiti. Svi. A knjiga se još skriva. Moram je naći!- orilo se ledenom dvoranom.- Dosta dana je prošlo. Više se ne sme čekati. Znam gde ću udariti. Direktno na njihov hram. Prvo hram, a zatim i glavni grad. Niko neće smeti da mi se suprostavi! Jer ja sam nepobediva!- sijalo joj je u očima. I nije nameravalo da prestane. Džon ju je posmatrao.
- Gospodarice, da li ste dovoljno jaki da izvedete taj napad?

- Džone, ti ćeš se pobrinuti za hram. Vodićeš ove vojnike do pobede. Kada hram padne pod led, ljudi će se uplašiti. Više neće imati zaštitnika. Nisam dovoljno jaka još, ali kad me izvestiš o uspehu, zajedno ćemo krenuti u pohod. Patuljci su pali, a uskoro će i svi ostali.
- Kako vi kažete. Ali, ima heroja...
- Daa, poznato mi je to. Ali ne brini, biću spremna, kao i svi oni. Uzmi ove plaćenike.- pokazivala mu je na plemena Sijuksa.- Odvedi ih do pobede. Nemoj nikoga štedeti. Nikoga. jesi li me razumeo? Neka proklinju za milost.
- Razumem.

- Još nešto, pre nego što odeš.- dala mu je ledene semenke.- posadi ih u zemlju blizu hrama. Pomoći će ti oko pobede. I povedi ledene vukove sa sobom.-rekavši to, zamahnula je štapom, na kome se krio ledeni dragulj, koji je zasijao. Istog trena se ispred njih stvorio ledeni čopor. Ledeni vukovi. Oštrih očnjaka. Tlo je počelo da kvrca.
- Idi sada. Pobedi. Dan hoda nije ništa za tebe, idi!
- Kako vi kažete.- Izašao je bezdušno, i ubrzo osetio hladnoću ledenog sveta. Du-boka hladnoća mu nije smetala, kao ni plaćenicima.

Ubrzo su se okupili, i pošli na put. Vukovi su zavijali neprestano. Sneg je prštao, dok su oni trčali ispred Džona i plaćenika, njušivši i tražeći tragove. Njiovo režanje je moglo slediti srce. Nestali su u noći. A veštica je u svojoj kuli gledala u kuglu. Prelazila je ledenim prstima preko glatke staklene površine.
- Uskoro. Vrlo uskoro. Jedan poraz ništa ne znači. Niko se neće moći odupreti zimi. Niko...
Tragovi u snegu behu se sve više otkrivali. A oni behu sve brže gazili to belilo, koje se prostiralo do istočnih neotkrivenih predela reke Dum. Sneg nije padao.

Oblaci se bejaše uspavali. To im je izgleda pomoglo, jer su brzo napredovali. Tražili su taj hram, koji je predstavljao blago ljudi. Ljudi su verovali da ih Anđeo Petokrilaš čuva od svih nevolja na ovom svetu. Šalje svoje vojnike koji će da požanju svo zlo i da ga ponesu na onaj svet. Gde to sve on kontroliše. Za njih je hram bio svetkovina. To je bila velika građevina, satkana od glomaznih komada stena koje behu pažljivo isklesane i poređane jedna na drugu. Ispred hrama, nalazile su se statue Anđela koji je držao mač glavom gledajući ka oblacima. Visoke preko dva metra, bile su prelepe, fino isklesane i melem za oči.

Vrata hrama su bila od čelika, koji je bio ukrašen zlatnim i srebrnim vezovima. Na sredini vrata bili su dragulji i kristali koji su zajedno činili Sunce. Taj krug je sjajio. Nepresušan izvor svetlosti je mogao da obasja i najveću tamu. Hram se nalazio nedaleko od reke Dum, zaklonjen šumom punom četinara i listopadnim stablima, koji su imali dugačke grane koje su zabra-njivale put Suncu. Hram je bio ogroman. Naslanjao se na pećinu koja je bila ulaz u male planine, koje su se prostirale svega jedan kilometar.

Ali pećina je bila takođe velika. Baš zato, ljudi su odlučili da spoje hram i pećinu, i tako sakriju svoje drago-cenosti i njihovu vekovima čuvanu istoriju. U hramu su živeli sveštenici, koji su se molili Anđelu, i bilo je puno stražara. Vitezovi, dobrovoljci iz obližnjih sela, strelci. Svi oni bili su zaduženi da niko ne uđe bez dozvole. A ipak će ući. na ulazu, baš po-red kipova Čuvara, spavali su stražari. Seli su naslonjeni na postolja statua, dok su im dugačke drške na koja su bila nabijena sečiva sekira, bile u krilu. Svi oni su spavali. Noć je bila hladna, iako je bila smeštena u topli deo ostrva.Vetar je dolazio sa Severa. Niko nije očekivao napad na tu svetkovinu, koja se nalazi na skrivenom mestu, skrivenu od svih pogleda, i koja se gradila i sagradila još pre hiljadu godina. Ali, ubrzo će se naći u ruševinama. Ali, Ledena Dama ima kuglu koja sve vidi. Kugla sve vidi. Sve čuje. I sve zna. U kugli ništa nije tajna i ništa nije sakriveno. Sve se zna. Bilo je potrebno samo je pomilovati prstima. I ona će ti pokazati sve što poželiš.

Veštičine oči. Magija u kugli je bila zagonetka. Verovatno ju je zbog toga čuvala kao svoje najveće blago... Dženet je žurila, i nije se predavala. Nije htela da joj prijateljica umre na rukama. Nije bila ni na pola puta. Ali se trudila da ga što brže prevali. Vodila je borbu u sebi. Vodila je rat koji je htela da dobije po svaku cenu. Da se ne umori i da nađe logor tih snažnih ljudi-vukova. Jer, Reks je bio tamo. Ba-rem se nadala.- Drži se! Izdrži, nemoj da se predaš molim te.

- Ne brini, računam na tebe. Ne brini...- pričala joj je Zeja dok je poluzatvorenih očiju gledala u zemlju.- Moj brat je već spreman. Sad je nezaustavljiv. On će svima biti velika prepreka. Knjiga mu je dala moći.
- Jesi li sigurna?
- Da... Osećam to. Osećam njegovu snagu. Njegova krv žubori i ključa jače nego pre. Kao da je vulkan ušao u njega. Zakasnili smo...
- Ne pričaj to. Uspećemo. Naći ćemo način da ga zaustavimo!

- Ne znam...- rekla je Zeja i zatvorila oči.
- Samo izdrži!- uzviknula je Dženet i počela brže da trči. Brže je preskakala te prostore. I nije imala nameru da se zaustavi.