Začuli su režanje tih nemilosrdnih zveri. Vukovi su ugledali te kipove, i čuvare koji behu spavali ne sluteći ništa. Zveri su zalajale. Iz njihovih usta je izbijao ledeni dah.

Bile su spremne da zariju svoje velike očnjake u sveže meso puno slasne krvi. Njihove oči su svetlele. Svetlo plava boja je svetlela više nego obično. Bile su usmerene na hram. Ubrzo, došli su i ostali.

Džon je gledao kroz pahulje, koje su bile mnogo sitnije nego prethodne i mogao je da vidi ne baš toliko jasno, hram, koji je bio kao urezan u pećinu. Video je neku građevinu koja je spojena sa peći-nom. Kod ulaza su se ocrtavale figure Anđela sa ogromnim krilima. Svetlost sveća, lampi, uspeo je da oda položaj te svetinje u snežnoj oluji.

- Prokleti sneg!- viknu jedan od plaćenika.
- Sada je mnogo bolje, od onda kada smo krenuli. Ne vredi se žaliti.- reče Džon.- Pogledajte ih. Kako su nespremni. Ovo će biti mnogo lako. Lakše nego što smo zamišljali. Brzo ćemo završiti. Gospodarica računa na nas.

Dok su oni pričali, nedaleko od hrama, vukovi su izbacili svoje zaleđene jezike i nisu mogli dočekati da se bace na sveže meso. Jesu bili od leda, ali su bili kao i obični vukovi, samo mnogo veći.
- Vidi te zveri.

- Nemojmo im dozvoliti da čekaju. U napad! Ne ostavljajte nikoga živog!- Džon je dao znak. I u toj noći punoj zvezda, nakon dugog pešačenja po dubokom snegu, ustremili su se na hram Anđela Petokrilaša. Stražali su ih kasno spazili. Nisu mogli ni da reaguju. Taman su otvorili oči. Vukovi su ih rastrgli. Kipovi Anđela su ubrzo ležali u parčićima u snegu. Svetlost sveća na zidu je nestala zbog jakog vetra. A oni su stajali ispred vrata.
- Kako ćemo ući?

- Ne brini.- izvadio je semenke koje mu je dala Veštica i posadio ih u snegu. Nije dugo prošlo. Semenke su se otvorile. Biljke su izbile na površinu.
- Uh, šta je to?- zabezeknuo se plaćenik.
- Poklon gospodarice. Da pobeda bude brza.- rekao je Džon.
Biljke koje su izbile na površinu, dale su povoda da plaćenik izgovori tako nešto.

Imale su oči, ruke, usta, amo što nisu imale noge. Prava mala gadna stvorenja. Poput biljki mesožderki, samo mnogo gadnije. A onda su svi videli šta one mogu. Njihove ruke su se izdužile i zgrabile su vrata za ivice.

Vrata su počela da pucaju i da se odvajaju od gvozdenih držača. Ubrzo, mogli su da vide unutrašnjost hrama.
- Kakvo prelepo sveto mesto. Sve ih pokoljite!- uzviknu Džon. Da… Upali su. Poklali su ih. Stražare, strelce, decu, sveštenike. Zima je ušla u hram. Niko nije ostao živ. Samo je jedan sveštenik, uspeo pre smrti da udari zvono, oglasi alarm i popne se na stepenice i upali malu vatru, tek toliko da dimni signal oglasi da je hram napa-dnut. Imao je sreće da su to videli kraljevi ljudi u blizini.

Odmah su se popeli na konje i zajahali ka dvoru. Sneg je prštao pod kopitama. A sveštenikovo telo je beživotno ležalo na pločicama. Dok su ga vukovi komadali, Džon je išao o razgle-dao krvave kipove, slike, sveće…
- Da, zaista prelepo mesto. Ali nije mi žao. Gospodarica će biti zadovoljna. Ljudi će biti uplašeni, a mi ćemo pobediti. Hajdemo!

Dao je znak, i svi preostali su se skupili i napustili su te ostatke nekadašnje sveti-nje. A biljke su plesale prateći vetar. Ostale su tu. Nisu imale nameru da se pome-raju sa tog mesta. Bilo im je lepo. Džon, vukovi i plaćenici su otišli. Iza njih, u blizini biljaka, ležali su ostaci Anđela, kipa zaštitnika i nade. Sada, nada kao da je nestala. Ostaci kipa su bili razbacani, i ubrzo ih je sneg prekrio. Više se nisu mogli videti. Zvezde su zaplakale…

Tog podneva, na dokovima, gde se behu nalazili najbolji brodovi ljudskog kralje-vstva, Majkl i Nik su uživali u tom prizoru. More, plaža, prelepo pristanište. Gledali su i ribare kako prolaze ali i vojnike koji stalno nešto dobacuju jedni drugima, bru-ndaju neprestano, psuju ali i pokazuju svoju snagu i psihičku spremnost. Jer, ko je hteo da plovi tim ogromnim bojnim brodovima, morao je biti izuzetno spreman. Ta putovanja nisu bila za slabe.

- Hej, pazi gde gaziš!- uzviknu jedan mornar drugome, kada su se sudarili.
- Ti pripazi, vidiš da imaš veći teret!- vikao je na njega istom merom drugi, pokazujući na daske na njegovom ramenu.

- Nemoj da ti unakazim to lepo lice, bradonja!
- Hajde da vidim i to.
Bacili su letve i namirnice, i zavrnuli rukave.
- Hajde sad. Nisi se valjda uplašio, mali crve?
- Kome ti to?

Gledali su se i bili spremni da se pokolju. Jedan čovek je drugog mornara potapšao po ramenu.
- Hajde, Zak, smiri se. Čeka nas dugo putovanje.
- I ovaj kepec će da ide samnom na ,,PUTNIKA’’? Samo mi to još fali.
- Samo se smiri.- rekao je čovek koji je odmah zapao za oko Majklu i Niku. Dvoje posmatrača su odmah prepoznali lik tog tajanstvenog čoveka.

- Generale Ferdinand! Jeste li to vi?
- Oho, Majkl, Nik!- pustio je tog grubijana i okrenuo se ka njima. I Zak je isto želeo da se upozna sa dvojicom neznanaca.
- Da, mi smo. Idemo zajedno sa vama. Sigurno vam je kralj rekao.
- Da, jeste. Ne brinite bićete sigurni na onom brodu tamo.- pokazao je rukom ka jednom brodu koji se izdvajao po veličini, jedrima koje je nosio vetar i topovima, koji nisu promakli posmatračima.

- Vau, baš je…
- Prelep? To si hteo reći?- upitao je Zak Nika.
- Da… Baš to. Nik drago mi je.- pružio mu je ruku i rukovali su se.
- Zak, ja ću vam praviti društvo, sa onim bradonjom koji je produžio.- pričao je hrapavim glasom i posmatrao bradatog krupnog čoveka koji je nosio kofe i kutije sa namirnicama, jer, očekivalo ih je dugo putovanje.

- Sad će i kralj ne brinite.
- A kad krećemo?- upita Majkl.
- Za oko dva sata bi trebalo da sve bude spremno. Uživaćate, siguran sam.- rekao je Ferdinand nameštajući šešir.- Nadam se da nas neće uhvatiti oluja.
- Nadajmo se.

To popodne je bilo posebno lepo, imalo je neku svoju čar, imalo je nešto posebno, i to posebno je svima prijalo. Radilo se bez prestanka, sa žurbom, jer, bilo je puno stvari koje je trebalo smestiti u kabinu i na palubu. Zaista ih je očekivalo dugo i nepredvidljivo putovanje.

Okean je bio pun tajni. I nisu želeli da nalete na morskog zmaja. Ah, samo im je on još nedostajao… Nik je, gledajući Majkla kako priča sa generalom i kapetanom, koji se usput tu stvorio, i sa ostalim ljudima, poželeo da se oprosti od Velikog. Napustio je te široke daske koje su činile dokove i stao na pesak. Osvrnuo se još jednom na te pričljive ljude, i onda se iz sveg glasa razderao.

- Velikiii! Dođi ovamo! Imam nešto da ti kažem! I vrlo je bitno!
Nije mnogo stajao na tom vrućem pesku.Veliki se pojavio na nebu i ubrzo i on be-še osetio pesak.
- Šta je bilo, Jahaču? Što si me zvao? Imam utisak da mi uši zvone…
- Haha, izvini. Pa vidiš tamo…- pokazao mu je glavom na užurbane ljude.

- Da…
- Pa odlazimo na okean, Veliki.
- Ahaa, to je dakle bio uzrok mojoj glavobolji dok sam leteo, je li, Jahaču? Pa mogao si malo tiše da me zoveš. Znaš, kada zoveš, ja ću te čuti i doći ću, ali moraš da se kontrolišeš…
- Daj, da li je moguće da ti je baš toliko zasmetalo?

- Pogledaj.- pokazao je kandžama na svoje malene uši.- Vidiš kako vibrira?
- Hahah, zaista mi se nekad činiš tako slabim.
- A kako si to zaključio?- mrko ga pogleda zmaj.
- Pa, za zmaja koji ima preko hiljadu godina i koji čuva vrhove one ogromne planine, zaista se mnogo žališ.
Zmaj ga je gledao i slušao kako priča. Zaista se divio ovim hrabrim neznancima, koji behu došli iz drugog sveta, da bi spasili njegov. I dobro na ostrvu.

- Hmm, malo si me uvredio.
- Hah, pa samo govorim istinu. Za tako velikog zmaja, kriješ mnogo tajni.
Zmaj je mahnuo krilima. Počeo je da kašljuca. Iz usta su mu izlećale male kuglice vatre. Nik je gledao. Iznenada, Veliki je počeo da šmrče. Kao da će kinuti. Udahnuo je i izdahnuo u trenu. I to je postajalo sve brže i češće.
- Nećeš valjda?

Zmaj je kinuo. Nik se počeo smejati, jer zmaj beše izbacio velike sline na zemlju. Prava bara. Nik nije mogao doći sebi.
- Hahahaha!
- Smej se ti odvratni čoveče! Neću te više nositi. Vidiš kakvu prehladu navukoh dok sam dolazio do tebe. Uh…- pričao je šmrčući.
- Stvarno si super. Ovo ću definitivno pričati ženi i kćerci.
- Da, imaš dobar materijal za priču.
- Baš tako.

- Nik, hajde, požuri, još malo pa krećemo.- viknuo je Majkl i time prekinuo njihov razgovor. Bio je vidno uzrujan.
- Polako, druže, polako, još malo.
- Polako? Kako polako? Pa sad ćemo krenuti. Nisi primetio Matronuksa. Vidi, brod se polako već otiskuje u pučinu. Hajde.- mahnuo mu je rukom.
- Izvini druže. Moramo poći sada.
- Ne brini ti za mene.- progunđao je zmaj i odleteo.

A Nik je trčao sa Majklom da stigne na brod. Uspeli su. Nekako su stigli da se popnu na palubu. I nisu pošteno ni zakoračili na te daske čuvenog broda, a stepenice su povučene gore. Brod je krenuo.
- Svim mornarima želim dobrodošlicu i ugodno putovanje. Vi kukavice niste dobrodošli. Jer ovo je,, PUTNIK’’. A na njemu se greške i plač ne opraštaju! jeste li razumeli crvi?
- Jesmo!- svi su jednoglasno potvrdili.
- Gde je kralj?
- Ne brini, momče, ostao je. Neko mora čuvati kraljevstvo. Uspećemo. Samo se trebamo držati zajedno.- savetovao ga je Ferdinand.
- Ali, video sam ga…

- Da, pričao je sa ljudima, ali možda si ga pobrkao sa nekim. Nije sa nama.
Majkl se pomirio sa tim. Kralj ipak mora da čuva kraljevsatvo od najezde. Osvrnuo se. Svuda oko njega su bili snažni ljudi koji su stalno nešto radili.

- Pravac Istok!- derao se i dalje kapetan i kormilo je počelo da se okreće, dok je brod provio po okeanskoj vodi, nošen od strane talasa. Bilo je prelepo vreme i sasvim mirno. Ali to je bilo samo privremeno. Jer, Crveni okean je nepredvidljiv.
- Pa, sad smo na ,, PUTNIKU’’.
- Jesmo Nik. Uživaj sada.- stajao je pored njega Majkl.
Kapetan je prepustio kormilo svom zameniku, i sišao da se pozdravi sa novopridošlicama i popriča sa starim mornarima.

- Dobar dan, gospodo. Ili bi se moglo i reći dobro veče. Vidite, Sunce pada polako.
- Onda dobro veče.- nasmešio mu se Nik i rukovali su se. Isto je tako bilo i sa Majklom.

- Dakle, vi ste legendarni ratnici?
- Otkud znate?- iznenadio se Majkl.
- Otkud znam? Pa to je možda suvišno pitanje, zar ne? Pa ceo svet zna za vas. Ne samo ostrvo. Svet. Vi ste postali legendarni.
- Zaista?
- Da. I meni je drago što sam sa vama, ovde, na ovom brodu.- okrenuo se ka ostalim članovima broda.- Slušajte, ovde imate dva momka koja imaju snagu da promene svet. Želim da se tako i ophodite prema njima. Sa poštovanjem. Jeste li razumeli?

- Jesmo!
- Ne čujem…
- Jesmo!
- Dobro crvi. Natrag na posao!
- A vama bih želeo da kažem samo napred. Dugo je putovanje. A opasnosti nikad dosta. Kao ni avanture.
Otišao je u kabinu. Makl i Nik su gledali kako taj čovek velikog srca odlazi dok mu se belo odelo ukrašeno zlatnim i plavim vezovima, vijorilo na vetru. Kapa, kojom je skrivao svoju dugu crnu kosu, kao da mu je prekrivala celu glavu.

Kao da mu više ništa nije bilo potrebno. U njegovom glasu videlo se da je bio ponosit. Bio je pravi kapetan. Veče je brzo došlo. Nije niko ni trepnuo očima, a Mesec je zagospodario nebom. Majkl i Nik su se naslonili na debelu ogradu broda, i posmatrali su kako dugačka vesla ,, PUTNIKA’’ zaranjaju u hladnu, slanu okeansku vodu, i opet izlaze na površinu. I tako iznova i iznova. Sada su već uveliko bili u carstvu okeana, koji je krio mnoge tajne.

Tišina je bila prekidana vetrom, zvucima pene koja je nastajala kada bi se vesla zarila u te nemirne vode, i zvucima pesama, koje su sa vremena na vreme, mornari i robovi pevali da ne zaspu ili da ubiju dosadu. I dobro im je išlo.

Polazilo im je za rukom, dok je brod mirno i pospano milio po površini te okeanske vode. Bio je dug, veoma dug put za njima. Alil svi su delovali spremno za jednu veliku avaturu života.