Okean je zapljuskivao njihova tela, dok su onako umorni i iscrpljeni ležali na peskovitom tlu. Talasi su mokrili njihove noge i pojas. Ležali su i nisu znali gde se nalaze. Posle oluje i sukoba sa morskom zmijom, činilo se kao da su mogli da prežive bilo šta. Bili su u nesvesti.

A onda, Nik je otvorio oči. Osetio je peščane kristalčiće pod sobom. Osetio je život u sebi. Podigao je lagano glavu i osmotrio okolinu. Ali, sve mu je to delovalo usporeno. Još nije skroz došao k sebi. Da li su stigli? Da li su to Ostrva Spasa? Činilo mu se kao da je to ostrvo koje traže. Okrenuo se ka ostalima. Majkl, general Ferdinand, general Blejk, kapetan, i još nekolicina ljudi su ležali pored njega još u nesvesti. Pomerio je ruku sasvim dovoljno da dopre do Majklovog ramena. Počeo je da ga sporo drmusa.
- Majkl... Majkl.

Ništa. Nik je počeo jače da ga drmusa.
-Majkl. Probudi se.
Majkl je nekako otvorio oči. Osetio je kao da ga je neko probušio sečivom. Oštar bol u mišićima je uzrokovao da prvo usmeri na to pažnju.
- Uuh... Kako boli.- gledao je Nika, a zatim i ostale, pa ispred sebe.- Je li to to?

- Trebalo bi da jeste. Ne znam. Ah, kakva oluja. I zmaj! Još mi je u glavi.
- Meni pričaš...
Malo kasnije, probudili su i ostale i svi su ustali, vidno iscrpljeni i posmatrali su okolinu.
- Generale, jesmo li na pravom mestu?- upitao je kapetan Ferdinanda.
- Trebalo bi. Možda smo malo skrenuli sa kursa i istrpeli onu ogromnu zmijurinu, ali siguran sam da je to ovo ostrvo. Predlažem da odmah krenemo u razgledanje i u potragu za onim cvetom.

- Dobro kažete. Hajdemo, možemo napraviti i logor, dok se skroz ne oporavimo. Šteta za onakav brod.
- Uh, Putnik...- uhvatio se za glavu kapetan.- Ona zmijurina ga je potopila jednim zalogajem.
- Biće sve u redu, uspećemo da sagradimo dovoljno jak splav da nas vrati bezbedno na kopno Zmajeve Doline, ne brinite.

Krenuli su u pravcu šume palmi, koja nije bila nešto naročito velika. Bio je to više šumarak. Nisu imali oružja. Samo sami sebe. Teško su se probijali niz granje, stalno strepevši od divljih zveri i zagonetki koje bi se mogli naći na zemlji.
- Ah, kakva divljina!- govorio je kapetan, dok je rukama sklanjao velike listove biljaka koje su bile nalik onima u prašumama Amazonije.
- Strašno. Jesam čuo za ostrvo, ali nisam znao da se ovakva džungla krije ovde.- nadovezao se Ferdinand.
- Niste nikad bili na ostrvu?- upitao je Nik.

- Nkad nisam imao prilike. Znam samo da naše kraljevstvo uzima robove za brodove odavde i da imamo dobru saradnju sa ovdašnjim plemenima. Ali nikad nisam bio lično ovde.

- Ali ja jesam. Već više godina plovim na ovoj relaciji, ali da nabasam na ovu zmijurinu to nikad. Inače su ovo mirne vode.- reče kapetan.- Ali ne znam celo ostrvo. Valjda ćemo imati sreće ako ne naiđemo na zverke.
- Kakve zverke?- upita Makl.

- Uh, momče, domoroci svašta pričaju, svakakve priče. Kažu da ovde postoji vrsta nekog sisara, polu-lav, polu tigar, crvenkaste boje i sa belim štraftama, nisam siguran. I da je visok oko četiri metra. Možda najveća zver u okolini.

- Ah... Ima li još nešto?
- Nemojte, uplašićete nas.- reče Blejk.
- Ima. Pričaju o nekakvoj velikoj ptičurini, nekakvom supu, kojem je samo raspon krila četiri metara. I sve te priče možda nisu istinite, ali to oni smatraju duhovima ovog ostrva.
- Kao neka vrsta zaštitnika ili nešto više?- upita Majkl.
- Da.
- Sada ste nas oraspložili.- snuždio se Nik.
- Ali to su samo priče. Siguran sam da je to samo mit.
Nastavili su da pešače, i još uvek su osećali bol u nogama i u celom telu. Stali su.

- Psst.- Šta je to?- upita Nik.
Osluškivali su. Šum je dolazio nedaleko od njih. Svi su se uzbudili i gledali u tom pravcu. Nisu znali šta da očekuju.
- Nadajmo se da to nije neka mačketina iz legendi.- prošaputao je Ferdinand.

Stajali su u mestu, dok se šum čuo sve jače. Široko lišće se pomeralo. Učinilo im se da su još nešto čuli. Kao mešavina cičanja i pištanja. Ubrzo se ispred njih stvorila ogromna buba. Bubetina je pomerala svoje čeljusti i ustremila se ka njima. Htela je da ih pojede. Bila je visoka šest metara i kao da je još bila duplo šira. Ljubičaste šare i zelena boja na njenom oklopu su odavale znak da je predator i da se jasno stopila sa divljinom.

- Bežiiii!- uzviknuo je kapetan, dok su ostali stajali kao skamenjeni. Na nesreću, buba je dohvatila jednog od putnika i počela da ga žvaće. Ostali su se dali u trku. Trčali su i činilo im se kao da su beži i od samog noja. Toliko su brzo trčali. Sklanjali su sve ispred sebe, skrenuvši istočno. Buba je trčala neko vreme za njima, a onda kao da joj je nešto drugo odvuklo pažnju. Skrenula je u drugu stranu.

A oni, upla-šeni i zatečeni situacijom, samo su trčali, dok nisu izbili na neku čistinu, na kojoj je malo dalje, mogla da se vidi reka. Tekla je brzo, i nije marila za nikoga. Voda se odbijala od kamenje. Ferdinand je dao znak da se zaustave.

- Šta je jebote ono bilo?- omače se Majklu.
- Zamalo da mu budeš obrok.- rekao je Nik.
- Uh...- povikaše ostali.- za dlaku. Prokletstvo!
Kad su došli k sebi, odučili su da se uogore kraj reke. Skupili su grančice koje su mogli naći na tlu, i zapalili vatru pomoću štapa i kamena. Bilo je mučno, ali su na kraju uspeli. Prvi dan na ostrvu im neće ostati dobro upamćen, u to su bilii sigurni. Veče se nrzo spustilo.

- Moramo preživeti noć, a onda da što pre nađemo taj cvet i idemo odavde.- neću da postanem obrok nekoj zveri ovde.- još je bio uplašen Majkl.
- A gde ćemo uopšte naći taj cvet?
- Koliko znam, trebalo bi da on raste na samom istoku ostrva. Moramo naći stene u obliku romba koje su posađene u zemlju. Uspećemo sutra sigurno. A sada požurite, moramo napraviti logor.- reče kapetan.
Dali su sve od sebe da naprave kakvu takvu zaštitu i kamuflažu da bi ostali neprimećeni. Noć...

Majkl je slušao hukove sova, i još neki zvukovi su se tu javili. Nadao se da će uspeti. Ležao je pored Nika i samo je ćutao. Skloništa od drveća i travčica su bila jedno pored drugog. Noć je protekla mirno, a ponekim uzbuđenjem, koje im je ledilo kosti. Sa vremena na vrema su mogli čuti kako pored njih trče zveri različtih veličina i oblika. Nekako su dočekali jutro. Vidno neispavani, otvoril su oči i izašli na čistinu, čim su videli da je Sunce već dosta izašlo na nebe-skoj površini.

- Uaahh...- zevao je Majkl izašavši iz skloništa.- kakav dan.
- Nadajmo se da neće biti i ovaj takav, prijatelju.- reče mu Nik, koji se takođe probudio. Seli su kraj vatre.
- Druže, vatra se gasi.
- Idem po još grančica.- reče Nik.
Udaljio se od skloništa, i imao je sreće da u blizini nađe puno izomljenih grana. Brzo se vratio.

- Evo.- rekao je, pobacavši ih sve u vruću nabujalu reku. Vatra je buknula.
- E sada je mnogo bolje.
- Gopsodo, kako ste spavali?- upitao je kapetan, protezavši se usput. I ostali su ustali.
- Super, kao i vi. Eh, da mi je jedna kafa.
- Kafa?- začudio se kapetan.
- Vi ne zante za to?
- Ne, nikad još nisam čuo da se jedna biljka tako zove.

- To je u našem svetu, dobija se iz biljke koja se isto tako zove. Vrši se prerada semenki kao i kod vas i zatim se skuva i pije. Dobro za razbuđivanje.
- Hmm, zanimljivo zvuči.
- Aha.
Jutro je bilo sasvim mirno, i oni su to iskoristili da se spreme za nastavak putovanja po ostrvu punog tajni. Krenuli su niz reku, moja je vodila do samog mesta gde raste Plava Kalona. Cvet plavih latica, koje su u sebi krile najjači otrov u njihovom svetu. Nijedno biće nije imalo otrov takve jačine.

Hodali su, usput slušajući žubore brzaka koji su ponekad lupali o kamenje. Bilo im je potrebno dosta vremena. Tek kada je prošl podne, a to su videli da je Sunce malo sišlo sa sredine neba, uglesali su rombasto kamenje. Veliko kamenje u obliku romba je sa vrhom bilo zabodeno u zemlju, a cveće je raslo i kao da je težilo da popuni ceo prazan prostor. Majkl i Nik su gledali sa uzbuđenjem. Tako lep cvet, a tako otrovan.
- To je to?

- Da. Vidite kako je jake boje?- to za neke ne predstavlja opasnost, ali verujte mi ako bi dodirnuli latice, istog trena biste zatvorili oči. Dakle oprezno. Ubraćemo 10 komada. Generale, imate li neku praznu vreću?- obratio se njima, a onda Ferdina-ndu.

- Imam, sreća pa sam je sačuvao.
Izvadio je iz džepa od krznene jakne jednu malu vrećiću, poput one što je Kalin dao Niku, samo manja.
- Izvolite.
- Sada ćemo pažljivo..- govorio je kapetan, dok je brao cveće. Pažljivo i sporo je hvatao te zelene stabljike i otkidao ih, pazeći da mu latice koje su inače bile dugačke, ne dodirnu kožu.- eto tako.
Nabrao je deset komada i stavio ih u vreću.
- Možemo sada poći. Da se izbavimo odavde.

- Ali, kako ćemo naći obalu. Sigurno smo u samom grlu ostrva.
- U pravu si. daleko smo odmakli. Ovako ćemo. Pratićemo reku do sredine,a onda idemo severno. I pazite da ne budite glasni.
- Da, to obavezno.- rekao je naježivši se Nik.
Tako su i uradili. Koračali su sve do večeri, ali isplatilo im se. Ugledali su peščanu obalu ostrva.
- Konačno!
Odahnuli su. Legli su malo na pesak. Sada im još ostaje da naprave splav. A to je teži deo. Mnogo teži. Iza njih je bio šumarak.
- Napravićemo sklonište ovde, a sutra ćemo pokušati da napravimo splav. Ne, moramo uspeti.- reče kapetan.

Osetili su dodire vetra. Noć je bila prelepa. Okean je stalno zapljuskivao obalu i da nije onih životinja, ovo bi definitivno bio raj. Na trenutak su zatvorili oči. Vetar je duvao i dodirivao im obraze. A oni su bili umorni i isrcrpljeni. Bilo im je dosta svega. Bili su umorni. Ležali su ispred skloništa koje je više ličilo na šator, koji je bio podubret drvenim kolcima, a dugačko, veliko i dosta debelo lišće, činilo je krov.

Noć je prerasla u tamu. Pesak više nije imao takvu vrelinu. Ohladio se. Ponekad, san im je prekidao poneki urlik životinja koje su se krile na ostrvu. Ali, trudili su se da ne obraćaju pažnju. Pokušavali su da uhvate svaki minut sna. Drveće je pomeralo svoje grane u sladu sa zamasima vetra. Njegove nevidljive ruke su stalno čačkale lišće. I ono se pomeralo. Lagano, pa brzo, pa opet lagano. Povetarac im je pomagao da se pripreme za još jedan dan nesnosne vreline.