- Orkovi! Orkovi napadaju!- skaut je podigao glas jer nije bio blizu logora.
- Nemoguće. Kako su nas našli? I kako se usuđuju da nas napadnu?- zbunjeno je rekao Frek. Ali se brzo trgao.- Svi oružje u ruke. Zaštite logor i proroka. Po svaku cenu!

Ljudi Vukovi su munjevito i pod vrelim popodnevnim Suncem jurili po logoru i žurili da što pre uzmu oružje. Koplja i sekire su nestajali sa zemlje i sa šatora. Orkovi su bili u punom trku. Njihova buka se čula iz velike udaljenosti. Na kilometre. Zemlja se tresla, dok su se široke kožne čizme zarivale u mekanu, i suvu zemlju. Tragovi su ostajali sakriveni, dok su se oni spuštali ka logoru nomadskog na-roda. Baš kao i oni.

Otvorenih usta, dok im je pljuvačka padala niz bradu, smrdlji-vih zuba i sa debelim sekirama, njihove zelene figure su jurcale u nameri da za tren oka unište svakog Čoveka Vuka. Imali su svoje razloge. Imali su svoj trenutak. Koji su hteli da maksimalno iskoriste. Dok se zemlja tresla, Ljudi Vukovi su se sku-pili na vreme i počeli da zavijaju ispred logora, dok su ta zelena ogromna tela padala ka njima.

A onda su i oni jurnuli na malo uzvišenje nedaleko od njih. Jurili su dok ih je malo i nisko drveće okruživalo. Jurili su da se obračunaju sa tim napa-stima. Borba je počela. Sekire su se zarivale u podebelu kožu punu ožiljaka. Rane su bile velike. I niko nikoga nije štedeo. Neki su dospeli i do borbe jedan na jedan. Stali bi jedan naspram drugog gledali se i počeli da se udaraju pesnicama ili rvu. Bilo im je svejedno da li su bez oružja ili ne. Samo su isprobavali svoju snagu. Hvatali bi se za ramena i ubrzo rvali po zemlji, šakama po licu. Nisu se štedeli.

Samo su gledali da se što više izudaraju, bace, stegnu, na bilo koji način da savladaju protivnika. Tako se i Frek našao u situaciji da se rve sa jednim, balavim, snažnim i krupnim Orkom, koji mu nije davao da diše. Frek je režao, Ork se derao. Udarali su se i davili. Sve dok Frek u toj prašini nije stegao zube i pesnice i udario Orka tako snažno da je ovaj spao sa njega. A onda, divljačkom snagom, Frek je skočio na njega i prerezao mu vrat oštrim zubima.

Ustao je i potrčao da pomogne ostalima i nije se obazirao što krv Orka pravi reku na tankoj, zelenoj travi. Borba se nastavila to popodne i Ljudi Vukovi su izašli kao pobednici. Orkovi su se dali u beg. Nije ih puno ostalo.

- Prokleti bili.
- Zašto su nas napali?
- Sigurno postoji dobar razlog. Ovakav napad još nisam video. Da se ovako skupe i napadnu, nikad.
- Da, u pravu si.- složio se Frek. Pogledajmo ranjenike. Možda nam oni otkriju nešto.
Otišli su do poluživih zelenih džinova, koji su ražirili ruke i jedva disali. Frek ih je posmatrao. Pa njušio.
- Čudno. Nijedan trag... čekaj...
- Šta je bilo?
- Vidi mu vrat.
Svi su usmerili pažnju na vrat tog ranjenog džina. Nešto je sijalo. Nešto poput kri-stala. Kristalna ogrlica je sijala punim sjajem.

- Kakva je ovo magija?- upitao je prestravljeno Frek. Nisu znali da mu odgovore. Samo su posmatrali kako svetlo plava ogrlica, jedva vidljiva, sija oko svakog vrata tih poluživih stvorova.
- Možda će vrač znati da nam odgovori...
- Dobra ideja. Odnesimo jednog.
To su i uradili. Vukli su to bespomoćno telo po zemlji. Smrad im je ulazio u njuške, ali se nisu obazirali.
- Gruf, kako je težak.
- Ćuti i vuci ga. Moramo saznati kakva se to magija krije.

Došli su do vrača, koji ih je čekao ispred šatora. Taj starac je podigao prst ka nebu, dok mu je štap pomagao da stoji. Lobanje su udarale u tvrdo drvo.
- Dobrodošli, ratnici. Dobrodošli pobednici. Danas je naš dan. danas je dan pobede.
Frek ga je mrzovoljno pogledao.
- Poštedi me tih priča starče. Pogledaj ovo!- obrusio mu je ljutito.
Telo Orka je palo pred vrača. On je pogledao to beživotno stvorenje.
- Možeš li nam reći kakva se magija ovde krije? Zašto su nas ovako napali? To nije uobičajeno za njih!
- Da... Kristal...

- Molim? Šta to trabubnjaš?
- Veštica. Veštica je zarobila celo njihovo pleme i stavila im ogrlice. Dokle god sjaje moći će da ih kontroliše. A sigurno se teško skidaju.
- Onda ćemo ih razbiti!- razderao se Frek i udario mačem, koji je pretkodno uzeo iz šatora. Čim je dotrčao, udario je tako snažno ogrlicu, tako da se zemlja zatresla. Ali, debelo gvožđe nije uspelo da razbije kristal. On se, čim se osetio ugroženo, suprostavio tom tvrdoglavom gvožđu. Svetlost je krenula iz njega i napravila pravi mali štit koji je odbio mač. Zatim je nastala. Frek je pao na zemlju. Ostali su ga gledali i neko se smešio, a neko bio ozbiljan. Kada je to video, vrač je podigao glas.
- Dosta! Ovo je teška magija. Osećam let vrana koje dolaze sa zapada. Sneg je već postao dublji, ali je prestao da veje. Nevolja je odavno na našim vratima.

Ovo je samo delić onoga što je Ledena Dama uradila da bi konačno pokorila nas, slobo-dne narode. - pogledao je ka nebu.- Ovo je jače od nas. Frek će da ode na Sasta-nak. Neka izabere nekolicinu ratnika, jer ga čeka dug put, a on je pun prepreka. Saznajte sve o ovoj magiji, raspitajte se, jer je ovo jače od mene. Vidim da su Patuljci već pali, o tome je i pričano, ali sledeći su ljudi.

- Ljudi?!
- Ako njihovo kraljevstvo padne, izgubićemo svaku nadu za odbranu ovog predi-vnog sveta.- okrenuo je glavu vrač.- To mora biti sprečeno. Moramo im pomoći.
- Prokleti osvajači!
- Smirite se.- reče vrač.
Ljudi Vukovi su se bunili. Očekivao ih je težak zadatak. Nisu znali koliko težak. Ali nisu nameravali da se predaju.

- Morate poći na taj put. Nema drugog izbora.
Nakon duže rasprave, pošli su. Frek i još nekolicina njih. Vrač je gledao za njima dok su mu lobanje udarale o štap.
Drejk je čekao dovoljno dugo. Čekao je, a onda odlučio. Ne može više čekati. Krenuće u pohod. Razrušiće sve. Zapaliće sve... Ali, neće odustati čak i ako se sretne sa Vešticom. Ona mu sad ne može ništa. Sad je neuništiv. Uzeo je knjigu i izašao napolje, napustivši tamu dvora. Kameni zmajevi su posmatrali. Probudili su se iznenada. Nisu hteli da se mešaju. Njihova lica su odavala strah. Nije bilo nikoga. Ni Crvene, ni Zeje, a ni Mračnog Gospodara. Sigurno se nešto loše dogodilo. Nešto mnogo loše. Drejk je podigao knjigu i pustio glas.

- Pripadnici mraka! Govori vam vaš novi gospodar!
Oni su se okupili u velikom broju, baš kao što im je rekao. Bilo ih je previše.
- Vidim da ste poslušali moje naređenje.- čuo se žamor. Čudovišta su se oglasila. Videla su nešto u njemu, što nisu pre.- Knjiga nam je podarila izuzetne moći. Sada nas ništa neće moći zaustaviti. Šetaćemo i po danu i po mraku. Sve do cilja!
Dva podmukla glasa su šaptala iza njega.

- Ovo mi se ne sviđa.- reče prvi.
- Da, da, da...
- Knjiga je njega odredila za gospodara. A gde je pravi vlasnik knjige?
- Nema ga.- pametno reče druga.
Prvi ga je zviznuo.
- Hej! zašto to? Sada nisam ništa uradio.
- Došlo mi.- reče prva i prekrsti ruke.
Drejk se preobrazio u demonsku formu. Svi su videli kako gori plavim plamenom. Drejk je uživao u slavi. U tome što će završiti očev posao i što je nastala nova rasa.

Gledao je kako se bojna kola vuku po blatu, kako kosturi trče sa štitovima i sekirama. Uživao je u toj buci, uživao je i režao, dok su mu oči svetlele. Obrazi su se namrštili. A vojska je bila spremna. Pogledao ih je još jednom, dok mu je knjiga svetlela u rukama.
- Jeste li spremni?
Huk.
- Jeste li moćni?
Huk.
- Spremniji ste nego što predpostavljate. U rat...
Huk. Ali ovog puta je bio najglasniji. Zmajevi su žmireći blizu vrata, gledali kako Mračna armija odlazi u noć i u rat. Niko ih ne može zaustaviti sada. Drejk je zadenuo knjigu o pojas. Njegovi psi su mahali krilima i lajali, balaveći i plazeći se jezikom.

Bili su upregnuti na kočije. Drejk se popeo i udario plamenim bičem, i ubrzo su poleteli. Sustigao je te jurišnike na nove pobede. Sustigao je čudovišta. Drvena kapija se otvorila i zarila zube u zemlju. Lobanje su se zabole u svoj trag. Čuo se žubor smrdljive reke.

Ubrzo su i napustili zamak, i krenuli ka kraljevstvu ljudi.
- Moramo naći Crvenu.
- I Mračnu princezu.
- Moramo ih upozoriti.
- Da, da, da...
- Hajdemo.- reče prva i poleteše. otisnuli su se sa zida.
Noć je bila mirna. Previše mirna.