Ležao je nepomično na zemlji, okružen mrtvom prirodom. Sve je bilo hladno, poput večne zime, nije se nazirao povratak proleća ili leta ili čak jeseni. Samo hladna, večna zima. A on je bio u nesvesti. Pruženih ruku, koje su ocrtavale tragove u blatu, ležao je dok je vetar pomerao njegovu talasastu crnu kosu. Istina, iako se činilo da je snažan, bio je slab. Iako se činilo da je uporan, sad je ležao na zemlji, kao da je poražen. Prolazilo je vreme, a on je napokon otvorio oči...

- Majkl, Džone... Gde ste?- njegov polusnažan glas se nije čuo, bio je još tih, pomalo krt, jer je i on bio tek otvorio oči. Preletale su mu čas na levu čas na desnu stranu, a onda ih je opet zatvorio. Bio je previše iscrpljen.

Dok mu je telo, skoro beživotno, ali ipak zadržavši snagu, bilo prosuto po blatu, čuo je korake. Pištolj i kaiš su mu bili daleko od ruku i pojasa. Spali su prilikom njegovog sletanja iz kruga i njegovog portala. Uši su mu se lagano pomerale, vibrirale su, osetio je nevolju, na neki način, ali se nije pomerao.

Koraci koje su pravile snažne noge na kojima su se nalazile malene krznene čizme, bivali su sve jači i jači. Naježio se ali se nije mogao pomeriti. Bio je nepomičan u tom debelom sloju zemlje, nepokretan, iznemogao i u nemogućnosti da bilo šta preduzme. Koraci su se utišali. Osetio je dah tog užasnog, smrdljivog stvorenja, koje je imalo zastrašujući izgled, dubok, jak i kreštav glas, koji je ličio na glas orkova.

Ratoboran. Krvoločan. Stvor ga je njušio, pružavši lagano ruku i bacajući je na njegovo telo. Osetio je tu snagu. Kao da je lav pao na njega. Ali, nije se usuđivao da otvori oči. Nije hteo da sazna šta se krije iza crnila. Stvor je njušivši, i pipajući, počeo da krešti svojom hrapavom glasinom.

- Aaa, ljudsko biće. Ljudima je zabranjeno da kroče ovuda. Izgleda beživotno, možda ga je džinovska škorpija sredila. Ona voli ljudsko, ili bilo koje meso. Samo da oseti njegovu svežinu,odmah će ubosti.

Ako je naleteo na nju, sigurno se nije dobro proveo. Aa, i miriše kao da se borio sa njom. A tek crvi. Ako je naleteo na te ogromne napasti... Sigurno postoji razlog zašto je ovo ljudsko biće na zemlji. Odneću ga u blizinu rudnika. Poslužiće za ručak, ako kasnije ogladnim.

Tek što je svojim ogromnim ručerdama ščepao njegove noge, NIk je otvorio oči, i munjevitom brzinom zgrabio pištolj. Na sreću, u šaržeru su se krila još tri metka. Sasvim dovoljno da savlada stvora.

- Skloni ruke!
Stvorenje je ustuknulo. Njegove krupne oči su se ocrtavale na pištolju, koji mu je bio uperen u glavu.
- Urrgh! Izvini, ti si čovek. Ljudima je zabranjeno da dolaze blizu rudnika. Ja se lično staram da nijedno ljudsko telo ne bude u blizini...
- Pa si zato pokušao da me odvučeš i pojedeš!- govorio je pakosno Nik, držeći pištolj, sa kojim je sa vremena na vreme pomalo i menjao pravac pucnja. Dvoumio se...
- Gde da te gađam? U čelo, ili u stomak? Baš da vidim gde će posledice biti veće.- govorio je krkljajući od napora i još uvek na zemlji. Još je bio nedovoljno opora-vljen.
- Izvini. To mi je posao. Kao što možeš da vidiš čuvar sam rudnika u blizini. On se nalazi u planini nedaleko od nas. Staram se da niko ne prolazi! Rudnik je svetinja. Nik je gledao stvora dok je pričao. Izgledao je kao da je došao iz samog Pakla.

Njegova središnja glava je pričala, dok su se ostale dve plašile. Doduše, ona sa leve strane je pravila grimase. Nik je to primetio.
- Kako ti je ime?
- Gnobul.
- Pa kad smo se već lepo upoznali, sto mi ne pokažeš i ne ispričaš nešto o rudniku. Kao što znaš, već sam upoznat s tim pričama. Iz knjige.
- Knjige mračnog gospodara? Smatraj se ukletim.- obrusio mu je Gnobul likujući.
- Zapamtiću to, a sada hajde, kreni polako.
- Dobro, dobro.

Nik je ustao i skupio snage iako je u kostima, mišicama i celom telu osećao mala-ksalost i umor. Pored toga je još bio na jezivom nepoznatom terenu. Oko njih su se nalazili maleni žbunovi sa dugačkim grančicama na kojima su se videli ljubičasto-plavi cvetovi. Drveće je ličilo na palme, iako je bilo malo niže. Zemlja je mirisala na tragove uglja i drugih ruda koje su sigurno bile vađene od strane patu-ljaka.

Vreme je izbrisalo tragove kola i kopita od malenih bikova koji su bili korišćeni za vuču tih preteških magacina goriva. Nik je krenuo laganim korakom, držeći pištolj uperen u leđa Gnobula. Primetivši kako njegove glave odmahuju sa negodovanje, postao je oprezniji. Biće je bilo mnogo jače od njega. Njegove ruke su bile mnogo krupnije od Nikovih, a i samo je podsećalo na ogromnog Orka.

- U rudnik niko ne može ući jer je to put do Crnog dijamanta. Vi ljudi ne smete znati ništa o tome. Patuljci su odavno prognani iako su sagradili utvređenje tamo unutra. Svakodnevno su kopali sve dublje, tražeći Crni dijamant, ali su kao što znaš, naleteli na planinske zveri, a Crni zmaj ih je čekao napolju. Lično sam ga video. Užasni stvor. Njegova krila su sekla oblake, a vatra palila šume.- pokazivao je prstom na spaljena stabla pored njih.- Vidiš. Crni Zmaj je nemilosrdna zver, napašće bez ikakvog povoda, bez milosti. Mene nije napao, jer zna da čuvam njegov dragulj u pećini iza planine.

- Znači, ti si čuvar zadnjeg ulaza njegove kuće?- tražio je odgovor Nik.
- Moglo bi se reći...
- A smrdiš kao hiljadu crkotina!
- I ja sam to pretpostavljao za tebe. Vi ljudi ste čudni. Tako hrabri, a tako glupi. Mračni gospodar bi vam se smejao...
- Šta znaš o njemu?- pitao ga je dok su se bližili ulazu.
- Znam da poseduje veliko kraljevstvo, jugoistočno odavde. Znam da su svi oni besmrtni. Lično sam gledao svojim očima dok je jedan vojnik iz njihovih redova bio napadnut od strane medveda. Lutao je šumom. Izgubio se i bio napadnut. Medved ga je rasporio šapom. On je pao i ustao kao da mu se ništa nije desilo. probio je medveda svojom rukom na kojoj su se odmah primetile kapi krvi. To je odlika mračne vojske.

Nik je zanemeo. Sad je tek znao da su došli na pogrešno mesto u pogrešno vreme. Srce mu je preskakalo.
- Šta je bilo, čoveče? Uplašio si se? Ja sam odavno prevazišao strah. Gledam ih svaki dan kako se šunjaju ovim šumama.
- I sad vrebaju? Hoćeš da kažeš da su ovde?
- Možda. A možda i nisu.
Stavio je pištolj u futrolu.
- Stigli smo...
Ispred njih su se nalazila vrata velika poput najvećeg diva. Bila su visoka tri metra i široka jedan. Prava demonska vrata. Ukrašavale su je slike simbola i linija koje su bile crvene. poput vena kojima teće krv... Bila su se otvarala uz pomoć lozinke. Nik je gledao i nije dolazio do reči. Gnobul ga je posmatrao i krkrljao. Bale su mu se slivale niz lice...

-Vidiš. najveći rudnik u našoj zemlji, a samo kralj Patuljaka može da ga otvori.
Posmatrali su tu zastrašujuću građevinu, dok ga Nik nije pitao:
- A šta se se desilo sa Patuljcima? Možeš li mi reći nešto više o njima?
- Ne znam mnogo. Kralj ovde prolazi jako retko, otkada je izgubio jako puno vojnika.

Njihovo kraljevstvo je severo-zapadno odavde. Svaki dan strepe od Crnog zmaja. Bolje im im bilo da ga izbegavaju. A u vezi rudnika... Tamo se kriju strašno opake zveri, čoveče. Ne bih se usudio da kročim tamo.
- Ti si baš vezan za ovo mesto...
- Da ovde sam tri stotine godina. Tri stotine godina čuvam rudnik i služim Crnom zmaju.
- To je mnogo...
- Da... Čekaj...
- Šta je?- upitao je Nik radoznalo.
- Sagni se!
Gnobul je čuo zvuk krila... Bio je to Crni zmaj!
- Brzo, beži kod onog drveta tamo pre nego što te vidi!

Nik je pobegao. Kada je video tu grdosiju, nije hteo da rizikuje. Iza drveta, pažljivo je posmatrao rok događaja. Crni zmaj se uz urlik spustio na zemlju. Bio je strašan, jeziv, sa velikim crvenim očima, koje su virile iz očnih duplji. Bio je najveći! Žuta krila su izlazila iz tela prekrivenog crnim krljuštima. na repu se nalazio šiljak u obliku strele. Gledao je Gnobula.

- Da li si primetio nešto neobično, čuvaru?
- Ne, gospodaru.
- U daljini sam video neka ljudska bića kako se motaju ovuda. Nemoj me lagati. Nisam glup, ti beznačajni stvore!
- Ne lažem vas, gospodaru, možda vam se učinilo. Ovde sam puno godina, i nisam video nijedno ljudsko biće.
- I bolje bi ti bilo. Da ne osetiš vatru u svom telu. Kako te ubija iznutra.
Urliknuo je i počeo mahati krilima i ,dok se dizao sa zemlje, prozborio je dubokim glasom:
- Vrlo dobro. Siguran si, za sada.- i odleteo je... Niku je zastajao dah. Kada je video da odlazi, vratio se kod Gnobula.
- Vidiš! To čudovište bi vas pobilo u sekundi. Nemilosrdan je. Ima hladno srce. Ali, ima jedna tajna, koju ću samo tebi reći...
- Koja?
- Nađi Crno Oko, dijamant. Ako ga razbiješ, Crni Veliki će umreti!
- Stvarno?
- Da. Zato ga tako pohlepno čuva. Taj dijamant jeste njegovo srce.
Nik nije mogao da veruje. Držao je tu ogromnu mašinu za razaranje u svojim rukama. Mogao je da kontroliše i tok rata. Rata koji im je bio blizu...
- Zanima me samo jedna stvar. Zašto me nisi ubio?

Gnobul je počeo vrteti glavama, dok su mu oči letele ka tom ljudskom biću. I on je nekada bio isti. Magija dijamanta ga je začarala. I on je nekad bio pohlepni stvor, sa večnom željom za bogatstvom. Ali, dijamant ga je začarao. Jedino njegovim razbijanjem se mogla skinuti kletva.

- Zato što sam i ja nekad bio čovek, kao i ti... Sve ovo što vidiš je maska. Hteo sam dijamant za sebe. A onda me je crni zmaj bacio pod njegove čini. Moram da mu služim...
Nik je slušao i duboko u duši znao bol tog odvratnog bića.
- Moram ići do tog zmaja. Moram uzeti kamen!
- Hahaha! Ti ludi čoveče! Ne znaš u šta se upuštaš!
- Ako je cena moj život da se spasi dobro u ovoj zemlji i moji prijatelji, onda me nije briga!
- A kako ćeš ući?- upitao ga je balaveći.
- I silom ako treba.
- Ti ludi, izmoreni čoveče! Možeš i sa druge strane ako ti se toliko gine. Ali smrt ti je svakako zagarantovana...
- Ne marim!
- Sačekaj veče. Možda će doći kralj pa mu zatraži ključeve.

- Ali do večeri se svašta može desiti.
- Neka bude ono šta je suđeno...- odgovorivši mu, Gnobul je šarao prstima po crvenim linijama vrata, i divio se toj neprikosnovenoj hrabrosti. Možda je došlo vreme da opet zavlada mir u Zemlji Zmajeva.