Plamen vatre je goreo tiho i kao da ništa nije moglo narušiti mir. A ipak, kao da je svakog časa mogao iz nje iskočiti veliki zmaj. Sedeo je tako u fotelji i u polusnu slušao taj umirujući zvuk. Iznenada začuo se urlik i ogromna kandža ga je zgrabila za nogu. Vrisnuo je. Dok je došao k sebi, u trenutku je sve nestalo. Zver se vratila u vatru. Ostao je u čudu. Nije znao šta da misli. Pogledao je na sat. Ponoć. Okrenuo je glavu i ponovo pogledao u pravcu kamina. Vatra se ugasila. Istrošila je svu energiju... Ustao je sa fotelje i užurbanim i pomalo teškim korakom krenuo je da uzme drva. Osećao je da mu srce polako dobija ujednačen ritam, polako dolazi k sebi. I dok je koracao tako ka vratima, ugledao je policu sa knjigama.

- Da li je moguće? Ili mi se učinilo... Kakva je slučajnost da iskoči zmaj iz vatre?- mrmljao je dok je gledao policu.
Polica je bila stara, drvo je izgubilo boju. Jača braon boja je prešla u svetliju boju, ali je polica bila jaka. Na njoj su se nalazile mnoge knjige, velike i male, ali on nije primetio jednu staru, crnu knjigu, punu tajni. Knjigu jednog izgubljenog sveta. Osetio je hladnoću čim je kročio kroz vrata kuće, u tu divljinu... Pogledao je levo i desno, da vidi ima li vukova. Znaju biti opasni u ovo doba godine. Oštra je zima...

Koračao je prema šupi, praveći korake velikog razmaka i dubine. Osećao je da mu jakna od krzna ne pomaže. Ali nastavio je dalje, stalno se osvrćući. Nije ih bilo. Začuo je samo lavež svog psa, vučijaka Demona. Nazvao ga je tako jer zna gde žive. U jednom naselju u Vermontu, malom gradiću, Stowe. Mali grad sa svega petstotina duša. A ipak, bio je složan. Svi su pomagali kad je zatrebalo i kad čoveka zadesi neka nevolja.

Demon je dobro znao kakvi vukovi vrebaju njegovog gospodara i ovce u oboru. Svake zime je tako. Ipak, ova je bila prehladna, preoštra. Bilo mu je već tri godine, već se borio sa tim planinskim ubicama. Kako ga je voleo. Majkl mu je prišao i pomilovao ga. Njegova crna oštra brada je svaki sekund sakupljala sve više snega i mraza. Bio je poprilično krupan za jednog Amerikanca. A kako i ne bi, četrdeset mu je godina. Njegovih stotinu devedeset centimetara mu se činilo previše, a tek težina. Znao je da je u tim godinama...

- Kako si dečko, jel ti hladno? Jesi i ti ostario? Vidi se da nisi u formi.- govorio je kroz smeh. Znao je da ga pas razume, primetio je njegov pogled. Nakon par trenutaka je ušao u šupu i nakupio drva. Dok je izlazio van, čuo je zavijanje vukova. Pas je zarežao.
- Polako dečko, sve je u redu. Samo nek probaju prići te propalice!- govorio je snažnim glasom i sa nepoverenjem, dok je mazio Demona. Za par trenutaka se okrenuo ka kući i zakoračio u dubok sneg. Trebalo mu je desetak minuta da dodje do vrata. Ušavši i spustivši kantu, pogledao je prema knjigama. I opet je nešto tražio. Neku knjigu, koja beše zaboravljena. A opet su mu se sve činile poznatim. Gledao je tako i vrebao pogledom. A onda je spazio staru, pomalo izlizanih stranica.

Malo se propeo na stopala i uzeo ju je u ruke. Gledao ju je. Slova su bila mrka, zlatna, pomalo izbledela, strane iscepkane od stajanja, ali bilo mu je svejedno. Dohvatio ju je i stavio po strani, sa namerom da je celu pročita, ne bi li otkrio neke stvari. Naložio je vatru i u polumračnoj sobi je buknuo plamen koji je terao hladnoću. Osetio je kako mu voda kaplje sa brade i kako zvuk odjekuje na podu. Tišina.

Hladna tišina bila je prekrivena toplim buktanjem vatre, čije su varnice i pucketanje davale toplinu tom sobičku. Uzeo je knjigu i otvorio ju je. Na prvoj stranici se jasno ocrtavao crtež zmaja. Velikog, zastrašujućeg zmaja. Nije znao da će mu jednog dana dobro doći ta knjiga koju je skupo platio jednom uličnom trgovcu...

,, Preporučujem ti ovu knjigu. Pazi, jako je tajnovita, možda i istinita. Neki kažu da su je napisali sami vračevi širom sveta, ali to nije dokazano. Ništa nije dokazano u toj knjizi. Tvoja jedina snaga je nada. Kad budeš čitao, obrati pažnju na crno-crvena slova na svakoj stranici. Možda te upute na pravi put. Ja je nikad nisam otvorio. Bojim se njenih tajni...''-rekao mu je primajući novac.

Otvorio ju je. Listao ju je. Polako. Obraćao je pažnju na ta slova. Crna slova na iscepkanoj hartiji. Počeo je da tumači prve redove, stiskajući prstom to staro parče drveta.
,, Dan Valahara, 1500 godina pre Velikog Zmaja. Strašna godina. Pogubna godina. Svuda je plamen Crnog Zmaja. Sve je spalio. Samo smo ostali mi, slobodni narodi, ne čekajući ništa. Ne bojeći se ničega. U ovom prokletom mestu. Ja, kralj Erebor, vladar mističnih rudnika, sam u klopci. U zamci smo. Ne možemo napolje. Bojimo se. Gledamo spoljni svet i nesmemo napolje. Pustoš. Pustoš posle vatrenih kugli. Nema nam pomoći...''

Majkl je na trenutak zastao. Trznuo je malčice glavu ka plafonu i zamislio se. Njegove misli nisu bile čiste. Bile su ispunjene zmajevima. Već ga je očarala knjiga. Hteo je da zna više. pogledao je opet stranicu koju je čitao. Primetio je u donjem levom uglu stranice slovo A. Nastavio je čitanje...
,, Na nebu se opet čuje urlik gospodara Zmajeve doline i njegov glas... ,, Gde se krijete? Gde ste pobegli? Gde da vas tražim da vas tužna sudba zadesi?'' Crni Zmaj. Gospodar neba. Preprečio je sve izlaze. Ne možemo van. Zarobljeni sa stvorenjima iz dubina mraka i tame. Okupio sam nas.Sve preostale. Idemo ka izlazu. Ove preostale mašine su nam jedina nada. Krećemo u pravcu Lotosa. Cvet ima predivan miris. Suviše je tiho...''
Majkl je pogledao u dnu stranice. Slovo K! I pored toga već je uvideo taj stašan zaplet. Svemoćni kralj Patuljaka je u klopci. A Crni Zmaj? Uništitelj je tražio nove žrtve. Njegova crna krila od dvadeset i više metra su se izdužila na nebu i prolazila kroz oblake. Njegove crvene oči su stalno gledale.

Njegov urlik se čuo daleko. Plamen još više. Vrelina vatre. Večna tuga. Izgle-dalo mu je na tren kao da čuje urlike iznad kuće. Okrenuo je list i na sledećoj stranici video neku mrlju, iako mu nije bilo jasno šta predstavlja. A pored nje je video neki dugački mač, koji je bio u plamenu. Nastavio je sa čitanjem, pažljivo obraćajući pažnju na svaki detalj...
,, Prešli smo deset kilometara. Ruke nam drhte od mračne hladnoće i straha od demona tame. Zmaja dinosaurusa, malog ali opasnog, tihog ali smrtonosnog. Ne biste dočekali da vidite tog Iguaitrona, brzog poput vetra. Ima crnu krljušt i zelene oči. Njegovi oštri zubi vam se zariju poput Mača Svetlosti. Blizu su, čujem krike i vrisak. Čekamo sudnji dan dok koračamo ovom tesnom stazom. Osećamo samo jezu, hladnoća se uvukla pod kožu. Mašine idu sporo. Kotrljaju se točkovi i ostavljaju tragove, ali sve to izgleda tromo. Zmajolike napasti se približavaju. Sve su bliže. Moramo požuriti.''

Majkl je bio sve više radoznao i sve je pažljivije čitao. Želeo je da zna sve do detalja. Vatra je gorela i toplota se nastanjivala u sobi sve brže i brže. Osetio je neku čudnu jezu kako mu se nastanjuje po koži. Verovatno je to zbog knjige. Osetio je i te čudne otkucaje srca, koji su se naizmenično smenjivali.

- Proklete godine! Dao bih sve da se vratim unazad makar i pet godina, da samo osetim tu mladalačku snagu. Prokletstvo!- mrmljao je ljutito, dok je osećao te nemirne talase i umor u grudima. Dok je sedeo nije ni slutio kako je vreme prolazilo. Zapitao se kako godine ovako brzo prođu? I kako ova knjiga uopšte može doći do nekog smrtnika? To nije bila obična knjiga. To je nešto više! Ustao je da spremi čaj. Iznenada, dok je bio okrenut prema polici sa sudovima, kroz prozor se tiho ušunjao vazduh. Vetar je pružio svoje ruke ka knjizi. Nekoliko stranica se prelistalo u sekundi. I nakon toga, povukao se kako je i ušao. Nečujno.

NADAM SE DA ĆETE UŽIVATI ČITAJUĆI. OVO JE MOJA PRVA KNJIGA KOJU SAM NAPISAO, SVI KOJIMA SAM POKAZIVAO PRE ZAVRŠETKA SU REKLI DA JE JAKO DOBRA, PA SE NADAM DA ĆE I VAMA. OVO JE NEPOTPUNA PRVA GLAVA NADAM SE DA VAM SE DOPADA DO SADA. :) SLEDI NASTAVAK...