Spuštao se mrak. U daljini se naslućivao dolazak Meseca. Prošlo je vreme crvenih svitaca. Sada će biti normalne, žućkaste boje. Njemu je to prijalo. U polumraku, u večernjim satima, zaživeo je njegov svet. Nije voleo Sunce. Bio je predstavnik onih što žive za tamu, loveći nemilosrdno, baš kao i njegova sestra. Kao i njegov otac. Kao cela rasa Mračnih.

Živeli su za noć. Da pod otkriljem Meseca love, uživaju u ukusu krvi, koja im je donosila potrebnu snagu. Sada su bili najmoćniji. Dobili su dar besmrtnosti. Mračni gospodar im je podario sve prednosti večnog života. Vodio ih je u borbe, pobede i poraze, koji nisu lako prebrodili. Ali tada nisu imali tako moćnog neprijatelja poput ovog koji im se primakao blizu.

Veštica je sve znala. Znala je gde su najslabiji, planirala je pohod na tu mračnu i zapuštenu zemlju punu mrtvih stvorenja, drveća, vazduha. Znala je da je moćnija od Postopolisa. Znala je da može pobediti tog besmrtnika jednim udarcem. Ali nije htela da otkriva planove. Gledala je u tu neosvojenu dolinu, koja je krila mnoga stvorenja.

Pa i slobodne narode. Ali i njene glavne neprijatelje. Gledala je i vrebala svaki trenutak sa svog balkona na ledenom zamku, dok je duvao zimski vetar usled tople klime. I oni su znali da imaju ispred sebe vrlo težak zadatak. Za ljude i Patuljke će lako ali Veštica... Nisu hteli da još zalaze u te vode. Taj mračni narod, željan osvete. A on je znao dovoljno da može da ih predvodi u tom pohodu. Znao je da će mu otac to dopustiti. Verovao je u njega.

Ali, nije verovao sestri. Bila je previše laka, previše naivna. On je bio čvršći od nje. Pao je mrak... Na zemlji su se čuli cvrčci sakriveni u travi. Travi koja je bar malo ukrašavala već ionako mrtvu zemlju. Nalazio se na balkonu zamka kojeg je njegov otac sagradio pre mnogo godina. I tad je nastala i cela istorija njihovog naroda. Zapisao je sa krvlju prve životinje koje je tada ulovio, dve rečenice, na zidovima novoformirane tvrđave: ,, Vladaćemo vekovima.''.

Gledao je u reku koja tekla oko njihovog zamka i koja je bila dosta široka i brza. Posmatrao je tu reku krvi, reku punu leševa koja je zaobilazila sitno kamenje koje joj se našlo na putu.

Okruživala je zamak. Predstavljala je mesto gde se u zatamneloj krvi mešaju trulo meso, kosti i sve ono što su ovi odvratni stvorovi bacali. Posmatrao je neko vreme, a zatim sklonio pogled. Njegovo režanje,krvave oči, beli očnjaci, sve je ukazivalo na to da je dostojan trona Mračnih. Trona Lobanje.

Njegovo lice je bilo sivo, mrtvo, a u isto vreme živo. Bio je sve moćniji i moćniji. Naučio je da barata mačevima, koji su se nalazili u futrolama na njegovim leđima. Kao ni-ndža samo smrtonosniji, bez milosti. Naucio je veštinu mačevanja, delom sam, delom od oca. Bio je neustrašiv. Uvek je nosio kapuljaču, koja je skrivala njegove ubitačne instinkte i namere. Drejk mu beše ime. Mračni princ. I uvek je želeo da bude prvi, uvek je želeo više.

Želeo je da učini oca ponosnim. Koračao je u čizmama koje su bile ukrašene sitnim lancima koji su stalno zveckali. Na kamenim, tamno-zelenim pločama se čuo zvuk čizama. Imao je ledeni pogled, pogled koji izaziva u isto vreme strah i divljenje. Nestao je.

Teleportirao se do odaje u kojoj se nalazio tron i u kojoj je sedeo njegov otac, a Zeja je bila naslonjena na zid, prekrštenih ruku, sva u crnom. Nije progovarala, bila je mirna i samo je posmatrala šta se dešava, pogledavši na trenutke ka prozoru koji je skrivao tajne noći. Mesec je već uveliko bio izašao. U daljini se čulo zavijanje vukova.

- Dobrodošao sine. Kako se osećaš?
- Dobro oče, hvala na pitanju. Šta ova radi ovde?- uputio je mrzovoljni pogled ka Zeji. Nije je podnosio. Kao da je predstavljala njegovu glavnu prepreku da nasledi oca.
- Pazi na ponašanje, Drejk. Ona ti je sestra. Tvoja krv. Moja krv. Ne zaboravi to. Ne zaboravi da ste vi prvi koji su nastali iz mojih vena. Ne zaboravi da ste predstavnici tame. Trebalo bi da cenite jedno drugo.
- Da, ona mi je sestra. Ali ne podnosim je...
- Hahaha... Šta je bilo brate? Zašto si tako mrzovoljan? Nisi imao dobar ulov danas? Ili ti je samo dosadno?- rekla je iz senke koja je nastala zahvaljujući svetlosti Meseca.
- Uh, ideš mi na živce, sestro, da nije sada otac ovde, pokazao bih ti. Prerezao bih ti vrat ovim čelikom.
- Drejk!

- Izvini oče...
- Da li znaš koliko sam se morao odricati svega da bi stvorio naše kraljevstvo? Ha? Da li znaš koliko mi je trebalo da vas podignem? Da li znaš koliko mi je trebalo da uložim napor da bi našoj rasi obezbedio večni život?! Ko si ti da odjednom posta-vljaš pravila?- grmeo je svojim dubokim glasom. Oči su mu promenile boju. Ustao je sa trona. Gledao je u sina i nije mogao da shvati odakle mu tolika grozna narav.
- Ne znam, oče.

- Trebao bi da se ugledaš na sestru. Treba da ti je žao. Kako očekuješ da vladaš svim ovim bićima kada ih pokorimo? Ili da naslediš moje mesto, kada imaš tako groznu narav? Više sam očekivao od tebe!
- Izvini, oče. Izvini sestro.- pogledao ju je naklonivši se sa netrepeljivošću. Čekao je pravi trenutak.

- Ti si moj sin, zapamti to. I shvati da si ti najbolji ratnik koga je ova rasa imala. Imaćeš tu čast da povedeš vojsku kada krenemo u rat. Ništa nam se neće isprečiti na putu tada. Ali, do tada, strpi se i poštuj sestru.

- Hoću, ne brini.- okrenuo se prema njoj i tiho zarežao dok je izlazio na vrata. Otišao je do kaveza gde su bili Pakleni Psi. Bili su zaduženi za vuču njegovih bojnih kočija. I nisu bili to obični psi.

Visoki oko pet metara, krupni, sa ogromnim zubima, i krilima poput orlovih, lajali su na bilo koga ko kroči na njihovu teritoriju. Lavež se čuo i van zamka. Ali, ne i na njega. On ih je othranio dok su bili mali, on im je davao ogromne komade mesa da napuni te nezasite proždrljivce. Mesojedi! Bili su spremni da uđu u borbu sa bilo kime. Neprestano su režali dok su im bale silazi-
le niz usta. Pomilovao ih je, pruživši ruku kroz rešetke. Osetili su njegove prste na svojoj koži prekrivenoj crnim, kratkim dlakama. Smirili su se. Čuli su i njegov glas.

- Doći će taj dan. Polako sestro. Doći če i taj dan kada mi više nećeš stajati na putu da povedem ovu vojsku u pobede. I otac te previše štiti. Ali neće dugo. Svima ću pokazati!
Nakezio se, milujući ih lagano. Zatim se okrenuo i na jednom od drvenih stubova zario svoj dug i široki mač. Sečivo je lako probilo komad starog drveta. Osećao je strahovit bes koji je morao da iskali negde.

Možda mu ovo nije najbolja ideja za to. Stavio je svoj mač u futrolu i potrčao. Iskočio je kroz prozor u dvorskoj podzemnoj odaji tog ukletog zamka. Plašt mu se počeo pomerati zbog ogromne brzine. Nije mario za ogroman prostor koji ga je delio od tla. Samo je skočio sa kamenja. Nije se plašio. Bio je besmrtan, i ova mala prepreka mu neće ništa učiniti. Noge su se malo ukopale u zemlju od pada. Čizme su ostavile mali, duboki trag. Okrenuo se ka mesečini.

Neprestano je hvatao svetlost gospodara noćnog neba. A onda, u trenutku je počeo da se menja. Oslobodio je demona u sebi. Tu sposobnost pojačavanja sluha, njuha, snage, oblika tela, imali su i njegov otac i sestra. I niko više u njihovom carstvu. Samo su oni mogli da prizovu pomoć boginje noći Sartide da im podari dar Krvavog lovca.

I to nije bio običan dar. To je bio dar koji je samo on i njegova porodica imala. Bila je potrebna samo snaga volje da se odluči na trpljenje kratkotrajnog bola. Skinuo je plašt sa sebe, koji je ubrzo pao na travu. Bacio je mačeve. Pogledao je u Mesec i počeo da zavija kao vuk. Demon u njemu je počeo da izbija na površinu.

Njegovo mršavo ali mišićavo telo, počelo je da se širi, mišići su mu se počeli povećavati, lice mu je promenilo izgled. Njegove oči, promenile su boju. Bile su žarko crvene. Njegova snaga, um, njuh, sve se to pojačalo, poraslo. Da, to je bila moć Demona Krvi, sluge Sartide. Osećao je kako je svemoćan, osećao je kako je sposoban da uradi bilo šta, da pobedi bilo koga. I pre toga je bio moćan, nemilosrdan mračni princ. A sada je još jači. Brzina, preciznost, ubojitost, sve mu se to povećalo i promenilo. Sartida je bila moćna boginja.

I Postopolis je svakodnevno imao rituale, klanjao joj se, kako bi im i dalje prinosila darove. Nije hteo da se naljuti. A Drejk je uživao pod otkriljem noći, pod zvezdama. Njegovo krupno telo, dobilo je sada štit od neprobojne kože, a na leđima su mu izbijali mrki plavi šiljci, znak Sartidine ogromne moće. Za njihov narod Sartida je bila snažnija i od Gospodara vetra i Gospodara vatre. Kao da su se stalno prepirali oko nečega. A on je dobio lice poput bezdlakog vuka. Izmenio se.

Uhvatio je brzinu, još uvek svestan šta se oko njega dešava. Gazio je čizmama mrtvu travu, dok su lanci neprekidno zveckali. Sve je bilo tiho. Samo je on lomio poneku grančicu koja mu se našla pod nogama, na prljavom šumskom tlu. I trčao je. Nije se ni zadihao. Jer, moć u njemu je porasla. I nije se žalio naprotiv. Zverska strana je uživala u tome. U noćnom nebu. Skočio je. Lako se odlazio sa tla. Stao je na jednu podebelu granu od krošnje drveta u blizini.

Naslonio je jednu ruku, dok je gledao u Mesec. Nasmejao se, dok su mu iz usta virili mnogo veći zubi. Mnogo je bolje osećao mirise. Iz tog glasnog smeha se promolilo par reči.
- Vrlo uskoro, sestro moja. Vrlo uskoro...
Vratio se u svoj prvobitni oblik i otišao do mesta gde je ostavio plašt. Obukao ga je i uzeo mačeve, pakosno se smejući. Odšetao je do zamka, dok mu je svetlost Meseca obasjavala lice. Skočivši, opet je bio tamo, sa svojim saputnicima. Pomilovavši ih, teleportirao se do svoje odaje, mračne i tihe, i koja je krila zatvorena vra-ta i prozore. Staklo je bilo prašnjavo i zamagljeno. Baš onako kako je voleo.

Odaja je bila poptpunio prazna i sablasna. Počeo je da korača po zidu, laganim hodom. Demonskim hodom, jer on je to i bio. Jedan samo običan, krvoločni demon. Lagano je koračao po toj neravnoj površini, popunjenoj sa zelenkastim ciglama. Kada se popeo na plafon, i počeo da visi naglavačke, samo se nasmejao i na trenutak zatvorio oči. I nije ni o čemu razmišljao.

Samo je stvorio osmeh na usnama, dok mu je plašt padao preko glave. Futrole su čvrsto držale mačeve da ne ispadnu. Bili su slični samurajskim, ali mnogo oštriji i drška im je bila srebrnkasta, ukrašena cr-nim koncima. Prekrstio je ruke i smišljao svoje pakosne planove. Znao je da će još malo vremena proći dok ne pokaže prvo sestri gde joj je mesto, a onda na silu izbori mesto na Tronu Lobanje. Velika Lobanja ga je dozivala. Stalno, svake noći, minute i sekunde.

Bio je potpuno miran, i uživao je u noćnoj lepoti, i tom svežem, opijajućem vazduhu, koji je dopirao iz mesta gde se nalazila malena pukotina na tom vekovima starom prozoru.