Kišne kapi su padale na njegovu kratku braon kosu, dok je koračao po blatnjavom putu. Nije znao kuda. Vodila ga je velika želja da opet ugleda svoje prijatelje. Počela je grmljavina. Na nebu, na tom beskrajnom sada već crnom prostoru, video je munje i čuo gromove. Nije znao da je bio blizu nje, opake čarobnice, koja ga je posmatrala svakog dana, noći, sekunde. U očima mu se videla tuga. Zaplakao je. Osećao se bespomoćno. Kao da nije znao šta da radi. A kako i bi? Nalazio se usled hladnog, pomalo ledenog talasa nepredvidljivog vremena koje je rešilo da pokaže ružno lice baš u nezgodnom trenu, kada je on bio bespomoćan.

I beskoristan. Osećao se beskorisno, dok su mu se suze slivale niz lice. Ali, nastavljao je dalje iako ne zna kuda. Iako ne zna gde. Pogledao je levo, pa desno. Obrisavši kapi sa lica, odlučio je da krene dalje. Iz njegovih vratnih žila se začuo glas:
- Gde ste gospodine Majkl? Gde ste se sakrili?
Osećavši umor koji nije rešio da ga napusti, pravio je korake jedan po jedan, i svaki mu je bio sve teži i teži. Okruživale su ga visoke jelke, hrastovi, kestenje i razne druge vrste visokog i razgranatog drveća.

Samo je pratio stazu, dok se na njega slivala ogromna količina vode iz pobesnelih oblaka. Nije bilo smeha da hrani svoju dušu, nije bilo svetlosti da pokaže smer. Samo tuga. samo mrak. Duboko u sebi skupljao je snagu dok se borio sa strahom. Strah da čuje njen glas jeo ga je iznutra. Ali, začuo ga je...
,, Džonee... Sve si mi bliži. Osećaš li kako ti se krv ledi? To je zbog moje blizine Džone! Znaš da ne možeš da mi odoliš. Ne možeš da odoliš hladnoći Džone. A sada ću potpuno slediti tvoje srce... Sada si moj. Više nema ko da te čuva.''.

Osetio je kako posustaje. Telo mu se smrzavalo i tonuo je u hladnoću. Svesnost mu se gubila dok je padao na zemlju. Uz nemogućnost da uzvrati, kleknuo je gledajući u nebo. Bol je postajala sve snažnija. Padao je u ledenu jamu punu zagonetki i večne tuge.

Njegove oči postajale su plave, beonjače su posivele. Njegova koža postajala je bleda, primajući tu užasnu hladnoću u sebe. Ulazio je polako u taj hladni svet. Uz poslednji glas iz usta, nestajao je, polako. A ona, Ledena Dama, se pojavila ispred njega i gledala ga kako propada smejući se. Pomilovala ga je ledenim rukama po licu. Nije je osetio. samo je mogao čuti njen glas...

- Tu sam Džone. Ispred tebe. Puno nam je trebalo da se sretnemo.- taj duboki hladni ton samo je ona mogla da proizvodi. Sve je ledila oko sebe, mraz se osetio na cveću, travi i drveću. Svuda oko nje je nastajalo mrtvilo. Led se uvukao u sve ćelije života. Vetar je počeo malo jače duvati...
- Sad si moj sluga. Ustani. Povešću te sa sobom u naš dom. Nema veze. Nisi doneo knjigu. Ali kasnije ćemo je uzeti.
- Da moja kraljice. Zajedno ćemo vladati.
- Zajedno...

Njen pogled se ustremio ka kišnom nebu, koje je slivalo svoj bes. Pružila je ruku. Iz njenih dugih, tankih i pomalo starih prstiju, izašla je svetlo-plavičasta svetlost. U istom momentu je probila tamni zid i prolazila je kroz ljubičaste linije elektriciteta koje su padale na tlo. Počela je da pevuši pesmu koja je bila na nekom starom jeziku, ne spuštajući ruku. Nakon par trenutaka, veliko, sivkasto stvorenje je počelo da im se približava.

Zmaj Vetra je bio prelepo biće, iako mu narav nije bila baš čista. Njegova silueta se jasno ocrtavala kroz nebeski prostor. Njegova duga, i pomalo providna sivkasto-žuta krila, vijorila su se na vetru. Uz urlik i pogled iz sitnih očiju, spuštao se ka njima. Njegova pojava je bila sama po sebi čudesna. Rep koji je bio izuzetno dug i tanak, krio je na kraju srebrne šiljke, koji su bili oštri poput noža. Srebrne krljušti su se presijavale na zracima Sunca, koje je uspelo da nekako promoli glavu kroz strašnu oluju. Gledao ih je zeleno-žutim očima. Čekao je naredbu...

- Dođi, ustani, Džone, moramo da krenemo. Da upoznaš moj dom.
- Da gospodarice.- odgovorio je hladnokrvno. U njemu više nije bilo ničega.
Popeli su se na zmaja, koji je mahao krilima.
- Drži se čvrsto, uhvati ga za vrat.
Uzletevši sa zemlje, zmaj je uhvatio munjevitu brzinu i nestao je među oblacima. Bio je izuzetno brz. Jedan od najbržih zmajeva na ostrvu.

Veštica je znala da bira. Znala je da će se kroz ljusku od jajeta koju je dobila od nekog gremlina, uz malu cenu, izleći brzi i ubojiti pratilac. Hranio se pticama ali i drugim životinjama. I brzo je rastao, sve dok nije dosegao svoju punu veličinu. Sve dok nije stekao svoju ogromnu snagu. A ipak, imao je slabost. Bio je jedan od najmanjih zmajeva.

Njegova koža i krljušt su bili pretanki za oštre i dugačke zube Velikog Crnog ili Velikog Crvenog. To je bila pretanka odbrana. Pretanak štit. Čak i jedna strela je bila dovoljna da ga usmrti. Ali, kako je bio veličanstven i prekrasan. Leteli su među beličastim mrljama nebeskog svoda.

Sekli su ih, držeći se čvrsto za njegov vrat. Hladnoća... Hladnoća ga je uzela pod svoje! Nije bio to više onaj stari Džon, dvadesetogodišnji lingvističar. Sad je bio sluga te opake čarobnice, gospodarice olujnih, morskih i kopnenih vetrova, spremne da zavlada celim ostrvom.

Sad je bio samo sluga. Više nije bio čovek. Više nije bilo emocija. Više nije bilo suza. Sledile su se. Više nije bilo straha, iščezao je. Sada je samo mogao da čuje. Nije ništa mogao da oseća. Osećaj dodira, njegovu lepotu, uzela je hladnoća. I nije se se mogla oterati. Sada je tu, u njegovom srcu, duši, i više nije bilo ničega u njemu.

Samo se držao za vrat tog prelakog bića i disao ledenim plućima. U njegovim plavim očima, koje su zamenile zelene, i koje su bile prozirne, ocrtavao se lik zmaja, i onog što se nalazilo ispred njega. Ali, nije video... Leteli su iznad reke Dum, koja je bila zagađena od krvi, pomalo ljudske, a pomalo i životinjske, jer krokodili su uvek bili gladni.

Ali, nisu bili obični. Bili su to jedni od najvećih krokodila koji se mogu zamisliti! Mogli su u trenu da progutaju mladunče slona da su hteli. Njihov neprobojan oklop, velika usta i sposobnost kamuflaže, da se prikradaju i vrebaju u toj polukristalnoj vodi, koja je obilovala brzacima, učinili su ih jednim od najvećih predatora na ostrvu. Veštica i Džon su pogledali ka malim talasima, koje je stvarao slabašni vetar...

- Vidiš. Ovo je reka koja nas može odvesti do naših neprijatelja. Samo je prati i nakon četiri dana hoda, pronaći ćeš vrata. A ko su naši neprijatelji?
- Mračni gospodar, njegova deca, Patuljci i ljudi...
- I sve što gmiže slobodno po netaknutoj polovini ostrva koje se odupire našoj hladnoći. Ali uskoro će i to biti zaleđeno. Pametan si Džone. Bićes od velike koristi.

- Hvala, gospodarice.
Leteli su iznad šuma, potoka, kamenja, i na svemu su se nalazili tragovi leda, snega i životna energija beše ugašena. Leteli su i Ledena Dama se smejala, likovala, dok joj se haljina vijorila na vetru. I dok je još besnela oluja, zmaj je urliknuo i dao znak da su stigli. U daljini su mogli videti zamak, koji je sijao punim sjajem. Te kule koje su se dizale visoko u nebo, presijavale su se. Presijavao se led, koji je bio savršeno isklesan od strane njene magije. Isklesan je bio samo za par sati. Par sati užasnog bola.

Ogroman zamak, koji se isticao po ogromnim kulama. Deset kula koje su imale svaka po jedan prozor, i u kojima nije bilo toplote. Sleteli su i sišli sa zmajevih leđa, koji je za par trenutaka otišao od njih. Odazvaće se opet. Ah, da je Džon mogao da vidi taj prizor! Stajali su ispred velikih ledenih vrata, na kojoj su bile isklesane šare koje su predstavljale cveće, pogotovo ruže.

Ali, lepota ruža se ne može dočarati... Oko zamka se nalazio debeo sloj snega, kao podupirač. Ušli su. Koračali su ledenim hodnicima, koji su bili izuzetno prostrani. Hodnik je bio jako velik i bila je to najveća prostorija u zamku. Sa njihove leve strane su se nalazile stepenice koje su vodile do glavne odaje, sobe sa kuglom. Kuglom, koja je nadzirala celi svet. I svemir!

Veštica je uzela Džona za ruku i povela ga na sprat. Njene kristalne štikle su ostavljale tragove po tankom sloju leda. Usledio je prvi korak. Pa drugi. Nisu se hvatali za ogradu. Najzad, popeli su se gore i ušli u odaju. Kristalna kugla je mirovala. Džon je pratio vešticu u stopu. Nije bio svestan nijednog postupka, sada je pod njenom kontrolom!

- Sedi na stolicu kraj moje.
Seo je. Eh, da je mogao osetiti hladnoću koja se uvlačila pod kosti. Ali nije. Bila je već unutar njega. Seo je... U tu hladnu veliku fotelju. Tron. Možda jednog dana dobije bolji položaj. Veštica je stala pred sto sa kuglom i gledala.
- Još ništa... Svet je miran. Previše miran. Ali, uskoro će doći naše vreme!- pogledala je u njega.- Drago mi je što si ovde Džone. Sediš kraj moje fotelje. Zajedno delimo tron! Zar to nije sjajno? Vladamo ovim zaleđenim svetom. Ali treba i druga polovina da se pokori. Uskoro, vrlo uskoro.- pričala je gledavši u kuglu.
- Da, gospodarice. Pokorićemo jedan grad po jedan...

- Pametan si Džone. I očekivala sam takvog ratnika i osobu. Nisam pogrešno izabrala, kao i sad. Vidiš li one talase tamo?- pokazala je uperivši ruku ka Crvenom okeanu, koji je bio stvarao talase. Vetar ga je na to primoravao. Talasi su bili sve veći i veći.- ti talasi će nam pokazati dan napada. zato moramo skupiti vojsku. Vojsku koju je samo kraljica poput mene vredna...

Pogledala je u kuglu. Ugledala je poznato lice.
- Generale, dolazite ovamo! Imam zadatak za vas.
- Odmah, moja kraljice.- uzviknuo je tanki glas. Bio je to Beli Varkob, biće slično gremlinu, ali mnogo opakije i lukavije. Beli Varkobi su nastanjivali vrhove planine Drezna, i delili granicu sa Crnim zmajem. Veštica se prišunjala, uzela dva jajeta i odletela kasnije na zmaju. Šta je dobila? Verne podanike i vešte generale. Varkobi su bili stvorenja koja su bila pomalo glupa, ali ne daju se prevariti. Nisu bili ni brzi ni snažni, ali su odlično sarađivali i komunicirali.

Razmnožavali su se takođe vodom kao i gremlini, ali Varkobi su se mogli i držati u zatočeništvu. Kao životinje. A oni su mnogo gori! Stalno su se kezili, pravili taj širok osmeh preko lica, bili niski kao Patuljci, imali su i belo krzno poput polarnih medveda ili lisica. Ali, bili su uporni i hrabri. Veštica je zahtevala posebne odaje za uzgajanje ovih malih belih napasti. Kada su mali, stalno traže da se napune njihovi meleni žuti stomaci, okruženi belom dlakom. Proždrljivci jedni. Ali zajedno predstavljaju veliku pretnju. Veštica je to dobro znala. Bili su naročito korisni kod pokoravanja delova oko planine.

Svi šumski stanovnici su pobegli, kada su Varkobi krenuli da haraju sa svojim ledenim puškama... Ali, sada, veštica je imala veće planove... Došao je u njene odaje i nevinim pogledom ali sa strahom u srcu, zatražio zapovest...
- Da si odmah okupio hiljadu napasti. Uskoro krećemo u rat. Kada dođe prava prilika. Krećemo u pohod. Niko nas tada neće zaustaviti hahaha! A sad požuri!- razderala se na to malo belo biće, koje je samo potrčalo niz ledene odaje, a Ledena Dama i Džon su ostali sami...