Nije osetio da dolazi jutro. Još je bio pod čarima noći, koja se menjala iz trena u tren. Čas vrelina, čas hladni daškovi vetra. Okružen toplotom, zlatom, oružjem, spavao je naslonjene ruke na bradu i pognute glave. Hrkao je. Glasno je hrkao. Ali iznenada, probudio ga je glas stražara, koji beše zadihan stajao drhtavih ruku isprednjega. Jedva je držao svoje oružje.

- Veštica… Zmaj… Rat…- govorio je ushićeno pokušavajući da dođe do daha.
- Šta nije u redu? Polako, smiri se, a onda mi saopšti. Ništa te ne razumem.
Došavši do daha, ugrabivši svaki atom kiseonika, stražar je počeo priču.
- Rat je počeo. Čuo sam urlike zmaja baš u pravcu zamka Ledene Dame… - Da li si siguran u to što govoriš?

- Da… Šta ćemo da radimo? Veštica već uveliko planira da napadne.
- Dobićemo malo na vremenu. Sigurno se još skuplja armija ispred tog sablasnog dvora. Dosad bi već napala. Planira nešto više…- brada se lagano pomerala gore dole, dok su iz usta izlazile reči koje su krile strah i hrabrost u isto vreme.- Slušaj me. Pozovi vojnike i narod da se okupe. Moramo ih smiriti i pripremiti se za žestok udarac koji nas sigurno čeka.
- Razumem.

- Požuri! Nemamo vremena za gubljenje.
Stražar  je napustio odaju užurbanim hodom. Kalin se skrivao u tami neosvetljenih zidova. Kada je video stražara, povukao ga je za rukav, tako snažno da ga je zamalo oborio na zemlju. Zatim ga je prislonio k sebi, i dok ga je jednom rukom držao, dozvolio je drugoj da padne na stražareva usta. Stražar je pokušao da se opire, ali uzalud. Sečivo sekire, koje beše prikovano za jako drvo, palo je na zemlju.

- Pssst…- rekao mu je.- čuo sam šta si ispričao vladaru. Hajde, idemo zajedno da saopštimo ostalima. Ti im reci, a ja ću pokušati da ublažim paniku.
Stražar je klimnuo glavom, a Kalin je oslobodio njegova usta i popustio stisak.
- Gospodine, šta mislite, koliko će veštici biti potrebno da napadne?
- Zasigurno planira da sve uništi. Ne više od nedelju dana. Možda se sada okuplja-ju, ali neće biti spremni duže vreme. Ah, da nam je tu Nik…
- A gde je on sada?
- Otišao je da pronađe prijatelje.
- Hoćemo li uspeti?
- Da pobedimo? Nisam siguran. Za to nam je potrebna Nikova pomoć i  pomoć njegovih prijatelja. Veštica je jako moćan protivnik.
- Treba verovati.
- Da, ne treba gubiti nadu. Hajdemo sada.

Potrčali su. Sekira je ostala na kamenitom tlu. Trčali su bez osvrtanja na kućice ugravirane u kamenu, i toplotu koja se širila iz unutrašnjosti zemlje. Kopali su duboko. čak do zemljinog jezgra. Na stenama blizu lave, napravili su kip gospodara vatre. Kako je izgledao čudesno sa svojim mačem i čekićem u rukama. Njegova visina je zaista unosila čudnu jezu u kožu. Bio je zaštitnik kovača i pre svega spretan ratnik.

Patuljci su se oduvek pitali gde je nestao njegov legendarni mač. Lege-nda kaže da je izgubljen u močvarama koje čuva dvoglava aždaja. I samo je odabrani mogao da ga drži u rukama. Legende žive. Njihove kratke noge su pravile prigušene zvukove zbog lupanja o kameno tle. Žurili su da se popnu na kulu koja je krila veliku tajnu. Ogromni rog se nalazio na vrhu te kamene građevine koja je ličila na svetionik. Ali bila je unutar ogromne jame koju su iskopali ti maleni kopači. Alarm… Posle dugog gurkanja sa ostalim pripadnicima rudarske porodice, konačno su se popeli dugim kamenim stepenicama. Kalin je dunuo u rog.

Zvuk ogromnog instrumenta se proširio po čitavoj jami koja se družila sa toplotom zemljine lave. Spustili su se polako i za par minuta se stvorili kod velikog hodnika za sastanke. Narod malenih kopača je bio okupljen. Masa se zapitkivala šta je u pitanju.
- Mir! Molim vas za tišinu! Ovo je veoma važno…
- Šta može biti važno u ovako rano jutro? Jeli u pitanju onaj zmaj?- promolio se glas starca iz mase. Bio je uzrujan kao i svi ostali.
- Molim vas samo bez panike. Da, u pitanju je zmaj koga ste čuli. Rat je pred nama.

Odmah se primetilo negodovanje. Mali ljudi su se međusobno gledali.
- Prokleti zmaj!- opet je progovorio starac.
- Nije u pitanju samo zmaj, starče! Veštica kreće na nas. Velika bitka je pred nama.
- Prokletstvo!
- Molim vas, smirite se. Idemo do kralja da nam kaže šta ima na umu. Imamo nedelju dana da se pripremimo.

Posle podužeg vremena, dok Sunce još nije pokazalo pravo lice, masa se stvorila kod Erabora, koji je zamišljeno sedeo u tišini. Kalin i stražar su se izdvojili iz tog ne-godovanja.
- Izvinite…
- Smirite se.
Masa se utišala. Svi su čekali da čuju šta će reći. Nisu dugo.
- Prvo se odmorite. Obustavite sve radove. Sutra ćemo početi sa opremanjem  i vežbama kako bi bili potpuno spremni.
- Razumemo!- posle toga, masa se razišla. Svi poslovi su stali, a Erabor je ostao u tišini, razmišljajući. Iz tišine se promolčio glas.
- Doći ću ti glave napasti. Nećeš zauzeti ove iskopine. Ne, to neću dozvoliti.

A kod Ledenog dvorca, gde su se spajali ledeni vetrovi severa i mora, tamo gde je vladala večna zima, konstantno su se čuli zvuci stvorenja koje je okupljala Ledena Dama. Dok je ona stajala na ledenom balkonu, dok su joj se ruke stidljivo skrivale ispod sivih rukava, brodovi su se iskrcavali posle dugog puta od skrivenih ostrva do obale Zmajeve Doline. Od svih bića je mogla poći jeza.

Bili su tu Minotauri, potplaćena plemena Sakliksa, ali najveći strah su svakako ulivali mamuti koji su nosili ratnike Rajutera. Ratnici Rajutera bili su obučeni u streljavštvu i u borbi jedan na jedan. A mamuti su rušili sve pred sobom. Upregnuti sa debelim konopcima koji su bili privezani za tanje, mirno su čekali da ogromni brodovi sa debelim slojevima dasaka za jače palube, spuste sidro blizu kamenite plaže zapadnog dela ostrva. Kako su se iskrcavali, glasno su odavali svoje prisustvo…

- Džone? Kada ćemo biti spremni?
- Nećemo skoro kraljice. Ne zaboravite da imate moćne prepreke…
- Ah da. Postopolis… Još šest dana, Džone. A onda ćemo biti gospodari svega što je dobro.  Ah… Knjiga. Bez nje nećemo moći mnogo. Moram je se dokopati… Ona će mi otkriti tajnu večnog života. Veoma uskoro Džone…
Gledala je te ogromne šatore i slušala kotrljanje točkova mašina za probijanje zidina i vrata.

Jedna od njih se posebno isticala. Velika drvena glava zmaja koja je skrivala podebele zube. Zmajeve oči su zasijale na Suncu… Dan je prolazio veoma brzo. Suncu se baš žurilo da ode na počinak. Ipak, na trenutak je zastalo na sredini nebeskog prostora. Kalin se povukao u svoju kuću. Mogao je da čuje galamu koja se stišavala. Spremao se rat. Sedeo je za stolom i pisao reči po izbledelom parčetu papira. Pero se lagano pomeralo, dok je mastilo stvaralo. A na njegovo rame je sleteo mali sivi soko. Otar mu beše ime. Bio je jako brz.

Sa Kalinom je otkako se izlegao. Čistio je krila i sa vremena na vreme pomalo se naginjao da vidi o čemu njegov gospodar piše. A pisao je pismo za Nika, da ga upozori. Da mu saopsti sve užase rata koji se spremaju. Pisao je polako, dok je svetlost sveće pravio odraz njegovog tela na stolu. Ubrzo, završio je. Lagano savivši hartiju, zavezao ju je sa malim koncem oko Otarove noge. Nagnuo je glavu ka njemu i pruzio ruku. Dao je znak da mu se soko namesti na prstima.
- Idi, maleni. Nosi ovo Niku i požuri, svaki čas je bitan. Požuri.- rekavši to, otvorio je vrata. Soko se vinuo u visinu, dok ga je Kalin posmatrao. Tanka siva krila su sekla plavetnilo. Plavičaste oči su su pravile mala gnezda svetlosti…

Majkl je dva dana proveo na turniru. Prvi dan gledao je očaravajuće borbe konjanika i uživao u lomljavi kopalja, nagnječenjima oklopa i štitova. Drugi dan mu je pomalo sporo prolazio. Naročito zbog takmičenja strelaca, ali je ipak uživao. Kasnije je nakon gubljenja daha u borbama odlučnih ratnika željnih dokazivanja, doče-kao i svoj red. Krijući svoje lice od prelepe princeze, čuo je ime svog protivnika, ko-ji će mu biti glavna prepreka do Maksima.

- Majkl i Lozerijus!
Lozerijus je bio čovek u kasnim četrdesetim, ali još uvek ga je služila snaga. Odlu-čio se samo za mač i drveni oklop, koji je bio popunjen raznim šarama. Lozerijus je imao zelene oči, i kratku plavičastu kosu. Po njemu se moglo videti da je uprkos godinama uspeo da održi snagu u telu. Sama pomisao na to da ga u publici, među svim tim seljacima i radnicima, gledaju žena i kćerka, ulila mu je dodatno samopouzdanje. Osećao se moćno. Majkl je imao staro oružje. Oklop i zarđali mač.

Ali stalno, svakog trena se bojao od Mindre i njene reakcije. Ali više mu je stalo da stane rame uz rame pored kralja. Koračao je lagano, praveći sitne korake. Zemlja je bila dosta nakvašena, ali nije predstavljala problem za borce gladne borbi i publiku gladnu dobre predstave. Lozerijus i Majkl su stali jedan naspram drugog. Majkl kao da je mogao osetiti Lozerijusevo samopouzdanje. Gledao je stalno u njegova široka pluća koja su se brzo punila i praznila vazduhom.

Gledao je u njegovo lice koje se mrštilo, ali koje je krilo mnoge tajne. Lozerijus je stajao odlučno i čvrsto. A Majkl je želeo da pobedi po svaku cenu. Kada je dat znak potrčali su čvrsto držući mačeve. I dok je vreme stalno pokazivalo zube, oni su pokazivali ono najbolje u njima. Svaki trenutak je publika ili tapšala ili stavljala ruke na usta i trzala se. Silina koju su prouzrokovala ta dva hrabra čoveka je postajala sve jača i jača. Udarci mačeva, krici i disanje, sve je to podsećalo na gla-dijatorske borbe. Majkl je svom snagom lupao u oklop, a Lozerijus je klečeći pokušavao da se odbrani i da krene u protivnapad. Oči su zakrvavile, a usne postale suve. Čizme i oklop su tonule dublje u blato. Majkl je vidno umoran poput njego-vog protivnika počeo da posrće.

Oba borca su počela da posrću. Svaki udarac je mogao da prelomi borbu. Sa svakim udarcem je zastajao dah i srca su brže lupala. Majklov šlem se čvrsto držao. A sa druge strane štit Lozerijusa se prepolovio. Pao je u blato. A osećao je da mu ruka podrhtava sve više, iako je bio snažniji od Majkla. Njegova želja očigledno više nije bila dovoljna. Iznenada, osetio je toplotu uzrokovanu sečivom mača. Rana je užasno pekla. Ispalo mu je oružje, a on se uhvatio za ruku.

Majkl je stao ispred njega i uperio mač prema licu. Lozerijus je usmerio pogled ka protivniku, a zatim je spustio glavu. Bilo je vidno da više ne mo-že. Majklu je bilo jasno da će se boriti protiv Maksima. Podigao je Lozerijusa i pomogao mu da ode do ostalih. Bilo je na redu polufinale. Kinski i Huzard su stajali jedno kraj drugog u gomili boraca koji nisu uspeli da dođu do cilja. Neprestano su se gledali. Kinski je bio samouveren i imao je neku čudnu boju očiju, koju je Huza-rd odmah primetio.

Prozvali su ih. Počeli su lagano da ostavljau tragove u zemlji koja se bila malo osušila. Sunce je bilo dobilo crvenkastu boju, bilo je spremno da se zameni sa Mesecom. Kralj je primetio to kolebanje ali je ostao dosledan da se turnir završi danas, a onda za tri dana, uživaju u krvoločnim borbama pasa. Dao je znak da može započeti borba. Kinski već beše jurišao ka svom protivniku, skočivši sa zemlje kao Ahil, i zamahnuvši kopljem, zamalo je ostavio dubok trag u Huzar-dovom telu. Ipak, protivnik mu se beše izmakao.

Uprkos tome, bio je suočen sa naletom i željom Kinskog da ga porazi po svaku cenu. Borac Plavog Meseca se nije predao lako. Huzard je zamahnuo mačem i svaki put je udarac bio sve jači i jači. Kinski je sa vremena na vreme klečeći odbijao udarce, ali je posle krenuo u kontranapad. Počeo je da vrti kopljem i jasno dao do znanja rivalu da je kraj blizu. Huzard je to mogao pretpostaviti. Ipak, nije mogao dugo da se nosi sa naletima Kinskog koji je je na kraju savladao nemoćnog rivala.

Dok je digao ruku ka publici, znojavo lice beše upereno ka Majklu, kao da je znao da će dobiti. Bila bi to sjajna borba. Borba dva borca Zelenog Sunca. Veliko finale… Majkl se polako spremao za predstojeću borbu. Gledao je u Demona i mazio ga. Demon je ležao na zemlji, po-kraj gomile oružja. Pomerao je oči, koje su bile pune sitnih suza. Majkl nije znao šta je uzrok tome, ali kao da je njegov pas naslućivao šta ga očekuje. Ne, nije bio naivan. Čuo je sve što su pričali. Bojao se da se neće vratiti.

Hteo je da još malo zaštiti svog gospodara i njegove prijatelje. Hteo je da bude uz njih… Majkl je čuo iza leđa glas Maksima, koji ga zove da mu se pridruži. Ustao je, usput uzevši mač koji beše sklonio i šlem koji ga je čuvao od princeze. Još jednom je pomilovao Demona, koji je lagano pomerao uši. Kada je video kako njegov prijatelj odlazi, ustao je i spuštenog repa se ugurao uz tu gomilu neznanaca. Njuška se pomerala sluteći nevolju. Maksim i Majkl su stajali jedana naspram drugog, dok je veče me-njalo dan. Dok je Sunce dočekalo svoj tren, i dok je Mesec polako izranjao sa Zapa-da. Drugo polufinale se oglasilo. Majkl je duboko udahnuo, dok su mu noge bile raširene.

Glava mu je u početku bila spuštena, a kasnije se lagano popela gore. Ugledao je pobesnelog i krvničkog Maksima koji juriša ka pobedi. Ali, nije hteo tom borcu Plavog Meseca da dozvoli da pobedi. Stegnuo je dršku svog zarđalog oružja i potrčao, sudarivši se sa krvnikom par trenutaka kasnije. Uz zvuk sečiva, bila je najavljena borba Titana. Ruke su se grčile, dok su pokušavali da preuzmu inicijativu. Ali, nijedan nije hteo da popusti. Stalno su navaljivali jedan na drugoga, dok je publika uživala u svakom njihovom pokretu.

A Mindra je navijala za taja-nstvenog viteza Zelenog Sunca, koji je vešto skrivao oči ispod šlema. Dah joj je zastajao svakim udarcem sečiva. Gledala je kako njen borac nadjačava rivala. Međutim nije očekivala da će ga brzo prepoznati. Šlem je pao na zemlju, zbog iznenadnog udarca Maksima, koji je uspeo da snažnom nogom na trenutak ošamuti Majkla. Čim je prepoznala lice, Mindra je munjevito stavila ruke na lice, dodirnuvši nos. Nije mogla da veruje. Majkl se borio za kraljevu punu podršku. Da pod zastavom Zelenog Sunca stane rame uz rame tog prepotentnog čoveka.

I na trenutak se osvrnuo, izgubivši dah, prema njoj, ali se morao okrenuti da privede borbu kraju. U Demonovim očima se ocrtavao mač i njegova oštrica. Nemo je posmatrao i navijao za njegovog prijatelja. A u daljini, među tim visokim stablima, skaut je posmatrao i uvideo od koga preti najveća opasnost. Taj zasgonetni borac kao da je u sebi krio energiju koja će presuditi gospodaru.

Ali možda samo umišlja. Mračni su svemoćni. Požurio je. Dosta je video. Hteo je da obavesti gospodara. Dao se u divlju trku. A Majkl je uspeo da savlada protivnika i baci ga na zemlju. Odmah je bio pogledao princezu. A ona nije mogla da sakrije osećaj iznenađenosti i oduševljenja, ali i razočaranja. Iako mu se smešila, bila je spremna na ozbiljan razgovor sa njim. Matronuks je pokušao da je smiri, stavljajući ruku na njeno rame, ali ona nije obraćala pažnju.

Majkl je pustio Maksima da se pribere i čestitao mu je, pokupivši šlem sa zemlje. A onda je nakon par trenutaka stao ispred princeze.
- Majkl! Ti… Ti se boriš? Uprkos našem… razgovoru?- bila je razočarana. Bila je uzbuđena. Ali joj se na licu najviše ocrtavala tuga. Majkl je to primetio. Dok je kralj pokušavao da je smiri, on je polako, sa šlemom u ruci, započeo priču, sa namerom da je ubedi da je ono što radi ispravno.
- Izvinite. Znam da sam vas razočarao. Ali i vi morate da razumete mene. Morao sam da se prijavim. Znam da sam prekršio obećanje, ali razumite me, jako sam dugo razmišljao i ovo je bilo najbolje rešenje. Želim da se dokažem u najboljem svetlu. I da, ovo je sve novo za mene ali želim da dokažem da mogu mnogo više od mojih mogućnosti.

Ja i vaš otac smo razgovarali i bio je uzbuđen što ću učestvova-ti. Verujte mi. Nadam se da razumete…
- Ne znam… razočarala sam se. Oče, molim za dozvolu da odem u svoju sobu. Že-lim da budem malo sama.
- Dobro kćeri. Kako želiš…- složio se kralj, videvši da nema naćina da se Mindra smiri.

- Mindra… - džabe ju je zvao. Već je bila odmakla, sa kapima suza u očima, vidno razočarana. Ali, oprostiće mu. Njeno srce je jako. Veliko. Poput okeana. Kako se udaljavala, Majkl je gledao, jer ništa nije mogao da uradi. Kriv  je. Ispraviće greške. Haljina se trljala o mokru travu. Uticaj kiše još ne beše sasvim izbledeo. Kralj je pogledao u Majkla.
- Majkl, proći će je. Usresredi se na meč. Dogurao si do finala. Čestitam ti. Vidi se da si zaslužio da hodamo i borimo se rame uz rame. Ti si jak i uporan. Drago mi je da ćeš to biti baš ti. Ali, pogledaj Kinskog. Ne deluje mi da će te pustiti da lako po-bediš. Slušaj, petog dana će se održati i borba pasa. Moram da govorim tihim gla-som da me ne bi čuli.

Održaće se blizu zamka. Napravićemo mali drveni kavez i postaviti spolja dugačke tribine sa kojih će se moći mirno gledati. Ipak su to krvoločne zveri.

- Da, razumem vas. pričaću posle sa njom.
- Da, daj joj do znanja da je sve u redu. Vidim da je tvoj pas spreman. Neka se odmori ovih dana. Spremili smo desetak najsnažnijih pasa koje smo mogli naći. Znam da te je Mindra uputila u ovo. Ali pitanje je hoćeš li pristati.

- Pričaćemo kasnije. Možete dati znak, pa da proslavimo i dogovorimo se kasnije. Nego da vas upitam, da ne bih zaboravio… Jeste li saznali nešto o Dženet? Prošlo je dugo vremena otkako sam vas zamolio za uslugu.
- A da.. Dženet… Žao mi je momče, nismo je pronašli. Moji ljudi su se vratili sa vestima da nisu uspeli.
- U redu je nadam se da je dobro…
- Ne brini se, siguran sam da je sve u redu. Pa, sprećno…

- Hvala vam.- stavio je šlem. Oči su se opet zaklonile ispod metala. Okrenuo se i stao na svoju poziciju, onu sa koje je savladao prethodnog takmičara. Pogledao je u Demona, i jasno je video u njegovim očima da nešto nije u redu. Odlučio je da se pripazi. Video je kako mu Kinski prilazi, naoružan i spreman. Obojica su bili borci Zelenog Sunca. Gledali su se par sekundi. Majkl je znao da ga očekuje teška borba. Publika je bila takođe spremna da uživa u finalu. Da se zadovoljna rasturi i da ljudi sa srećom u očima i mirna srca odu kući. Bližilo se veče. Kao da je sve to delovalo veoma brzo, Mesec se već uveliko popeo na nebo koje je menjalo svoje karakteri-stične azurno plave boje, u ljubičaste, noćne boje. Bila je smanjena vidljivost. Upa-lile su se baklje u blizini, kako bi se moglo videti ono najbolje od dva stranca koja su se nameračila jedan na drugoga.

Disanje. Mirnoća. Znoj sa lica. Nestrpljivost da se pokaže sav svoj talenat. Majkl, iako nov u svemu ovome, nije ni slutio da može toliko. Da može dosegnuti prostor iznad svojih granica. Uporno je čekao da protivnik krene prvi, iako je znao koliko je opasan. Imao je strategiju, za koju se nadao da će mu pomoći. Zauzeo je gard i ciljao očima u Kinskijevo lice.

Kinski se nije uplašio. Naprotiv. Bio je čvrsto rešen da završi brzo borbu. Dat je znak. Masa se podigla na noge. A dvojica ratnika već su bili blizu jedan drugome. Iako je delo-valo kao da je slabiji, Kinski je jurišao ka Majklu svom snagom ga pritiskajući oštr-im šiljkom nataknutim na dugački štap. Štit mu je bio u drugoj ruci, i uprkos tome što je bio malo napuknut, dobro ga je čuvao od Majklove oštrice. Na tren, Majkl je čuo Kinskijev glas kako mu odzvanja u ušima.

- Previše si slab! Izgubićeš. Nemaš šanse!
- Samo se ti nadaj.- obrusio mu je. Nije hteo da tek tako dozvoli da ga pobedi. Bio je jači i rival je to video. Plašio ga se. Iskoristio je protivnikov strah da skupi i poslednje atome snage kako bi mu zadao završni udarac…

Koplje je napuklo, štit se prepolovio. Majkl je izvojevao pobedu iako je znao da nije bila laka. Kinski je bio na zemlji i nije želeo nikakvu pomoć. Hteo je da leži bespomoćan u prašini poput psa. Nervirao se. Ljutio se na sebe.

Nije uspeo! Kralj je aplauzom pozdravio novog šampiona turnira. Ubrzo se i publika pridružila. A Majkl… On nije dao da se slava uvuče u njegovu glavu. Pošao je do njegovog visočanstva. Matronuks je sišao sa stolice i spustio se do pobednika i bio je nekako ponosan što je baš on ostvario pobedu.

- Majkl, čestitam. Zaslužio si.
- Hvala vam.
Nakon te rečenice, kleknuo je a kralj je pružio mač preko njegove glave.
- Ustani, viteže. Ili bolje da kažem, ustani Ser Majkl, Istrajni. Zaslužio si da budeš deo ove porodice.

Majkl je ustao i poklonio se. Kako je odlazio, primetio je da se Matronuks u sebi raduje, jer je imao čudan osmeh i sjaj u očima. Publika je sa oduševljenjem još jednom pozdravila novog heroja kraljevstva. Novog zapoverdnika kraljevske garde. A Majkl je već bio kod Demona i mazio ga.

- Gotovo je druže. Žao mi je što sam te zapostavio. Idemo sada…
Demon je zalajao. Ipak se njegove sumnje nisu obistinile. Majkl je sa Demonom krenuo u zamak, da vidi šta je sa Mindrom. Masa se razišla. Čuli su se samo poneki daškovi vetra. Kralj ga je još jednom zaustavio.
- Nisam znao da si tako vešt.

- Nisam ni ja.- osmehnuo mu se.
- Haha, znaš zaista mi je drago što si sa nama i što ćeš biti uz mene. Naša vojska je zaslužila jednog takvog generala.
- Ne morate da mi laskate toliko. Ja svoja obećanja nikad nisam prekršio. Samo mi je teško zbog Dženet. Gde li je sada?

- Ne brini siguran sam da je dobro.
- Nadam se. Izvinite me idem da vidim kako je Mindra. Kada počlnju te borbe, zaboravio sam…
- Da, možda bi trebalo da vidiš šta je s njom. Baš mi se nekako čini da joj se sviđaš. A borbe… Pa za tri dana, popodne. Biće sve postavljeno ispred zamka na ovde na istočnoj strani. Čim izađeš ugledaćeš. Neće biti više od desetak pasa uključujući tvog. Ali biće ogromna količina zlatnika. Ne brini, nećeš morati plaćati kako i ostali tri zlatnika i dva srebrenjaka kako bi prisustvovao. Srediću da te puste besplatno, samo mi se javi.

- U redu, hvala vam.
- Nema na čemu, Majkl. Idi odmori se i smiri tog psa ako se pojavi nervoza. Mnogo će mu to pomoći.
- Naravno, videćemo se.
- Budi mi dobro.
- Hoću…- odgovorivši mu, Majkl se zaputio prema dvoru. Već je odavno skinuo oklop sa sebe i bacio zarđali mač. Znao je da će dobiti novi. Ali nije slutio kakav. Mač svetlosti… Biće u stanju da pokori Mračne. I vešticu. Biće u stanju da preokre-ne čitavu sudbinu Zmajeve doline. Napustio je šumarak sa svojim prijateljem, dok je ostavio iza sebe razgovor Matronuksa sa svojim ljudima. Noć je pokazala svoje lice. Noć je pojela dan.

Nestalo je one tople Sunčeve svetlosti. Bila je zamenjena svetlošću zvezda i stražom Meseca. Pogledao je u nebo. Tražio je najsajniju od svih zvezda, da mu pokaže put do Dženet. Znao je da je tu negde na ostrvu, ali ga je mučilo što je moralo baš daleko i što su se morali razdvojiti. Čežnja je zauzela njegovo srce i dušu, i Demon je video kako njegov prijatelj plače. Inače je bio jak. I dokazao je to na turniru. Ali prvi put ga je video, kako veseo sjaj iz očiju pretvara u onaj tužni sjaj, sjaj slabića, sjaj tuge, sjaj nedostajanja. I nije mu bilo svejedno.

Demon je osećao njegov bol. Zalajao je, pa zacvileo, dok je Majkl gledao u zvezde i tražio odgovore. Okrenuo se i pogledao u svog vernog psa. Tužna boja glasa je zamenila onu čvrstu,jaku i veselu samo na trenutak.
- Izvini. Znam da razumeš. Tako želim da se ona vrati. Proće me.- pričao mu je. Majkl je znao da je dobro što je i Demon sa njim. Nikad nije osetio takvo nešto prema nekoj ženi. Osećao je i pre, ali nikad snažno, istinski. Želeo je da je vidi…

Dvor je bio sve blize, a njegova tuga je izbledela, ali samo na tren. Vratiće se ona opet. Mogla je samo nestati ako oseti dodir kože njegove izabranice. Možda je to sudbina. Čuvari behu spavali. Majkl je primetio kako otvaraju oči.

Nešto ih je uznemirilo. Potrčao je da vidi o čemu se radi. Buka i vrisak mu nisu davali mira. Probudio ih je sasvim iznenada. Veliki Crni je lepršao krilima i jurišao ka zamku. Nik je mirno sedeo i držao se za vrat.
- Bah, ovi da im naiđu i obični lopovi ne bi se probudili.

- Haha, tako izgleda.
- Ipak sam se prevario. Pazi se, Zlatni Jahaču!- uzviknuo je dok je gledao kako se ti nesvesni ljudi bude i jurišaju na gomilu. Strele su ubrzo počele da ih obasipaju, jer se i strelci behu uzvrpoljili, ali za Velikog Crnog to su bile samo čačkalice. Samo da ga ne pogode u stomak. Tu je ranjiv.

- Uh, nisam znao da Matronuks ima tako dobru odbranu.- pričao je Nik dok su izbegavali mnoštvo čačkalica. Zmaj se kretao cik-cak.
- Izgleda da imaju.

Ma izgledaju kao neki mali plašljivci, ali imaju organizaciju po-put mrava. Dok su preletali zidove zamka, mogli su da vide majstore samostrela koji odapinju svaki sekund malo deblje čačkalice. Zmaj je urlikao, a Nik strepeo. Počeo je bljuvati vatru. Iz tih ogromnih čeljusti je izašlo ogromno vatreno čudovište, dok je on mahao i kovitlao repom.

- Aah, stvarno su dosadni!- uzviknuo je. bilo mu je dosta tih malenih mrava. Sačekao je da Nik siđe, pa je urilknuo tako da su se svi mravi, pa čak i Nik naježili.

U neke mrave se uvukao i strah. Ali to je i hteo postići. I dok se zamkom širila buka i panika, stigao je Majkl. Demon je počeo da laje. Izbacio je zube…
- Kakvo je ovo stvorenje? Još se usuđuje da mi se suprotstavi!- pomerao je tu ogromnu glavurinu.
- Smiri se druže. To je… Ne… Ne mogu da verujem!

- Kaži jahaču, postajem i pomalo gladan od ovolikog puta.
- Budalo, to  je Demon, smiri se. To je pas!
- Pas? Kakva su to bića?
- Bića kao i ti. Spremna da daju život za prijatelje.
- Ah, dobro onda.

- Nik? Prijatelju da li si to ti?- Nik je čuo poznati glas. Majkl ga je jedva prepoznao od zlatnog oklopa i šlema koje je nosio. Više mu nije izgledao isti. Promenio se. Mnogo…
- Majkl?
- Nik, prijatelju!- potrčao je i zagrlio ga. Nije mogao da dođe k sebi. Demon se smirio kada je prepoznao poznato lice. Počeo je da maše repom.
- Ha, sad maše repom!- čudio se Veliki Crni. Prvi put je video psa. Možda mu je zbog toga izgledao smešno.
- Majkl? Ne verujem svojim očima. To si stvarno ti prijatelju…

- Pa, haha, koga si očekivao da nađeš ovde? Velikog džina? Ili možda neke devojke, ha? A pa ima ih ovde koliko hoćeš. Naću ti ja jednu, hahaha.- sa oduše-vljenjem je pričao Majkl.
- Majkl, ti stara šeprtljo! Haha. Ma pusti devojke sad. Kako si? Kako mi je drago što sam te našao…

- I meni isto, Nik. Baš me zanima tvoja priča. Kako si se samo promenio za ime sve-ta. Pa dobro sam, šta si očekivao? Moram, pa živim na Dvoru sad. Sad sam Vitez Zelenog Sunca.
- Čekaj šta? Vitez kažeš? Haha, ne verujem. Ti vitez?

- Pa da. Ne veruješ? Danas se završio turnir. Pobedio sam sve te ljude! I evo sad sam vitez. Ali nisam ukrašen zlatom kao i ti. Hahah…
- Paa, duga je to priča.

- Imaš vremena da mi ispričaš. Jesi video ostale?
- Nisam. Ali se bojim.
- Zašto?
Zmaj je primetio komešanje Majklovog prijatelja.
- Možda ih je Veštica otela.
- Nadam se da nije. Naćemo ih.
Mindra je izašla napolje, i nije mogla da veruje da je ogromni gmizavac ispred nje.

- Kakva je to buka? I kakvo je to stvorenje?- uzbudila se.
- Smirite se princezo. To su moji prijatelji.
-Vi ovakvo biće nazivate prijateljem?
- Nemoguće da sam toliko ružan…- bunio se zmaj.
- Ma daj!- obrusio je Nik.
- Mindra, smiri se. Neće te povrediti. Na našoj strani je. A ovo je Nik.Moj dobar prijatelj.

- Drago mi je, princezo.- poklonio se.
- I meni je drago.- pružila je ruku. On ju je poljubio.- Imate sreće što moj otac nije ovde… Možete spustiti oružje.- stražari su se povukli.
- Hmm… idem ja. Zovite me ako zatrebam.- rekao je Veliki i ubrzo odleteo.
- Biće on u blizini. Zvaću ga ja kasnije.- rekao je mirno Nik.
- Gospodo, kasno je. Idemo da spavamo.- Mindra je počela glumiti gospodaricu.

- Prijatelju, ti ćeš kod mene. Hajde Demone.
Ubrzo, Mindra je spavala u svojoj, a Majkl je smestio Nika u njegovu odaju.
- Nisam znao da imaš dve žene.- podrugljivo mu se rugao.
- Ma daj, ne osećam ništa prema njoj.
- Video sam kako je gledaš.- rekao je Nik.
- Čini ti se.
- Prijatelju…

- Neću ništa da kažem.- krio je tajne.
- Dobro neću da navaljujem. Ali provalio sam te.- zažmirio je na jedno oko.- Izvini što smo onako upali.
- Nema problema. Važno da nije veštica.
- Haha, da. Izvini kasno je. Hoćemo i mi polako da spavamo. Možemo nastaviti sutra.
- Može, naravno.

Legli su. Nik je odmah zaspao, dok je Majkl gledao čas u Demona, koji je ličio na kiflu, čas u plafon, satkan od cigala. Misli su mu se viorile po glavi. Šapnuo je njeno ime.

- Dženet…- i više ništa nije bilo važno. Samo ona. Tamo negde daleko. Sama, usa-mljena, bez njega da je štiti. Nik je spavao čvrsto i činilo se da ga niko nije mogao probuditi. Sanjao je. Taj dan kada se svađao sa ženom, opet mu je došao na oči. Stalno se okretao…

“ Kako možeš to da radiš manijače? Ubijaš samog sebe i mene, i ovo dete koje stalno mora da te gleda kako piješ! Strašno…Koliko sam ti puta rekla da ne piješ. I koliko sam te samo trpela dok si me tukao i derao se. Sreća da dete nije stradalo. Kako te nije sramota. Ne zanima me šta imaš kao opravdanje. Nikad nisi kući. nikad nisi sa detetom. Ubijaš me! Ne…dosta je. Dosta mi je tvojih laži i tvog viskija i tvoje votke! I tekile i svih pića koje si uneo u tvoj bolesni stomak.
Odlazim. Vodim malu sa sobom. da, sediš i ćutiš. Pa da, opet te je piće obuzelo, kretenu jedan. Kako možeš… Nemoj mi više ništa pričati. Zbogom. A ti radi šta ti je volja. Koliko sam puta čula obećanja , ale nee ti si nastavio po starom. Zbogom! “

- Neee! Aaa…
- Nik! Probudi se. Probudi se!- Majkl ga je drmusao u želji da ga probudi. Nije mogao da gleda kako mu se prijatelj muči. Demon je pomerao uši. Iako se činilo da spava, bio je u pripravnosti.

- Aaa… Šta? Šta je bilo?
- Sanjao si…
- Ah, opet ta scena. Stalno mi to dolazi prijatelju.- počeo je da plače. Da, bio je heroj, ali u isto vreme i običan čovek. Majkl ga je posmatrao. Znao je kako mu je. I pre je od njega slušao tu priču, ali nije znao da će ona ostaviti dubok trag u njemu.

- Smiri se.
- Ne mogu.  Ne mogu Majkl. Ona… Je otišla od mene…- uhvatio ga je trenutak sla-bosti.
- Smiri se. Biće sve u redu.
- Oprosti mi…
- Nemam za šta. Možeš li odspavati do kraja noći? Možemo popričati ujutro.
- Mogu. Hvala ti… Na svemu…- dodirnuo mu je ruku, a zatim se okrenuo. Napolju je besnela oluja.

Oblaci su sručivali krupne kapi kiše, a počela je i grmljavina. Izgleda da vreme nije nameravalo da se smiri. Majkl se na trenutak osvrnuo i video kako oblacima rastu ruke u obliku elektriciteta koje dodiruju zemlju.

Pitao se gde je njegova izabranica. Znao je da je živa i da misli na njega. Ali nije znao za koga se bori.  Vratio je pogled ka Niku i pokrio ga ćebetom. Nije hteo da se atom hladnoće uvuče u njega. Demon je sve to posmatrao i okretao glavu. Zatim su oboje legli. I na kratke momente, munje i gromovi su ih budili iz sveta snova… uskoro novi dan je osvanuo. Treći dan strepnje. Još četiri dana iščekivanja. Majkl se nije osećao naspavano.

Stalno je morao da sluša munje i tu čudnu ali jaku grmljavinu. Širom je otvorio već poluotvorene oči i uzdahnuo. Hladnoća se uvukla u sobu. A uskoro će i strah. Majkl je sačekao Nika da se probudi, kako bi ga saslušao. Njegov san ga je posebno unemirio. Najzad, probudio se.

- Dobro jutro.
- Dobro jutro.
- Uh, nisam baš dobro spavao.
- Nije ni čudo. Onaj košmar te je dotukao.  Misam još nikad video  tu tvoju slabu stranu.

-  A zar ne smem da je imam?- našalio se Nik, dok mu se osmeh provlačio kroz ozbiljan izraz lica.
- Hahaha.
- Kako si ti spavao?- uhvatio je momenat da se protegne.
- Pa znaš. nisam ni ja baš- Oluja mi nije davala mira.
- Viteže…
- Haha… Nego reci mi, što dozvoljavaš da te progone stari problemi?
- Eh, prijatelju. To nije lako objasniti. Alio drago mi je što si uz mene.
- Ne, ne. Reci mi.

- Ala si zanovetalo. Dobro, ispričaću ti.
- Pretvorio sam se u uvo.
- Dobro. Da počnem. Slušaj. ono što smo ja i Ketrin imali, stvarno nisam imao ni sa jednom ženom. Voleli smo se iu podržavali. Ali taj problem sa alkoholom me i dan danas prati. Znaš kakva je situacija. I dan danas imam košmare otkad me je napu-stila. Voleo bih da je još jednom vidim. I kćer. Nisam dugo pričao sa njima.

- Baš mi je žao. Nisi mi rekao da nisi pričao sa kćerkom.
- Da, nisam jer mi je teško. Izvini. Otkad ju je odvela nije mi dala da je vidim. Ni-kad.
- Prijatelju žao mi je.
- Nema veze…- odmahnuo je rukom Nik. Sati su prolazili, aq kiša je ponovo počela da pada. Tropska kiša.
- A nisam te pitao, šta ti je u onoj vrećici?
- Kojoj? Aha, ovoj maloj?
- Da…
- Dao mi ju je Kalin. Ali duga je to priča… To su jestive bobice koje imaju čarobne moći.
- Aha, sigurno će nam koristiti.

- Možeš se kladiti.
- A ko ko je Kalin?
- Pričaću ti.
Demon im je skrenuo lavežom pažnju. Lajao je na Otira. Taj mali soko je uspeo. Preleteo je toliko kilometara. A sve to da bi našao Nika. Demon je uporno lajao i mahao repom.
- Smiri se momče.
- Vidi Majkl, soko. I tako je mali. Vidi, ima neki papir na nozi. Pismo.

- Zanimljivo. Otvoriću prozor.
- Otir je uleteo i sleteo na Nikovo rame. Demon je gledao i uživao u prizoru. Soko ih je vrebao pogledom i okretao glavu.
- Skini mu papir sa noge, možeš li?
- Da, sačekaj malo.- rekao je Majkl.
- Skinuo mu je teret sa noge. Vlaga se malo beše nakupila na tom tankom parčetu hartije. Ali, slova su ostala netaknuta. Majkl je bacio crvenu traku na pod i dao Niku pismo.
- Izvoli druže.

- Hvala.
- Šta piše?
- Od Kalina je. Za mene je.
- Čitaj…
Nik je mirno sedevši pomalo drhtavim rukama držao hartiju na kojoj je pero ostavilo trag. Počeo je sa čitanjem:

         Nik, nadam se da si dobro i da ti              je bilo prijatno u našem društvu.
       I promenio si se dosta. Nisam znao da imaš toliki potencijal i da si
      predodređen za Zlatnog Viteza. Ali to je tvoj put. Ti si jedan od izabranih.
      Puno dana je prošlo od kada smo se videli. Pišem ti jer se nalazimo pred
     opasnošću koja preti da nam svakog časa pokuca na vrata našeg doma.
     Veštica Nik. Rat nam je blizu.Nadam se da ćeš brzo dobiti pismo. Imamo
     sedam dana da se spremimo. Svi mi. Obavesti Matronuksa i prijatelje.
     Obavesti ih da će se ledeni pokrivač brzo nadviti nad nebom koje je do sada
    bilo tako čisto. Mogu da čujem buku i glasove iza vrata. Žurba da se pripremimo
     na vreme guši nas. Nestaje nam vazduha. Koliko god bili hrabri, ne znam da li                      
     ćemo moći izdržati nalet tog monstruma. Kilometrima daleko mogu da čujem
    te gmizavce kako urliču i plaćenike ledenog srca. Treba nam vaša pomoć.
    Ne možemo sami da dobijemo ovaj rat. Svi to znamo. Nadam se da će ti Otir
   brzo isporučiti pismo jer smo zaista u velikoj opasnosti Nik. Bojim se da
  kralj neće moći izdržati.  Potrebna nam je tvoja snaga. Dođi što pre. Otir bi ti
  mogao pokazati put…
         Puno pozdrava, Kalin...”

Nik je ćutao, a Majkl pokušavao da dođe do njega. Bilo mu je jasno u šta su se upustili. Ovaj izbor će im promeniti živote. Tražio je i najmanji znak pažnje od Nika.

- Nik… Nik, zašto ćutiš? Šta ti je?
- Prijatelju, imam osećaj da se nećemo izvući.- rekao je nešto što je uvuklo strah u sobu.
- Molim?
-  Jednostavno ne znam. Bojim se.
- Nemaš potrebe.  pobedićemo, a onda žemo kući.
- Nadam se. Šta ćemo da radimo?
- Pa, prvo ćemo da malo da uživamo u borbama pasa, a kasnije krećemo kod tog tvog Kalina.

- Borbi pasa?
-  Pričaću ti. – kroz osmeh je progovorio Majkl.
Začuli su škripu vrata. Mindra je čula šta se dogadja.
- Dobro jutro, gospodo. Da li je to istina?
-Šta?

- Da rat počinje za četiri dana.
- Istina je.
- Šta to pričaš? Jesi li poludeo? Niko nije spreman!
- Pa to je i cilj onog monstruma princezo. Ona neće čekati. Ona neće oklevati. Planira da nas sve pobije. Da uništi ceo univerzum. Sva sreća što nema knjigu. Inače bi bila nezaustavljiva.
- Knjiga! Gde je?

- Evo je.- uzbuđeno je rekao Majkl, uzevši knjigu koja je bila ispod kreveta. Primetili su da svetli.
- Šta je to? To svetlo…
- Toga sam se i plašio. Sigurno je i mračni gospodar traži.Moramo požuriti.

- Mogu li i ja sa vama?
- Ne princezo, žao mi je. To je za vaše dobro.- rekao je Majkl. – Prvo idemo da vidimo šta vaš otac smera od ovog turnira, a onda u posetu Patuljcima. Trebaju našu pomoć…
- Razumem.
Majkl je uzeo torbu i stavio knjigu. On, Demon i Nik užurbano su napustili sobu. Mindra je sela na krevet i ćutke gledala masu koja se okuplja zbog surovih borbi. Bilo joj je žao što ništa nije mogla učiniti... A napolju, pod svežim jutarnjim Su-ncem, koje je polako menjalo oblik u podnevno, radovi su skoro bili završeni. Vredno se radilo bez prestanka.

Drveni šiljkovi su se zarivali u zemlju, a sve to da bi se na vreme završio ring za pse gladijatore. Žica koja ih je spajala, bila je dugačka i debela. Borba do smrti… Izašli su. Nisu se osvrtali ni na tren. Samo im je bilo važno da u tom trenutku učestvuku toj svetkovini. Matronuks ih je dočekao srdačno.

- Dobar dan, počasni gosti. Majkl ne moraš da se brineš, sve sam sredio. Tu je i tvoj pas. Vrlo dobro.
- Dobar dan, moj kralju. Da, tu smo. Ali nažalost nešto je iskrslo i odmah po završetku ćemo morati na dugo putovanje.- bio je iskren. Kralj je to primetio.
- A o čemu se radi?

- Veštica napada za sedam dana. Patuljci su nam poslali pismo.
- Pa to ne sluti na dobro. Ni mi nismo spremni. Biće nam teško.
- Patuljcima je potrebna naša pomoć.
-  Razumem te momče, ali čim budemo u mogućnosti poslaću pojačanje. Znam da nismo poslednjih godina u najboljim odnosima ali recite im da mogu računati na nas.
- Hvala vam.- rekao je Nik.

Dok su pričali, užurbano se radilo i sve je bilo napokon spremno. Kavez je sagrađen,m a ljudi bili nestrpljivi. Deset pasa je bilo spremno da se bore do smrti.
- Konačno su završili. Majkl, dopuštaš li da odvedem Demona iza ugla?- upitao je kralj.

- Naravno…
Dok je kralj odvodio Demona, Nik ga je gledao. Imao je nos za stvari koje ne idu svojim putem.
- Druže, pazi se. Ovo mi ne miriše na dobro.

- Znam o čemu pričaš. Ne brini. Sve će biti u redu.
Demon je pravio korake, dok mu je jezik bio spušten. Nije se bojao. naprotiv… Kralj ga je odveo iza kaveza, gde su se nalazili ostali psi. Tamo je bilo par ljudi koji su provreravali njihovu snagu, sposobnost, građu. Demon je osmotrio pse. Nije bio najjači, ali ni najslabiji. Zapao mu je za oko jedan krupni lovački pas, debele dlake. Kako ga je sve više posmatrao činilo mu se da je jači od vuka…

Sve je bilo u najboljem redu i on je sa prvih pet pasa bio ispred malenih vrata sa istočne strane, dok je ostalih pet bio sa zapadne. Lavež pasa i njihova netrepeljivost bila je u vazduhu.

Majkl i Nik su se pridružili ostalim ljudima koji su bili naslonjeni na drvene šiljkove. Masa se okupila i već je počelo glasno deranje i navijanje. Majklu i Niku se činilo kao da se nalaze u gladijatorskoj areni.
- Majkl, još uvek imam taj osećaj…
- Nik, biće sve u redu…
- Nemoj posle da bude ,, rekao sam ti’’…
- Opusti se, druže.

- Dobro, dobro.- Nik je odmahnuo glavom dok su najavljivane prve borbe. Demon je bio prvi. I borio se protiv tog nemilog psa debele dlake, lovca kojeg se bojao. Od svih ostalih pasa nije imao strah, ali najviše se bojao baš njega, debelodlakog… Vratanca su se otvorila i psi su ušli. Dok je masa navijala oni su stajali i posmatrali se, spuštenih repova, očiju koje sjaje. Stajao je ispred njega i gledao kako se pomeraju te sitne oči na malo krupnijem licu. Povijenog repa, dahtao je dok mu je poneka kap pljuvačke padala sa jezika i vlažila tle. Stajao je ispred tog psa, koji je bio puniji od njega.

Krupniji borbeni pas. Pripremali su se režeći jedan na drugog, okruženi masom i visokim letvama od snažnog, ali ispucalog hrasta. Bile su tako gusto zbijene, ali ipak ih je žica sprečavala da se ne spoje. Prašina im je ulazila u oči. Nisu mogli izdržati. Potrčali su i bacili se jedan na drugog, zarivši zube duboko pod dlaku.

Grizli su se. Trzali glavama. Nijedan nije hteo da popusti. Kada su uspeli u tom žaru borbe da malo oslobode prostor do mesa, počela je teći i krv. Kap po kap… U tom žaru borbe nije bilo mogućnosti da se nasluti ko će pobediti. Gledali su te dve razjarene životinje kako se valjaju u sa vremena na vreme guve u prašini i ponovo pojavljuju. Zaista, u isto vreme i uzbudljiv i tužan prizor.

A tek je prva borba. Majkl je na trenutak pokrio oči. Kao da mu je bilo previše. A psi su se valjali u zemlji, trzajući glavama. Njihov lavež je odavao netrepeljivost. Demon je bio slabiji, ali se nije predavao. Nosio ga je žestok nalet adrenalina. U daljini su se čuli glasovi ljudi koji su odavali da uživaju u svakom trenutku bespoštene borbe.

Vučjak i lovački pas guste dlake ujedali su se ne mareći za život onog drugog. Brzi pokreti glavama, oštri zubi, zakrvavljene oči, bes, pljuvačka koja dodiruje desni. Kakav užasan prizor. Majkl se pitao kako može ovo da gleda. Njegov prijatelj je u prašini umazan krvlju, vodio borbu na život i smrt. A onda, usledio je šok za sve prisutne… Demon je ležao nepomočan, u nesvesti. Izgubio je. Majkl se vatao za glavu i jaukao, dok ga je Nik držao i pokušao da ga vrati u sadašnjost.

Jer bol je nadirala sve više. Nik je bio bespomoćan. Uzalud je pokušavao. Majklu se činilo kao da je njegov prijatelj mrtav. Gledao je kako Demon leži, a publika pozdravlja pobednika. Zatim su izneli Demona iz ringa, dok je trag krvi postajao sve veći. Nik i Majkl su se izdvojili iz mase…