Iz oštrice se provlačila svetlost dok je on udarao sve jače. Stezao je čvrsto svoj čekić i udarao snažno po tom još nedovršenom oružju. Vatra ga je okruživala, ali on nije prestajao.

Na licu mu se video znoj, a kapi su se sve brže slivale niz bradu i padale na zemlju. Bio je u svojoj kući, u planini, duboko gde niko nije mogao da kroči. Napeo je mišiće. Udarao je po tom gvožđu, čvrsto rešen da napravi nabolju oštricu i neuništivo, legendarno oružje. Vatra se širila po kamenu.

Svetlost ga je obasjavala. A on, najbolji kovač, izvadio je svoju nedovršenu polovinu oružja iz peći u kojoj je bila paklena vatra. Plamen se dizao sve više i više. Umočio je oštricu u vodu i ohladio ju je. Još samo drugi deo slagalice. Uzeo je komad neobrađenog metala i ponovo počeo da udara čekićem. Nakon nekog vremena napravio je jabuku, rukohvat i nakrsnicu. Nakrsnica je bila tanka, sjajna, i u obliku zmajevih krila. Jabuka je bila u znaku zmajeve glave.

Spojio je ta dva dela u jednu celinu i ohladio u vodi te užarene komade koji su se sročili u jedan. Zmajev mač. Jer, gospodar vatre nije mogao protiv sekire gospodara vetra. Nešto mu je nedostajalo. Dunuo je u sečivo i ono se zapalilo. Smenjivali su se plavi i crvenkasti plamen. Večna vatra. Nikad nije mogla da se ugasi. A onda, izleteo je besan iz svog doma i razjarenog srca, sav u plamenu, stezavši rukohvat, pojurio je ka svom neprijatelju da mu očita lekciju.

Žurio je. Gospodar vetra je počeo da vadi ogromne komade stena iz vode. Stene su poletele ka gosdpodaru vatre. Izbegao je par, ali jedna mu je pogodila dom. Okrenuo se i sa još više besa pogledao ka protivniku. Kročio je u okeansku površinu siktajući od besa. Plamen je još uvek bio pune boje i jačine.

Na njegovu nesreću, jedna stena je mu je otela uružje iz ruke, dok je trčao ka gospodaru vetra. Mač je poleteo u vazduh dok se njihova borba nastavila. Leteo je tako dugo, dok se nije zario u površinu zemlje. Vatra je odmah zapalila travu i drveće. Životinje su pobegle, a večna vatra nije imala nameru da se ugasi. A u blizini, nedaleko od oštrice u plamenu, Depertida se zarekla svojom rikom da će zaštititi mač. Niko ga nije našao hiljadu godina.

Mač je ostao sakriven u okolini jezera. Godine su prolazile. Niko ga nije izvukao. Sve do danas. Legende žive...
Veliki Crni je sa Majklom i Kalinom ubrzo stigao do jezera Kalamahara. Spustio se nedaleko od njega.
- Putnici, stigli smo. Jezero je sigrurno blizu.- rekao je dok su silazili sa njegovih leđa. Majkl je odmah uočio da ovaj predeo seje strah. Bili su okruženi močvarnom Kaliskom, koja je mogla da raste samo u ovom području. Majkl je gledao granje. Nije mu se svidelo to što vidi.
- Majkl, jesi li dobro?- trgnuo ga je Kalin.
- Da, jesam. Samo...
- Ne brini, svakako smo blizu.
- Da, jezero je blizu. Samo, pazite na zver. Ja ću vas gledati iz vazduha.- rekavši to, poleteo je. Majkl i Kalin su ostali sami.

- Hajdemo...- povukao ga je za rukav Kalin. Krenuli su. Sve mu je bilo tako čudno. Priroda nije bila ista. Trava koju su gazili bila je niska i suva. Kalin je šetao pored njega i sve vreme stiskao dršku sekire. Najzad, došli su do jezera. sakrili su se iza žbuna čim su videli jedno ogromno dvoglavo biće kako spava pored velike Kariske. Hrkalo je iz sve snage. Bili su prinuđeni da šapuću.
- Da li je to?
- Da, to je čudovište iz legende.
- Uh, izgleda strašno.
- Mač još strašnije izgleda. Jesi li siguran da si spreman?
- Jesam.
- Mač je u blizini. Ali moramo nekako da je zaobiđemo.- šapatom je rekao, pogledavši u Majklove tamne oči.
- Idemo...

Čučećim koracima nastavili su pohod na mač. Nadali su se da se zver neće probuditi. Bili su sve bliže, ali zver ih je nanjušila. Zaprepastili su se kada ih je ugledala. Ta dva žuta oka počela su čudno da sjaje. Urlikala je pokazujući svoje zube. A glave su vijugale tamo-vamo. Lepršale su po vazduhu. Kalin je ostao bez daha, dok je Majkl osetio kost u grlu.

Nisu mogli da pričaju. Nisu mogli da zovu u pomoć. Hra-brost je pokazala zube u Kalinovom srcu i on je dreknuo na Majkla.
- Idi! Šta čekaš? Ja ću je zadržati. Mač je sigurno u blizini. Idi!- drška sekire se znojila. Kalin je svojim sitničavim očima gledao u to stvorenje, tvrde zelenkaste kože, a crne pruge pomešane sa narandžastim šarama na leđima, pokazivale su mu da borba neće biti laka.

Aždaja je zatvorila usta, i kao da su joj se oči povećale. Kalin je pokušavao da dođe do daha. Majkl je trčao koliko ga noge nose. Snaga mu nije bila baš na vrhuncu, ali se ipak trudio da dođe do mača. Kao da se izgubio u tom smradu močvare i Kaliskama.

Iako nije bilo trave, ipak nije mogao da uoči mač, jer mu je um bio pomešan sa strahom i strepnjom. Brinuo se za Kalina. Žurio je. Gledao je okolo, ali mača nigde. Kalin je potrčao ka aždaji, a ona ga beše sačekala potpuno mirno. A zatim je ustremila glavu punu oštrih i velikih zuba ka njemu. Izmakao se. Zatim, pod naletom adrenalina, udario je sekirom na te tanke glave, ne sluteći šta ga očekuje.

- Ti gnusni stvore. kako smrdiš!- uzvikivao je dok je zamahivao sekirom. Uspeo je. Odsekao je glave, koje su se valjale po zemlji u lokvi krvi. Pištanje mu je probilo uši. Taman je hteo da odahne, kada ga je zaprepastio prizor. Aždaji su izrasle četiri glave. Četiri glave!
- Šta dođavola?!
Rika se promolila šumom. I Majkl ju je čuo. Znao je da je Kalin u nevolji. Pitao se gde je zmaj, kada je bio najpotrebniji. Tražio je mač. Našao ga je! Oduševio se kada jed video oštricu iz koje tinja plamen večne vatre. Bio je zaboden na samoj ivici obale jezera iz koga se širio nepodnošljivi miris.

Požurio je. Torba se sva tresla od njegovog zabadanja nogu u močvarno tlo. Stao je ispred mača sav zadihan i pohitrio rukama. Uhvatio je rukohvat. Osetio je neopisiv nalet energije. Vatra ga je okružila i osećao se kao u nekoj džinovskoj peći. Pržio se poput pileta nad žaru. Ali ovo je bilo mnogo teže. U telu mu se širio talas toplote, a on je pokušavao da se održi na zemlji, držajući rukohvat. Počeo je i da kleči. Pao je na kolena! Nije mogao da izdrži bol. Srce mu je stajalo.

Osećao je da će umreti. Oštrica ga je testirala da vidi da li je dostojan njene moći. A on je odlučio da ne posustane. Dok je on vodio borbu sa mačem, Kalin je bio u škripcu. Kao da je bio sabijen na četiri zida. Aždaja je stalaja ponosito nad njim, dok mu se niz lice slivala krv kap po kap. Počeo je da gubi nadu. Imao je posekotine po rukama i glavi.

Aždaja se spremala da zada završni udarac, ali ju je poremetilo ono što je čula iznad sebe. Snažan urlik je uzrokovao da se zver sa svih svojih dvanaest glava okrene. Veliki Crni je stigao u pomoć! Sletevši, i još uvek mahavši krilima, otvorio je svoja široka usta. Jezičina mu je ispala napolje. Grdosija je pokazivala svoju snagu divu iz močvare.

A zatim je otpočela borba na život i smrt. Veliki je imao debelu kožu, obraslu koščatim izraslinama koje su mu i te kako pomogle da se održi na nogama. Uhvatio je aždaju za svih dvanaest glava i držao ju je, dok mu se iz grla začulo jedno kratko:
- U srce. Gađaj u srce!
- Ali gde je?
- Ovde, ispod vrata. Tu joj je koža najtanja!

Kalin je skupio snagu da baci sekiru dovoljno jako da se ona zarije duboko u mesto ispod vrata. Pala je na zemlju istog trena. I dok su se oni oporavljali polako dolazeći do dragocenog daha koga su izgubili, Majkl se pojavio par metara iza njih, stajavši ponosito između drveća. Kaliske nisu mogle da izdrže nalet vatre. Počele su da pucketaju od plamena.

Kalin i Veliki su se okrenuli. Nisu mogli da progovore. Samo su napravili ozbiljan oblik lica. Sa razlogom... Videli su čoveka u plamenu, a koji nije osećao ništa. Goreo je iznutra a spolja mu se izlivala energija. Oči su mu bile bledo žute, a koža je bila bela. Vatra mu je milila duž celog tela. a on je u ruci držao Mač Svetlosti. Bio je spreman.
- Kako izgledam?- upitao ih je sa promenjenom bojom glasa.
- To je zaista teško pitanje.- rekao je Kalin.
- To je znači pozitivan odgovor.- sa smeškom je rekao.
- Da...- složili su se jednoglasno zmaj i Kalin.

Gledali su kako im prilazi čovek u plamenu. Još uvek su bili uplašeni. Ali, prošlo ih je kada je vatra nestala. Kao da je pritisnuo prekidač. Opet je bio onaj stari. Velikom Crnom se omaklo.

- Ne verujem, mrav je uspeo.
- Da. Mač ga je prihvatio. Sada smo nepobedivi.
Majkl je zadenuo mač za pojas, a torba je bila kao nova, jer plamen joj nije ništa napravio, jer je bila u vlasništvu gospodara. A knjiga je stalno zavijala i molila da je vrate vlasniku, ali nije je niko čuo. Samo je torba opet svetlila od te čudne svetlo-sti.

- Hajdemo, moramo do Nika, rat uskoro počinje.- rekao je Majkl. Zmaj je legao,a oni su se opet popeli na gromadu. Veliki gmizavac je poleteo i ubrzo su napustili sablasnu šumu. Majkl se još jednom osvrnuo na jezero i Kaliske.

Sada se nije plašio ničega. Sada je svemoguć. Zmaj je snažno mahao krilima i ogromnim sekačima stvarao slobodan prostor među oblacima. Žurili su da se vrate do doma rudara. Kalin je pogledao Majkla, i video je da je to drugi čovek. Još je iz njega izbijala vrelina večne vatre. Kalin je znao... Da ima nade...