,, Uvek ću biti kraj tebe. Jel znaš? Uvek. Neće nas niko razdvojiti. Ni tama, ni drugi ljudi. Samo ja i ti. Nisam očekivao da če doći do ovoga. A ti? Neverovatno. Moram da te pomilujem po licu. Kako si prelepa. Kao princeza. I uvek ćeš to biti... Jedina u mom srcu. Niko nas neće rastaviti...''

- Dženet... Dženet?
- Molim?
- Šta nije u redu?
- Sve je u redu.
- Ne bih rekla. Kao da si odlutala negde. Jesi li sigurna?
- Da...- ali nije bilo u redu. Kao da se opet nalazila kod jezera, pored njega, oseća-vši njegove ruke na ramenima, i njegove usne na svojima.

- Nešto kriješ. Zato si i stala.- vratila se do nje i pogledala je.- tvoje lice...
- Šta sa njim?
- Nekako je izmenjeno, kao da nije tvoje...
- Ne brini, samo sam tužna.
- Patiš za njim zar ne? Nedostaje ti...
- Da, jako, ne znaš koliko.
- Da, u pravu si ne znam. Ali, priznaću ti nešto. I ja sam imala svog princa.
- Stvarno?
- Davno je to bilo. I njemu nije bilo važno da li sam Mračna ili ne. Voleo me je uprkos svemu. A bio je samo čovek. Ne znam šta me je to privuklo ka njemu.

- Šta se desilo?
Zeja je ućutala. Na trenutak se prisetila te strašne scene.
- Ubili su ga, Crvena. Ubili... I to pred mojim očima.
- Strašno. Pa ko je to uradio?
- Drejk...
- Tvoj brat je ubio tvoju sreću i ljubav?!
- Nažalost. I on i moj otac i svi ostali bili su protiv naše veze. Svi... I onda jednog dana, dok sam bila sa njim, pratio nas je. I... nisam ništa mogla da uradim.
- Pa to je užasno!
- Da. Ali, tu nisam mogla ništa.
- Nemoj sebe kriviti.
- I ne krivim sebe. Jednostavno desilo se, iako je on bio čovek, a ja Mračna. Nije nikako moglo da opstane. Ali, ne na takav način.

- Ne mogu da verujem kakvog brata imaš!
- Da. Bila sam besna na njega i na oca, ali nisam ništa mogla. Od tada sam prazna.
- Užasno.
- Da. Ali, dosta o meni, nemoj se brinuti. Kaži mi kakva je tvoja priča?
- Pa... Sve je počelo na jezeru. Ali onda smo se razdvojili, na znam kako. I od tada ga nisam videla.
- Baš tužno. Videćeš ga, ne brini. Sigurna sam.
- Nadam se...

- Hajde, moramo da nađemo tu knjigu.
- Ali...
- Šta je bilo?
- Knjiga je kod njega.
- Znam da ti je teško. Ali, sad si u ovom svetu. I videćeš ga to je važno. Ali moramo uzeti knjigu.
- Znam.
- Uz tebe sam. Hajdemo sada.
Nestale su u tami šume, dok je noć bila na izmaku.
Dve figure su stajale i gledale svetlucavu zvezdu na horizontu.
- Sartide. šta ćemo da radimo?
- Na šta ciljate gospodaru?
- Rat je počeo, odavno. Video sam vešticu. Za tren oka je uništila dom kopača.
- Zaista?

- Da. Ni Majkl, ni Nik, niko ništa nije mogao. Sada idu ka Matronuksu po pomoć. Da li je moguće da je Ledena Dama toliko jaka?
- Ne mogu da verujem.- otegao je Sartid. Kao da se kraj svega što je dobro brzo primicao.
- Za par dana je Sastanak. Moram da spremam mog konja. Očekuje me dug put. Ideš li ti samnom?
- Naravno, gospodaru.
- Ne znam šta nas očekuje. Pritisli su nas sa svih strana. Nekako mi se čini da se tama nadvila nad ovim ostrvom. Postopolis je spreman. Uskoro će i on udariti. Moram do Freka.
- Da li ste poludeli? Od tih bića da potražite pomoć?

- Da li imamo drugog izbora? Pogledaj vešticu. Pogledaj Mračne. Majkl je uzeo mač, ali sumnjam da je i on dovoljno jak da ovo zaustavi.
- Izgleda da nam onda jedino to preostaje. Ali kako ćete ih nagovoriti? Oni su jako tvrdoglavi, i nikoga ne slušaju. Vole rat,ali sumnjam da će ući u savez...
- Nemamo izbora, moramo pokušati. I znam šta ću im reći. Hajde, moramo to obaviti pre Sastanka.
Vratili su se ka kolibi, koju su uspeli da obnove. Dugo je trebalo, ali su uspeli. Oni divovi su im baš naneli veliku štetu. Bili su spremni za put ka reci Dum.

Daleko na severu, grupa ljudi se kretala sporije nego obično. Kiša koja ih je zadesila imala je nameru da ih uspori i u tome je uspela.
- Prokletstvo!
- Šta je bilo?- osvrnuo se Kalin.
- Koliko blato. Ne znam i da li se krećemo u dobrom pravcu. Vidi kola. Svi smo usporeni!
- Nemoj toliko da budeš pesimista. Uspećemo. Samo da prođemo ovu šumu. Ti si ratnik, a ne kukavica.- kola su nastavila sa kretanjem, iako oni behu stali. Kolona nije nameravala da uspori, iako se već dosta sporo kretala.

- Šta očekuješ od mene? Da spasem svet?
- Očekujem prvo malo dostojanstva, Majkl. Pomisli na tvog prijatelja. Vidi, još leži u nesvesti. Dao je život da se makar nešto spasi od one grabljivice. Mogu se kladiti da već sada ima opaki plan. Ona neće stati! Čuješ li me?
Majkl se smirio. Utišao se.
- Jesi u redu?

- Jesam, izvini.
- Opusti se.
- Ne brini.
- Dobro, hajdemo sada.- potrčali su i sustigli kola. Škripa točkova im je bila nepo-dnošljiva u tom trenutku. Sve im je prolazilo u glavu. Barem su izbegli onu snešnu oluju. Kalin je sa vremena na vreme gledao u Majkla, i nije mu se dopadalo kako izgleda. Video je mnogo slabosti u njemu, koje do sada nije uočio. Ipak je i on čovek kao i Nik. I svi oni...

- Ovde ćemo stati, još malo pa smo na pola puta!- viknuo je čovečuljak na čelu kolone i zaustavio volove.- Oooo!
Svi ostali su za njim zaustavili kola. Svih tridesetak kola je stalo. Mogli su da predahnu. Majkl je primetio da se Nik budi.
- Nik.- otvorio je oči.
- Gde sam? Šta se desilo?
-Ne brini, bio si u nesvesti. Ona veštica te je umalo ubila, ali sam ti pomogao. Došao sam u pravi čas.
- Hvala ti prijatelju... Aah. Moja glava... I vatra.

- Vatra?
- Vidim vatru svuda oko mene. Još sam pod utiskom one najezde. Šta je ono bilo dođavola?
- Ono nije bilo najgore od svega ne brini.- podsmehnuo mu se Kalin, koji je prišao.- odmori se sad još malo, nećemo skoro. I moramo paziti na neka stvorenja ovde koja bi nam došla glave.

- Koja stvorenja?- zabrinuo se Majkl. Knjiga u rancu je ponovo zasijala. I opet je dozivala gospodara. Majkl se naježio.
- Gospodaru, gospodaru, dođi po mene, da vladamo došlo je naše vreme. Sve će se u prah pretvoriti, jer mi ćemo nepobedivo carstvo stvoriti... Gospodaru, gospodaru.
Na kratko je prestalo, a onda je opet počelo.
- Led, led, led. Hladnoća će se uvući u vaša srca. Led, led, led...
- Prestani!- dreknuo je. Knjiga je prestala. Na kratko.

- Šta je to? Knjiga je živa?
- Stalno zove gospodara tame.
- To je užasno. Možda če nas i stići pre nego što dođemo do ljudi. Moramo biti na oprezu!
- Koja si stvorenja spominjao?
- Vukovi, momče. Džinovski vukovi. Oni su proždrljivi toliko da bi i diva napali. Visoki i do tri metra. Snežni psi, koji žive u ovom predelu. Moramo se paziti.
- Baš lepo.

- Samo budi tih...
Utišali su se, dok se veče primicalo. Nik je nešto promrmljao.
- Prijatelju...
- Šta je druže?
- Slušaj, ako mi se nešto desi, nađi mi ženu i kćerku...

- Kako to možeš pričati?
- Ne prekidaj me.
- Dobro, izvini.
- Nađi ih i reci im da ih volim. Jako. Razumeš li? Samo im to reci. I da, reci im da sam im prepisao kuću. Sve je njihovo. Hoćeš li mi učiniti to?
- Hoću, prijatelju.- gledao je iznenađeno.
- Hvala ti...

- Sve za tebe, druže.
Noć je pala. Mogli su u daljini da čuju zavijanje snežnih pasa. nadali su se da ih neće napasti. Majkl je samo stezao rukohvat. Kalin je prišao čoveku koji beše na-slonjen na jedan od točkova. Sedeo je i kapci su mu padali preko očiju. Ostali behu spavali.
- Momče, preživećemo noć. A onda moramo još putovati par dana. Daleko su ljudi.
- Ne brini, preživećemo.
- Šta te brine?

- Ne znam. Jednostavno, osećam se slabije nego pre. Imam čudan osećaj u vezi svega ovoga. Ne znam...
Patuljak ga je slušao. Razumeo ga je.
- Znam... Ali ne brini, uspećemo. Znam da ćemo preživeti ovaj rat. Ne brini.
- Hvala ti.
- Nemoj zahvaljivati, prijatelju. Znam koliko ti je stalo da se vratiš u onaj svet. Svima vama. Uspećete. Svi ćemo uspeti.
- Kako si tako pun nade?- Majkl ga je pogledao, smešući se. I Patuljak se nasmejao.

- Pa neko mora, zar ne? Ako će te vi da kukate, ja ću da se nadam. Svi trebamo da se nadamo. Osvrni se. Nismo uspeli u jednoj borbi. Ali, uveren sam da ćemo dobiti rat. Jer imamo vas.
- Hvala ti na tome.
Uživali su u noći, sa vremena na vreme strepevši od zimskih vukova. Ali na njihovu sreću, nije ih bilo. Preživeli su i sa prvim zracima Sunca nastavili sporo putovanje. Nikad nisu gubili nadu.

Suočen sa patnjom, Drejk nije pokazivao nimalo kajanja i bio je potpuno hladnokrvan, tamo, u tamnici Lokopusa. I po danu, i po noći, nije umeo da iskaže da mu je žao. A nije mu ni bilo. Stalno je hteo više. Znao je da je jači i od oca i od sestre. Ruke su mu se grčile. Telo mu je drhtalo. Ali on... On nije osećao ništa. Oči su mu se crvenile. Pa ledile. Hladnoća je odavno bila u njegovom srcu. Ali, sada je postalo mnogo hladnije. Nešto se u njemu menjalo. Ne, nije pokušavao da se preobrazi. Pokušavao je da postane snažniji. Uhvatio je rešetke...

- Znate, kada izađem odavde, svi ćete platiti! Jeste li me čuli! A, to će biti veoma uskoro...- stezao je šipke. Crne duge rešetke su osetile njegov mrtvački dodir. Tamnica je bila potpuno prazna. Samo je on, najveći demon od svih, činio to sablasno mesto punim. Začuo je zvuke pacova. Ti mali glodari su se migoljili po betonu. Cimnuo je glavu.

Okrenuo se. Pustio rešetke. Uhvatio je jednog. Držao ga je za rep i gledao njegovo bespomoćno mrdanje. Otvorio je usta. Očnjaci su mu virili i svetlili u mraku. Drejkove oči su se pomerale, kao i njegova glava. Sporo...
- Uskoro... Veoma uskoro...- bacio je pacova. Začuo je lupkanje čizama. Bio je to stražar.

- Izvoli. Da preživiš još nekoliko dana ovde. Otac ti šalje pozdrave.- rekao mu je bacivši mu komad živog srnećeg mesa.- Žao mi je. Ljudsko meso još nećeš dugo okusiti. zadovolji se sa ovim.- rekavši to, nasmejao se i otišao. Drejk je zarežao. Iako mu je izgledalo ukusno, i mamilo ga da ga okusi, njemu se gadilo. Nije hteo ni da ga pogleda. Sklonio je pogled, odgurnuvši meso napolje, izvan kaveza. Vrata tamnice su se odavno zatvorila. Buka mu je orila u ušima. Ali njega je bilo briga.

- Ove rešetke me neće zadržati, a vi to jednostavno ne shvatate!
Sati su prolazili, a on je ćutao. Čula se buka pacova i malih glodara kako užurbano prolaze. A on je uživao u mraku tamnice. Nije mu smetalo što je zatvoren. Reks i Sartid su požurili da sretnu Freka, čija pomoć će im dobro doći. Frek je bio i član Velike Petorice. Iako je taj broj spao na četiri člana, jer je Postopolis odavno istupio iz saveza. Zemlja je trpela kopita konja. Reksu se brada vijorila na vetru, dok je njegov konj galopom jurio da što pre stigne do Freka. Sartid je trčao pored njih. Sati su prolazili.

Vreme se nije menjalo. Bilo je mirno, sa ponekim daškovima vetra.
- Požuri Sartide, moramo brzo stići. Potrebna nam je svaka pomoć!
- Ne brinite, držim korak.
- Nemamo vremena za gubljenje.
U travi su ostajali tragovi konja, koji nisu imali u vidu da skoro nestanu. Zemlja je dobro primala udarce kopita, zadržavajući u sebi svaku uspomenu na njih. Vreme je prolazilo, ali zaista nije bilo vremena za gubljenje.