Ništa nije moglo da ih probudi. U toj noći, punoj tišine, kao da ništa nije moglo da poremeti njihov mir. Možda se to samo tako činilo. Majkl nikako nije smogao snage da sklopi oči.

Nikako nije mogao posle svega da uhvati i malo zrce sna. Pogledao je Nika, koji je bio zaspao na tim stsrim kolima, koja su ličila na kočije, i prekrstivši ruke na stomaku, hrkao je poput nekog starog čoveka. Kalin se nedaleko od njega opružio koliko je dug. Mravi koji su milili po njegovoj koži i puzali mu u cilju da mu se zavuku u čizme i u rukave, nisu uspeli da poremete njegov mir i san. Majkl je namestio glavu na neudobnom točku i utomuo u san. Nije znao šta ga očekuje na tom putovanju. Zagrlivši knigu, okrenuo se na desnu stranu i zaspao...

- Majkl. Probudi se... To sam ja...- zvala ga je Dženet.- probudi se.
-Šta? To si... To si ti...- otvorio je oči i ugledao nju.
- Da, ljubavi. Ja sam.- kleknula je na kolena i pomilovala ga po obrazu. Majkl je uživao u pogledu na njenu crnu providnu haljinu.- Ali, moram ići. Ne mogu dugo ostati.
- Šta to pričaš? O čemu se radi?- ustali su i on je gledao njenu lepotu koja nije prestajala da sjaji.
- Ne mogu ti ništa reći.- prigušeno je počela da prede.
- Dženet, šta nije u redu?- osetio je nešto. Ne, nije to ona stara Dženet. Promenila se.
- Žao mi je moram ići.- reče mu i okrete se. Počela je da pravi lagane korake i da odlazi od njega. Nije mogao to da joj dozvoli. Pohrlio je za njom i zaustavio je. Državši je za ruke, gledao je u njene oči. Ona je na trenutak sklonila glavu, pošto je predosetila da se menja. Očnjaci su joj izbijali na površinu. Zaćutala je.
- Dženet? Pogledaj me. Šta nije u redu reci mi?
- Žao mi je...Sada sam jedna od njih Majkl. Sada sam Mračna...
- Šta to pričaš?
- Žao mi je.- otrgla se i užurbano krenula od njega, dok se vratila u stari oblik. Majkl je ponovo hteo da je zaustavi, ali je osetio nevidjivu silu kako ga uzdiže sa tla.
- Šta je bilo, ti bespomoćni čoveče? Zar je nisi čuo? Ona je sad jedna od nas!
Poleteo je i pao na zemlju. Osetio je pad na tu hladnu i tvrdu površinu. Dok je ležao, video je biće koje mu je odmah uputilo znak upozorenja.
- Dženet...
- Žao mi je...
- Polazi, Crvena, imamo neka nedovršena posla.- rekao je Drejk.
- Neću ti dozvoliti da je odvedeš! Čuješ li me!- ustao je atomom snage koji kao da je bio poslednji i pojurio ka Dženet. Ispred nje se opet stvorio on, Mračni princ. Zarežao je i udario ga pesnicom po licu. Sledeći put nećeš biti te sreće. Suviše si slab. Svi vi...
- Ne...
Odlazili su, dok je on opet bespomoćno ležao. Gledao je kako odlaze u mraku.
- Dženeeeet!
Više nikoga nije bilo. Ostao je sam, samo je u daljini mogao da čuje slabašan osmeh tog čudovišta. Dok mu se krv slivala niz usne i milila po bradi, zaplakao je. Bio je potpuno bespomoćan.

Crnilo. Poput pauze. On se okretao,i glavu pomerao levo, desno. Nesvesno. Pa se zatim smirio. Opet mu je dolazila strašna scena. Kao drugi deo filma. Opet je utonuo u svet snova.

Otvorio je oči. Osetio je hladnoću. Kao da je neko hladnim rukama prelazio preko njegove kože. Jeza mu se uvukla pod kosti. Disao je slabašno i još je dolazio k sebi. Kao da je bio u nesvesti. Pogledao je oko sebe. Led. Nepregledno prostranstvo leda. On je zarobljen. Pogledao je ka rukama. Vezan je. Lanci na kojima se skupio mraz čvrsto su držali njegovo umoreno telo. A onda je video Ledenu Gospu. Prilazila mu je sa pakosnim osmehom, u svojim kristalnim štiklama lupkajući po debelom sloju leda. Siva hajina se vukla po toj površini, koja je sjajila. Ruke su se nekako provukle ispod rukava. Držala je tanak dugačak kanap. Bič je bio spreman da ispiše trajna obeležja po njegovoj koži.
- Kako si?
- Ko si ti?
- Tvoja najgora noćna mora.
- Čudovište...
- Nemoj tako. Osećaj se kao kod svog doma.
- Zašto sam ovde?
- Zarobili su te moji podanici. Ja sam im naredila. Htela sam da vidim najvećeg heroja kako se muči...
- Prokleta da si.
- Nemoj tako...
Začulo se krckanje leda. Majkl je digao glavu prema vratima. Bio je to Džon. Gledao je prema njima sa nimalo osećanja, bio je hladnokrvan. Kao i sve u njemu. Sve ono što ga je krasilo nestalo je.
- Sigurna sam da pprepoznaješ svog prijatelja.
- Džone...
- Gospodarice, armija je spremna.
- Savršeno. Nego, da li prepoznaješ ovog čoveka?
- Ne...
- Šta to pričaš, Džone?
- Dobro, možeš ići,a ja ću se postarati za ovog takozvanog heroja.
- Kako želite...
- Džone!- uzviknuo mu je ali, nije ga čuo. Džon je odavno ušao u ledeni svet. Nije se osvrtao.
Bič je počeo da šara po telu. Kao zmija koja svakim ujedom ubrizgava sve veću količinu otrova. Veštica nije marila za jauke bespomoćnog čoveka. Rešila je da ga muči do smrti. A on se borio da izdrži. Jauci su odzvanjali ledenom halom. Prestala je. Bacila je bič na zemlju. A onda mu je prišla i pogledala ga njenim očima. Nasmejala mu se u lice i izvadila nož, koji je bio zadenut o pojas. Oštrica kao da je jedva čekala da se zarije u Majklovo telo. A onda, ubola ga je ispod srca. Borio se... Ali, nije mogao više. Zatvorio je oči. Ona je zatim izvadila nož i okrenula se smejući se glasno. Odlozila je ka vratima, dok su štikle lupkale po površini leda. Stalno je kvrckalo...

Opet se probudio i naglo otvorio oči. Udahnuo je. Pa izdahnuo... Pogledao je levo, pa desno. Pa u Nika. On i Kalin su spavali čvrstim snom, jer noć beše topla i bez daška vetra. Majkl je zatim pogledao u knjigu. Svetlela je. Vratio ju je u torbu. A onda je pogledao u praznu prirodu i drveće oko sebe. Kakav košmar! Nije mogao da veruje šta je sanjao. Da li se to stvarno desilo? Ili će se desiti? Znao je da je sadašnost teža nego što je pretpostavljao. Opet je naslonio glavu na točak i zaspao. Zatvorio je lagano oči... Leptir je zalutao. Izgubio se. Prolazio je pored njih i lepršao tim malenim krilima. Pokušavao je da nađe put. Sporo je napredovao. Ali, nije gubio nadu. Leptir crveno- crnih krila...