Jedva je disao. Poluotvorenih očiju, iznešen je iz ringa, dok su mu u ušima brujali glasovi pijanih i treznih ljudi. Koji nisu bili njegovi prijatelji. Demon je bio u polusnu. Pokušavao je da se oporavi. A malo dalje od njega, još među masom, Majkl se derao na Nika.

- Nisam smeo da ga pustim! Nisam! Čuješ li me?
- Dobro, smiri se. Biće u redu. Jak je to pas, druže.
- Ne, neće biti!
- Hoće! Nemoj da me nerviraš više. Razmišljaj pozitivno.
- Pusti me!- Prekipelo mu je. Bio je pun besa. Odgurnuo je Nika. Nesvesno ga je odgurnuo. Nik je pokušavao da ostane miran. Trčao je za njim.
- Slušaj. Smiri se. Čuješ li? Smiri se. Hajdemo do njih!
- Demon...

- Nemoj da si tužan. Hajdemo!- zgrabio ga je za ruku i počeo da ga vuče. Probijali su se kroz masu i bližili odredištu. Ubrzo su i stigli. Videli su ga kako leži, skoro nepomičan, hvatavši poslednje atome snage.
- Ne, nećeš umreti! Jel ti jasno?- otrgnuo se od Nika. Pojurio je i razredio tu gustu masu ljudi koja je pokušavala da mu pomogne. Kreknuo je pored njega...

- Drži se. Samo se drži!
Stigao ga je i Nik. Primetio je i Matronuksa kako dolazi...
- Baš mi je žao, Majkl. Šteta. Nisam ni ja očekivao da tako strada.
- Samo se sklonite, svi! Vi... Vi ne znate...- pokušavao je da izgovori reči koje su bile tako teške za izgovor.

- Smiri se.- tešio ga je prijatelj, dok je kralj bio pored.
- Vidi, razumem vas oboje. Ako mogu nešto da učinim...
- Nema potrebe, idite samo svojim poslom, a Majkla pustite malo na miru.- savetovao ga je Nik.- turnir se nastavlja. Kada se smirimo, doćemo da pogledamo do kraja.
- U redu.- otišao je ostavivši ih same u bolu.
Nik je gledao prijatelja u bolu, baš kao i što je on njega prethodni dan. Ali znao je da to ne sme da ga spreči u njegovoj sudbini. Kad bi samo mogao da mu pomogne... Setio se.

- Majkl, izvoli ovu zelenu bobicu. Valjda sam uzeo onu pravu. Daj Demonu.- rekao je pružavši malu bobicu, koja je sijala na Suncu. Majkl ju je uzeo. Dao ju je Demonu.- Hajdemo sada. Biće on u redu.
Bez reči, Majkl je odgledao ceo turnir do kraja, koji se brzo završio. Čekao je da vidi šta će biti sa njegovim pratiocem. Kako se samo obradovao kada je čuo lavež iza njegovih leđa. Neopisiva radost ga je obuzela, kao i Demona i Nika, dok su se ljudi vraćali domovima. Matronuks im je prišao i pozdravio se.

- Izvinjavamo se zbog ove situacije koja nas je zadesila. Razumite nas. Pričao je Nik u njihovo ime.
- Nije problem, Takođe se nadam da ste uživali u ovome.
- Jesmo, ne brinite.
- Pretpostavljam da sada idete na putovanje.
-Tako je, moramo što pre krenuti.
- Visosti...- nadovezao se Majkl.- pripazite Demona, odvedite je do Mindre, neka se oporavi još malo. Dok se ne vratimo...

- Naravno, vrlo rado.
Dok su se opraštali, Majkl je osetio hladnjikavo podnevno Sunce na svom obrazu. Bilo je sunčano, ali su hladni vetrovi severa nekako dospeli do njihovih krajeva. Pomazio je Demona, a zatim pustio da ga odvedu kraljevi ljudi, držeći ga za ogrlicu. I dok se narod vraćao kućama, Nik je pozvao Velikog.

- Heeej, Veliki! Možemo sada poći!
Istog trena, zmaj se stvorio ispred njih, u svojoj veličanstvenoj snazi i izgledu. Dunuo je vatru, koja se protezala visoko u nebo. Bio je spreman. To se moglo videti jer je nesrtrpljivo mahao krilima i nogama. Rep mu takođe nije bio miran.
- Ok, putnici, gde sada idemo?- upitao je hrapavim glasom.
- Do Patuljaka. Kalin nas očekuje.- kao iz topa je odgovorio Nik.
- Vrlo dobro. Penjite se...- zatim je legao i kada su se popeli i čvrsto uhvatili, pre nego što je poleteo, video je sa njima Otira koji je ponovo sleteo na Nikovo rame.
- Haha, baš nas voli...- rekao je Nik. Zatim ga je pustio da preuzme vođstvo.
- Možeš krenuti sada.
- Dobro. Polećemo onda.- rekavši to svojim hrapavim glasom, zmaj je poleteo, i nije obraćao pažnju na vetar. On mu nimalo nije smetao. Vinuli su se u visine. Zmajeva rika promolila se nebom. Krenuli su do Kalina i Patuljaka. Ti maleni stvorovi su bili suviše slabi da se odbrane od tiranina poput Veštice.

Leteo je, pomerajući svoja ogromna krila. Sekao je vazduh tom ogromnom testerom od dvadeset i pet metara. Disao je lagano, dok su oni mogli osetiti otkucaje njegovog srca, iako je ono bilo sakriveno negde u planini. Crno Oko. Crni dijamant. Nebo je bilo puno raznolikih oblaka, koji su plavu boju činili svetlijom. Majkl se držao za Nika, koji je čvrsto prigrlio vrat Velikog.

- Držite se hrabri mravi. Dug je put pred nama. I neću dozvoliti da me jedna ptica pobedi!- istovremeno se hrabrio i bunio. Sunce se beše malo uplašilo. Zašlo je među planine.
- Koliko će nam trebati do Kalina?- bio je nestrpljiv Majkl.
- Stićemo pre zalaska Sunca. Ne brini.
- Pre zalaska?
- Pa letimo na zmaju Majkl.
- A da.
Izgleda da ti je Sunce udarilo u glavu...
- Čini ti se, haha...

- Ne znam...- nasmešio se Nik, dok je Veliki Crni prestigao Otira.
- Hah, zar je ona mala ptičica mislila da može mene da pobedi?
Smeh se orio nebom. Uživali su, iako su znali da ih kod Kalina očekuje drugačija atmosfera. Prošli su Dreznu, a u daljini su mogli videti i reku Dum.
- Stvarno je prelepo.
- Vidi sve te brzake.
- Vidi se da još ne znate sve legende o ovom ostrvu.- spremno je dočekao zmaj.
- Kakve legende?

- Svi na ostrvu znaju, mladi borče, da se u ovoj reci kriju strašne stvari. Zapravo, reka se sastoji od dva dela. U prvoj polovini reke, koja se razdvaja od drugog zbog brane koju su napravili dabrovi, nalaze se divovski gmazovi, krokodili, zmajevi, kako god hoćete da nazovete ta užasna bića. Mogao sam da ih vidim izbliza. Njihove čeljusti su snažne, a u usta bi mogli da smeste i ljubičastog pantera da hoće da ga pojedu. A ne biste voleli da ga sretnete.

- A u drugoj polovini?- Majklu se zavezao jezik od ovog saznanja.
- U drugoj polovini, mladi viteže, voda nije čista kao u prvoj. Zapravo, zaprljana je sa čarima Mračnih.
- Mračnih?
- Da momče. Postopolis je začarao reku. Možete preći reku, ali pripremite se za užasne bolove. Rizikujete smrt.
- Strašno. Ali zbog čega? Šta se nalazi u toj vodi?

Veliki Crni je zastao na tren. Grkljan se smirio. Vrat se nije pomerao. Te crvene oči su se ukopale u mestu. Držao je pravac, dok je soko leteo pored njih. Zmaj je naspram njega izgledao kao ogromna leteća tvrđava.
- Veliki?- trgnuo ga je iz zamišljenosti Nik.
- Ah, izvinite. Gde smo stali? Ah da... Znate, krv Mračnog gospodara je jedinstvena. Ona nije obična. U njoj se krije kiselina koja može biti jako smrtonosna.
- Kao sumpor...

- Jedno znam, a to je da sigurno svako ko se prevari i uđe u reku, biće živ sahranjen. Žao mi je što ste morali da čujete to na ovakav način.- pravdao se Veliki. Nije mu bilo lako. Majkl i Nik su ostali bez reči. Da li je moguće da ovakva reka, naizgled mirna, može biti tako smrtonosna. A moglo se videti da na površini krije neviđenu lepotu. Ali, ispod površine se krio pravi užas... Leteli su ćuteći.
- Pogledajte drveće. zar nije predivno? Sve ovo će nestati, zalediće se ako ne uspemo sprečiti Ledenu Damu.- na trenutak je pogledao ka prelepim krošnjama drveća. Zaista prelep pogled. Otir ih je napustio skrenuvši istočno. Oni su nastavili ka severu.
- Sigurno smo na pravom putu?
- Ne brini, Zlatni Jahaču. posle ovoliko sati letenja zaslužili smo da nađemo te Patuljke. Mada su mi još uvek mrski...

- Zašto si im naneo toliko zlo? zašto ih toliko mrziš?
- Ne bih o tome. Izvini Nik. Mogu samo reći da nisam bio baš sasvim svoj tada i kajem se. Ali mi ne gine sukob kada se spustim na njihovo tlo.
- Nadam se da će Kalin razumeti.
- I ja se nadam.

Sunce je najavilo toplo poslepodne. Ali osetili su da su blizu, pošto se topla klima počela mešati sa hladnom klimom severo-zapada. Da su se uputili ka Veštici, bilo bi još hladnije. Ubrzo nakon više sati i smeha i letenja, mogli su da vide dom malenih kopača.

- Držite se putnici.- rekao je obrušavajući se ka zamku. Držali su se čvrsto sve dok im nije rekao da mogu daq siđu. Urliknuo je i dunuo vatru. Stražari su se uzbudili. A oni su stajali ispred zida koji im je bio do glave i koji je držao čvrsto vrata satkana od zlata i kamena. Taj sklop kamenih blokova je bio čudesno poređan. Zmaj je urlikao. Sreća da ga veštica nije čula. Mogao je da pregazi vrata i zid jednim korakom... Nakon nekog vremena, vrata su se otvorila. Bili su to Kalin i kralj. Kalin je držao sekiru u ruci.

- Ovo je Kalin.- rekao je Nik Majklu pokazavši na niskog čoveka duge brade, i u bronzanom okopu. Erabor je bio u svom uobičajenom zlatnom okopu. Srebrna kruna se počela sjajiti na Suncu.
- Dobrodošli. Ali zašto ste doveli tu zver? Našeg neprijatelja?- upitao je ljutito Erabor.
- Sada nam je prijatelj.

Veliki je drmusao glavurdu. Nozdrve su mu se širile i skupljale kao da je udisao i izdisao sav kiseonik u vazduhu.
- Mah, znao sam da će biti ovako nešto.
- Smiri se.
- Ma sad ću ih spaliti!- ljutio se Veliki i spremao se da iz vatrene žlezded izbaci kuglu koja će sve zidove porušiti.
- Smiri se, hoćeš li?- vikao je Nik.
Nekako je uspeo da smiri tu grdosiju.
- Dobro pokušaću.

- I mi se izvinjavamo u ime našeg naroda.- uzeo je reč patuljački kralj.- bar privremeno. Ali znam svoj narod. Ostaćemo sumnjičavi.
- Vidim da si pročitao pismo, prijatelju.

- Jesam i kao što vidiš, došao sam čim sam mogao. Nema vremena za gubljenje.
- Još uvek vlada prava ludnica ovde.- reče Kalin.- nije ni čudo kada nam se bliži najveći rat do sada. Sigurno je prošlo dve hiljade godina.
- Pomoći ćemo vam. I veliki će biti od koristi.

- Šta?- grdosija se opet bunila.
- E vala hoćeš...
- Hmmm...
- Dao si reč.
- Dobro, dobro... Sa vama sam. ionako su me godine već sustigle.
- Tako je bolje.- smejao se Nik.
- Hvala vam. Potrudićemo se da vas dobro ugostimo ovih dana.- rekao je Erabor.
- Nik, tvoj drug je bez oružja.
- A smatra sebe vitezom, haha.- pakosno je izgovorio Nik škiljeći gledajući u Majkla.
- Nik...
- Opusti se, zezam se. Smislićemo već nešto.
- Mač...
- Mač? Kakav mač?- upitao je Majkl.
- Mač gospodara vatre. Sa njim ćeš biti nepobediv i promeniti sudbinu ove zemlje. Kalin je svu nadu polagao u taj mač. ali, dobro je sakriven. A čuva ga i Depertida. Ta aždaja nikom nije dala da priđe vodama Kalamahara.

- Zvuči zanimljivo.
- Ali nosi i određenu dozu rizika.
- Zašto?
- Moraš biti dovoljno jak i u srcu i u duši. Inače nećeš moći da podneseš pritisak večne vatre. Može te ubiti Majkl.- pričao mu je Kalin, dok je kod kralja izazvao strepnju.
- Siguran sam da će uspeti.
- Nadajmo se. Ako uspe, promeniće tok rata. Niko mu neće moći stati na put.

- Spreman sam. Najviše želim da se vratimo kući...- emotivno je rekao. Majkl je bio spreman da podnese najveću žrtvu dosad. Bio je spreman da stavi svoj život na kocku. Ostali su ga slušali sa razumevanjem.
- Hoćemo li? Ali zmaj ostaje napolju.
- Znao sam.
- Šta je Veliki? Barem ćeš čuvati stražu.
- Dobrom dobro.- brundao je. Vrata su se ubrzo zatvorila, a oni su stajali na pločniku. Gledali su ka dubinama zemlje.

- Za ime sveta!
- Samo polako i pažljivo gazite ove stepenike koji su pred vama.- opominjao ih je Kalin. Pratili su ih. Dok su silazili, posmatrali su kućice koje su bile ili na steni, ili u vidu rupe, koju su prekrivala mala vrata. Kako su silazili, stepenici su postajali širi, a hodnici veći. Gledali su kako se maleni narod komeša i trči užurbanim korakom. Nije bilo poslova. Samo priprema za Sudnji dan. Toplota iz Zemlje je konstantno udarala u njihova lica, ruke i noge. Nisu mogli da se naviknu ni na vazduh.

- Naviknuće te se. Znam da je nezgodno ovde disati ali posdle par dana siguran sam da će te se prilagoditi.
- Uh, stvarno je vruće!- žalio se Nik.
- Tako je ovde svaki dan, ali sad mi se čini kao da je vrelije. Svi su nekako u žurbi i nikako ne mogu da se priberu.
Pored njih su protrčali dvojica ratnika noseći u rukama štitove i šlemove. Nisu se obazirali. Žurili su da odnesu u oružarnicu.
- Ovde je baš vanredno stanje.
- Rekao sam vam. Ali, brzo ćemo biti spremni. Još ako Majkl nađe mač, sigurno ćemo uspeti...- rekao je malo tiše nego obično Kalin. I on se borio sa vatrenim žarom koji mu je svakog časa ulazio u nozdrve i punio grlo.
- A zašto smo ovde?- odrešio se Majkl.
- Sačekaj dok dođemo u moj dom.- Erabor ga je smirivao, jer je video da je više nego očigledno da je nervozan i nestrpljiv.

Najzad, kada su se napokon okupili svi kod trona kralja Patuljaka, Kalin je zatvorio vrata.
- Majkl, Nik, približava se velika opasnost. Ne znam da li smo dovoljno jaki, bojim se za naš narod.
- Nemojte tako pričati, uspećete.- hrabrio ga je Nik, ali bespomoćno.
- Nik, ne znaš našu situaciju. Bojim se da nećemo izdržati. Možda je već krenula. Ne sigurno je krenula. Tvoj prijatelj mora naći mač.

- Krećem odmah!- uhvatio je zalet, ali ga je kralj zaustavio jednom rečju.
- Stani! Kalinu će biti drago da ti se pridruži...
- Ali... Ko će braniti naš dom?- bunio se bradati čovečuljak.
- Nik i ja ćemo ostati da sve organizujemo.
- Ali...
- Kreni, nemoj se osvrtati samo kreni!- zapovednički je naredio vladar kopača.
Majkl i Kalin su potrčali i žurno krenuli ka površini. Nisu se okretali. Udisali su vazduh pomešan sa pepelom i osećali da im gore pluća. Ali nisu zastajali...
- Nik, uzdam se u tebe... Ti si naša jedina nada. Hajdemo da vidimo kako napreduju pripreme.
- U redu...

A na površini su Majkl i Kalin već stajali na tlu ispred doma rudara. Zmaj je brundao.
- Već ste se vratili?
- Moramo da nađemo mač!
- Hmm... Opet legende...
- Samo lezi, moramo se popeti! Idemo do jezera.
- Kako želite, putnici. Moraću da istrpim tog patuljka...
Legao je, a oni su se popeli. Osetili su snagu ledenog vetra kako se približava. Zmaj se počeo da maše krilima i ubrzo su se našli među oblacima.

Majkl i Kalin su se čvrsto držali za koštane pločice na tom gmizavcu. Leteli su i žurili ka jezeru. Spuštalo se veče. A kod doma patuljaka je vladala velika užurbanost. Nik je bio na kuli pored vrata sa kraljem.
- Vidiš? Ovi zidovi sigurno neće izdržati.
- Moramo verovati.
- Možda si u pravu. Mogao bih da je iznenadim.
- Na šta ciljate?- bio je sve više radoznao.
- Vidi dole...

Nik je pogledao. Katapult sa kuglom od kanapa i sena. A iza njega su dolazili i ostali.
- Gde će sve to?
- Na kapiju, momče... Na kapiju. Ima da istopim sva njihova nadanja.- brada se samouvereno pomerala.
- Vrlo pametno...
A nad šumama koje su najavljivale jezersku vegetaciju, nadvila se senka. Zmaj je leteo samouvereno, hrabro i hladnokrvno. Te crvene oči su sijale u mraku, dok su uživali u hladnjikavom noćnom vazduhu. Pred jutro će stići na odredište. A dotle će da uživaju u miru. Sati su prolazili...