Trčao je munjevito gazeći svaku travu koja je izrasla na tom šumskom tlu. Trčao je zakrvavljenih očiju i tela bledog kao sneg. Trčao je, sa samo jednim ciljem. Da stigne do Lokopusa, mračnog dvora.

Da obavesti gospodara da su živi nemoćni da se odupru mrtvima. Došlo jer njihovo vreme. Tlo je osetilo njegove dve ruke i noge, koje su se smenjivale dok je hvatao zamah i odbacivao se sa tla. Jurio je, dok su mu bale padale niz bradu i slivale se usporeno ka suvoj, šumskoj zemlji. Noć je uveliko bila pokazala svoje lice. Mesec je posmatrao zvezde koje su se sve više pa-lile na nebeskom svodu. A skaut je trčao. Bio je zaista stvorenje od kojeg bi se čovek slabog srca uplašio i pobegao. Kanibal.

Navikao na sveže ljudsko meso. Dlakav poput majmuna. Bled. Željan krvi i kostiju. Hteo je da zgrabi ljudsko biće ali se predomislio. Ima dosta dana. Ima prilike. I on je bio jedan od Besmrtnika. Nije mogao da dočeka rat između ljudi i mračnih. Ali kao svaki Mrtvac, bojao se Veštice. Tog ledenog ubice željnog osvete. Skaut je nestao u tami šumarka i otisnuo se na glavnu, široku stazu koja je vodila ka Lokopusu. Nestao je u noći…

Za to vreme, Majkl je pokušavao da zaspi na mekanom jastuku i pod tankim dvorskim jorga-nom. Demon je ovog puta dremao na podu. Majkl je gledao u plafon pun cigala, dok mu je svetlost sveće sa stola obasjavala lice. U glavi mu se vodila strašna borba. Da li će uspeti? Da li će preživeti? Sa koliko dubokim ranama?

I pre svega, koliko će moći da gleda u Mindrine oči kada budu zasijale od suza kada ga bude ugledala? Ležao je, dok je tišina noći, koja je krila tragove toplote i hladnoće, i poneku zvezdu koja malo jače sija od ostalih. Ćutao je. Sve jače je osećao da mu navire adrenalin. Zbog sutrašnje borbe koju je tako željno iščekivao. Da zamahuje mačem dok mu kliče masa ljudi, željni borbe. Da daje sve od sebe. Izboriće se. Ne-će pokleknuti. Izboriće se. Stotinu slika mu se u tom trenutku vrtelo u glavi. Ne, ni-je mogao zaspati. Previše je napet. I ta Mindra.

Dženet mu je u srcu a on pomišlja na princezu, kako da dodirne njene usne. Ne, nije to mogao da zamisli. Izgledalo mu je previše teško. Dok je razmišljao, polako je tonuo u san. Jer, možda će se turnir nastaviti ranije. Ali, morao je bar na trenutak sklopiti oči. Ubrzo je zaspao… A ispred Ledenog Zamka su se skupljali plaćenici, ledena bića, sve što je Veštica mogla da potplati i opremi za konačni obračun.

Borbu za vlast nad toplijim delom Zmajeve Doline. Gledala je sa svog balkona, dok joj je ledeni vetar dirao kosu nevi-dljivim prstima. I smejala se njenim pakosnim glasom. Glasom koji bi normalnom čoveku ledio krv u venama za tren oka.

Jutro se polako približavalo, a plamenovi baklji su se mešali sa ljubičastom bojom neba. Uskoro će krenuti u pohod. Za par dana. Dok se sve snage skupe. Među žamorom bića, promolio se njen glas sa viso-ke ledene terase.

Gledavši ih svojim ledenim očima, izustustila je hrapav, ženski glas:
- Uskoro, vrlo uskoro će se svet ljudi, Patuljaka i mrtvih pasti u naše ruke. Svet zaslužuje samo ledene okove. Ledene noći i ledene dane. Polaskana sam što ste počeli da pristižete u velikom broju. Nemojte se plašiti ovih ledenih bića. Oni su vaši prijatelji. Svi ostali toplokrvni i poluživi stvorovi vaši su neprijatelji. Uskoro će zavladati Ledeno doba na Zmajevoj dolini. Ništa nas neće zaustaviti.- dok je pričala, Džon je usporenim korakom došao do nje i samo je čuo taj žamor koji se javljao od strane nemilosrdnih stvorenja.

Naslonio je ruke na ledenu ogradu i disao usporeno dok je ledeni dah izlazio na njegova usta. Veštica se osvrnula na kratko i pogledala u njega. Mogao je primetiti kako ga gleda. Hladan pogled i još hladniji osmeh. A onda se okrenula sa namerom da završi svoj govor pred početak bitke. Ali ne još.

Znala je da joj treba mnogo više od trenutnog broja vojnika. Čekala je da se prikupe svi…- Svi vi koji ste odlučili da se borite za mene, vašu kraljicu, dobićete ogromne nagrade. Obećavam vam. Brdo zlatnika će padati na vaše glave, gomile dijamanata i bisera. Obećavam vam. A sada, jeste li uz mene?- razderala se, dok je masa odobravala to pitanje, baklje su se rasplamsale, a urlici stvorenja i ljudi su se odazvali čak do kraljevstva Patuljaka. Gledala je kako bruji tamo dole, na jutarnjoj zemlji, koja je bila popunjena mrvicama leda. Smejala se i uživala u tom prizoru. A njen sluga je bio pored nje i počeo je da se smeje, sa nesvesnim osmehom u jutarnjoj hladnnjikavoj zori. I nesvesno je uživao. Naslađivao se njenim glasom i željom za pobedom. A na vrhu tog ledom skovanog zamka, Veštičin zmaj se držao kandžama i raširivši krila, glasno urliknuo.

Urlik je potrajao taman toliko da se stražar kod doma Patuljaka trgne iz sna i sleđeno sluša par trenutaka. A zatim je drhtavši od straha, pojurio do kralja, vičući i budeći usput sve stanovnike:
- Veštica! Rat ubrzo počinje! Uzbuna… Rat je pred nama…- trčao je tako sav zadi-han, žureći do kralja dok mu je srce ubrzano lupalo. Užurbano je prošao i pored Kalina, koji se sasvim slučajno zadesio pored njega. I on je u strahu promrmljao:
- Dakle, počelo je… Neka nas Gospodar vatre sačuva…

Jutro je prikazalo svoj lik čak do dugačkog venca, do planinskog rudnika, gde je spavao Gnobul u svom šatoru. Nos mu se pomerao, zbog malih napasti. Muve mu nisu davale mira. Ali, ipak pokušavao je uhvatiti svaki trenutak sna, dok mu je telo pomalo drhtalo od hladnoće. Unutar šatora, kojeg je napravio od debelih grana koje našao na šumskom tlu, pre pedeset godina, i kože šumskih divljači koje je ulovio i zatim ih odrao, dok mu je meso poslužilo da preživi to letnje popodne. Zakucao je grane, prethodno napravivši šiljke, i zatim krov.

Naslonio je kožu od te male i krupne divljači, srna, jelena i zečeva. Šator mu je izdržao i više nego što je zamišljao. Pokušavao je da uhvati san, dok su se izvan pomerale krošnje drveća i sa vremena na vreme čulo zavijanje vukova i cvrkut ptica, koje su namaravale najaviti još jedan tropsko-hladni dan u podnožju planine Drezna.

Okretao se neprestano, mrmljajući nešto u snu. Nije čuo zamahe i zvuke debele kože sa dugačkih crnih krila. Nije primećivao da mu se krzna sve više pomeraju od vetra koji je stva-rao taj snažni Veliki Crni. Crni zmaj je leteo, lomivši oblake na dve dela. Te tanke bele mrlje na nebu mu nisu predstavljale problem.

A Nik se držao čvrsto za nje-gov vrat, dok mu se zlatni oklop presijavao na tek probuđenom Suncu, koje je bilo previše lenjo da bi u potpunosti bacalo svoje zrake na polusmrznutu travnatu po-vršinu. Nik je uživao u tom čudesnom letu na velikom crnom legendarnom zmaju. Najjačem zmaju. Zmaj je urliknuvši, počeo naglo da se spušta prema rudniku.

- Drži se, Zlatni Viteže, blizu smo!
- Eno ga, sakrio se u šatoru!- pričao je glasno od uzbuđenja Nik.
Spustili su se. Zmaj je pustio krik. Od siline njegovog glasa, Gnobul se trgao u upla-šio. Uzeo je koplje koje je bilo naslonjeno na jedan od stubova držača. i dok su mu glave besno siktale i okretale se, izašao napolje.
- Ko se usuđuje da me budi?!- zanemeo je na trenutak dok je gledao kako Nik, Zlatni Vitez silazi sa velikog Crnog zmaja. Legendarni jahač. Bio je to neverovatan prizor za njega. Troglavi čuvar nije znao šta da kaže. Zanemeo je, ali se brzo povratio.- Nik? Gospodaru?

Nik mu je samo prišao, dok mu se zlatni oklop presijavao na Suncu…
- Jesi iznenađen što nas vidiš?
- Nik, da li si stvarno ti?- na tren je oči usmerio ka zmaju, tražeći odgovor.
- Pogledaj, slugo. Zlatni jahač.
- Zlatni jahač? Znači legenda je istinita?

Gledali su se međusobno. Gnobulu je očito bilo teško da poveruje da je to onaj sredovečni čovek, kojeg je ostavio u životu onog dana. Nik mu je prišavši, pružio ruku i rukovao se sa njim, gledajući ga prijatnim pogledom. Njegov zlatni oklop i šlem za perima na glavi, Gnobulu su davali jasan znak da to nije taj Nik. Ne, to je drugi Nik, jači Nik. Video mu je snagu i hrabrost koje dosad nije imao. Spreman je za velika dela. Da donese prevagu u ovom ratu.

- Kako mi je drago što vas vidim. Posebno tebe, Nik.-  glave su mu se smešile. Zmaj je gledao svojim krupnim crvenim očima.
- Legenda je istinita. Nik je jedan od spasilaca. Ali, ne verujem da će uspeti sam. Moramo pronaći i ostale. Zlatni Jahač ne može bez svojih prijatelja. Veštica i mračni gospodar su jači od svih nas. Gnobul je klimao glavom.
- Da, tako je. Ja bih voleo kasnije da vam se pridružim. Vidite da još nisam uneo meso u organizam. A to me čini stvarno nervoznim.

Tri senke su se pomerale na zemlji od njihovog kratkog smeha, dok se Sunce sve više propinjalo.
- Drago mi je što sam te video nakon svih ovih dana. Koliko je prošlo. Već sam po-mislio da si poginuo u rudnicima. Prokleti da su.- prekinuo je smejanje čuvar i sažaljivo gledao u Nika.

- Ne brini. I meni je drago. Sada je sve prošlo i ovde sam. Vidim da si još onaj stari mrgud.
- Tek sam ustao, Nik. Još malo pa ću da lovim ribu. Zaista si se promenio.
- A hteo je da mi ukrade srce…- nadovezao se zmaj, sa malom nevericom u glasu.
- Zaista?- pitao je praveći se da ništa ne zna.
- Da… Ali, pokazao sam mu gde mu je mesto.
- Hahah.- čulo se do reke.
- Sjajno izgledate, baš ste dobra kombinacija.- namignuo je Gnobul Niku.

- Da znaš, i nismo. Malo je težak za putovanje…- šapnuo mu je Nik držeći krišom ruku, pokušavajući da sakrije tajnu.
- Heej, čuo sam to!- ljutito je rekao zmaj, a oni su se ponovo nasmejali.
- Znate, nisam mogao da zamislim dobar početak jutra…
Zmaj je trepnuvši crvenim očima, dunuo malo snažniji dah nego inače. Zamahnuo je krilima i obratio se dvojici veoma čudnih prijatelja:
- Izvinite što vas prekidam, ali trebalo bi da krenemo zlatni viteže. Moramo naći ostale. Bez njih će ovaj rat biti izgubljen.

- Da, u pravu si. Moramo da krenemo. Izvini Gnobule…
- Nema veze, nadam se da ćemo se videti kasnije.- odgovorio je mahnuvši gla-vama. Ali, nije uspeo da sakrije taj čudni žar u očima. U srcu mu se rađala nada da će ih uskoro videti.
- Zbogom i ostaj dobro…- rekao mu je Nik dok se peo na tu veliku koštanu zver.
- Zbogom.

Zmaj se udaljio sa tla, dok je Gnobul gledao sa tim tužnjikavim pogledom. Ubrzo, oni su otišli, a on se uputio ka izvoru. Hodao je tromo, pogrbljeno, pritiskajući snažnim rukama tanko, ali snažno koplje, usput ocrtavajući korake u zemlji. A oni su leteli pored planine, možda i preblizu ogromnih gromada kamenja. Zmaj je gledajući delom u planinu, delom u oblake, upitao svog jahača, koji se čvrsto držao za njegov vrat, sada već pomalo naviknut na let legendarnog bića.
- Viteže, da li znaš gde su ti prijatelji? Jer Ledena Dama neće čekati da se vi skupite.

Sigurno će napasti prvom prilikom. Moramo požuriti.
- Nisam siguran. Znam da je šumski čarobnjak spominjao da moramo posetiti kralja Matronuksa.
- Vrlo dobro, onda idemo na severo-zapad. Prolećao sam par puta pored kraljevog zamka. Znam gde je…

- Samo požuri. Nadam se da su dobro.- rekao je Nik, dok su sekli oblake. Ubrzo će i on imati prilike da vidi zamak i kraljevstvo ljudi. Dom grifona. I kralja Matronuksa. Jutro već beše odmaklo, što se dobro videlo po Suncu koje se uz pomoć nevidljivih merdevina polako pelo stepenik po stepenik ka najvišoj nebeskoj tački. A zmaj i ja-hač su ubrzo nestali u daljini. A u kraljevom dvoru dan je počeo rano, još pri lenjim protezanjem jutarnjeg gospodina. Za neke je život još bio u krevetu, a neki su ustali da stignu na pijacu, ili da obave druge poslove. Majkl je još uvek spavao kao i Demon.

Morali su da uhvate svaki časak sna, jer ih je čekalo dugo popodnevno odmeravanje snaga. Majkl je želeo da se dokopa slave, dok Demon još nije znao šta ga čeka iza drvenih zidova. Ipak, Majkl nije mogao dugo spavati. Otvorio je oči, i još uvek pun krmelja u očima, rešio da se spremi što pre. Obavio je sve poslove za pola sata, stalo gledavši ka prozoru u Sunce, da vidi otprilike koliko je sati, da ne bi zakasnio. Dok je oblačio poslednji deo svoje odeće, neko je pokucao na vrata.
- Napred! Slobodno uđite.

Bio je to kralj. Otškrinuvši vrata rukama na kojima su se već dobro videle znaci kraja koji je blizu, ušao je. Pogledao je Majkla i počeo da ispušta reči, par momenata nakon što je zatvorio vrata.
- Majkl, kako si? Jesi li spreman za danas?
- Jesam, ne brinite. Drago mi je što vas vidim.
- Malo da pružim podršku.-rekao je kroz blagi osmeh.
- Pa da. Nego, šta ste hteli?
- Da ti poželim sreću i da ti kažem da ne moraš da žuriš. Prvo će biti takmičenje strelaca. Ali znaj da vas ima mnogo.
- Znam, baš sam video kada sam tražio opremu. Zaista ima puno ljudi.
- Srećno i daj sve od sebe. Sada moram da idem. Srećno i vidimo se. Požuri, uskoro se nastavlja takmičenje.
- Hoću ne brinite i hvala vam.- rekavši to, nastavio je da se oblači, dok je Matronuks izašao iz sobe i zaputio se sa Mindrom u šumu.

Majkl se oblačio i sa vremena na vreme gledao Demona koji je dahtao i mahao repom. U očima mu se videlo nestrpljenje. Spremili su se i napustili sobu. Knjiga je ostala ispod kreveta, i pomalo sijala ispuštavši čudne zvukove. Bila je živa! Iz nje su dopirali zvukovi koji se nisu mogli objasniti. Kao da se vetar pretvorio u čudovište i počao da pevuši neku kletvu. A u stvari, dozivao je mračnog gospodara. Čuli su se glasovi…

- Maajklll… Vrati me Majkll i odužiću ti see… Hahaha… Mračni gospodar će ustatii.. I svi ćete umretiii!- cijukaći se čulo.- Vatra će se uzdići, Veštica će je zapaliti, ostaćete sami klećući… Hahaha!- odzvanjalo je u sobi, koja je bila izolovana. Da zidovi nisu čuvali tu tajnu, svi bi se razbežali. Jer, kletva se oglašavala demonskim glasovima iz knjige. Nije smela da dođe do mračnog gospodara. A on je u isto vreme čuo te dozivajuće zvukove i hvatao se za glavu. Sedeći na svom tronu, ukrašenim lobanjama, urlikao je svojim snažnim glasom:

- Aaah! Moja knjiga! Gde je? Konačno se oglasila...- ustao je i na kratko se naslonio na prozor koji je pružao predivan pogled na Mesec.- Uskoro… Vrlo uskoro. Ja ću te imati. A onda ni Veštica neće moći da mi stane na put. Niko!- odzvanjalo je u daljini dok je stezao pesnicu. Da, mogao je to. Mogao je da gleda svetlost Sunca, jer on je bio prvi. Ostali su bili sakriveni u tami, a on je uživao u lepoti sunčevih zraka koji mu nisu ništa mogli. Knjiga mu je trebala da bi se uzdigao iznad svih. Svih koji mu se suprostave. Sa njom će vladati svim životom! Otvorio je svoja velika usta i uz pomoć oštrih očnjaka prozborio par jakih reči:
-Gde je moj skaut? Gde je?
- Evo me gospodaru.- rekao je skaut sav zadihan i umoran, šepureći se na svojim nogama i rukama. Klimao je glavom i kezio se ponizno.

- Pričaj slugo, koje mi vesti nosiš i kraljevstva ljudi?
- Vrlo dobre gospodaru… Ljudi su slabi, neće izdržati dugo… Došlo je naše vreme.
- Lepo… Znači njihova odbrana je beskorisna?
- Da…
- Dobro. Uskoro, počinje rat, a naša rasa će se izboriti za zasluženo mesto u unive-rzumu. Boginja krvi će ustati. Idi, saznaj još neke informacije, a ja ću ostati da pripremim vojsku. Čeka nas borba u kojoj ćemo pobediti. A tačno znam ko će nam doneti knjigu.

A kad je donese, pašće i Ledena Dama! Idi sada!
- Razumem…
- Čekaj!- zaustavio ga je i dodirnuo rukom po glavi. Preneo je svoju snagu na poda-nika tame. A on je osetio tu snagu i mogućnost da još jednom trči dugo slobodno po danu. Za par trenutaka se munjevito zajurio do ulaznih vrata. Mračni gospodar je ostao u svojim odajama, posmatrajući Sunce koje se sporo kretalo po plavoj površini iznad zemlje…

A u daljini, u zamku koji je već zaživeo punim životom, i počeo disati punim plućima, ljudi su se užurbano kretali ka šumi, jer beše se približavalo poslepodne i nisu hteli da propuste takmičenje generacija. U zemlji se jasno mogao videti trag cipela, i poneka dlaka sa kose, koja je spala u toj silnoj žurbi. Galama koja je vladala u toj masi užurbanih ljudi, jasno je oslikavala šta se dešava među kraljevim podanicima. Žagor, histerija, euforija. Stražari su samo nemo posmatrali šta se dešava i gledali se međusobno. A Majkl, koji je bio u toj masi, koja se u jednom trenutku gurala kroz vrata i uspela da izađe na istočni ulaz na široku poljanu, gledao je da ne izgubi Demona u svoj toj žurbi.

Pratio je u početku masu, ali se sa Demonom kasnije beše izdvojio i krenuo ka šumi, sa namerom da ne gubeće vreme, što pre stigne na borbe. Osećao se spremnim. Nije se bojao. Kao da je znao da će pobediti. I hteo je da se dokaže. Hteo je da stekne iskustvo koje će mu i te kako koristiti u ovom besmislenom ratu za slobodu i povr-atak kući. Sećao se Amerike, svoje kuće, svoje fotelje kraj kamina. Hteo je da se što pre ovo okonča, ovo bezumlje i rat na skrivenom i nepostojećem ostrvu.

Jer Zmajeva Dolina je bila jedna velika tajna. Trčao je ne pokazujući znake umora, dok ga je Demon gazeći poput njega tanki sloj trave, pratio u stopu. Brzo su bili došli na ceremoniju, koja nije još počela, i bilo je dovoljno vremena da se pripreme. Majkl nije znao da će se prvu borbu boriti protiv Franka, tog nezgodnog mladog čoveka, koji mu je dokazao da može da bude itekako nezgodan. Njegov buzdovan je mogao da zada silne muke Majklovoj slaboj odbrani i kopkalo ga je to što još za razliku od Franka nema iskustva.

Ali, mogao je zamisliti sebe pored njegovog visočanstva i uradio bi sve da to ostvari. Kako su prilazili ogradi, sa strane gde su juče jurišali snažni konjanici, od kojih je svaki sekund zastajao dah, mogli su videti masu kako još uvek zauzima mesto i naslanja se na tanku drvenu ogradu. Samo što nije počelo.

U sebi je Majkl vodio borbu sa samim sobom, pokušavajući da se smiri i da uveri da ništa nije strašno, da će uspeti. Prolazili su pored kralja i Mindre koji su već bili zauzeli mesta na svojim udobnim stolicama i bili spremni za spektakl. Dok je Demon sagnute glave hodao polako dahćući, Majkl ih je na trenutak pogledao i pozdravio ih pogledom i pružanjem ruke, a oni su to odobrili. Žurio je da se opremi, jer nakon kratke borbe strelaca, doći će i njegov čas. Čas da se proslavi.

Dok je užurbano hodao, princeza ga je posmatrala i nije joj bilo jasno otkud Majkl prolazi tuda. Njeno razmišljanje i hvatanje Majklovih pokreta je prekinuo kralj, sa namerom da prikrije Majkla, jer je duboko u duši znao da će on uspeti. Zovnuo je Mindru i počeo priču o tome kako je provela prepodne, da li je uspela uhvatiti san i ona mu je odgovarala, sklonivši pogled i misli od tog hrabrog neznanca.

Majkl je već bio kod mesta sa oružjem i tražio je svoj mač. Demon je legao na travu i nije mu bila namera da ustaje jer je znao da je našao dobro mesto za spavanje. Majkl je napokon našao dobro mesto za spavanje. Legao je i spustio glavu. Kolutao je očima i posmatrao šta se dešava.

A Majkl se opremio i bio je spreman da vidi na čemu je. U daljini je spazio Franka kako mu dolazi smešući se.
- Oho, koga ja to vidim?
- Frank, opet ti?
- Haha, pa da. Opet ja. Baš u pravom trenu da te vidim kako se boriš. Nadam se da ću dočekati da te vidim kao protivnika. Biće zabavno.
- Nadam se da nećeš…
- Haha. A ne brini, neću se boriti punom snagom.- zadirkivao ga je.
- Svejedno ćeš izgubiti.- rekao mu je Majkl ispod oka, praveći grimase.
- Videćemo, haha. Ah, počeli su. Hoćemo li?
- Hajde.- odobrivši Majkl je krenuo za njim da nađu mesto na kome će uživati. Po-čelo je. Drugi dan turnira, počeo je istim zvukom truba kao i jučerašnjeg dana.

Mete su postavljene, a strelci se behu pripremali da daju sve od sebe. Pedeset strelaca, sjajnih i veštih ljudi. Neki samo sa kožnatim prslucima, a neki čak i sa gvozdenim oklopima. Videlo se iz kojih su slojeva došli. Ali, svaki će pružiti maksimum. Čekali su da budu prozvani i da zauzmu mesto malo više od četiri stotine metara od meta. Mete, pune slame, bile su prekrivene tankim platnenim slojem, ofarbanim crnim linijama i dodatim plavim i crvenim krugovima.

Jasno je bilo da su svi jarko želeli da pogode crveni krug. Nestrpljenje je raslo, kako i kod takmičara, tako i kod publike. Kralj je zamišljeno stavio ruku na nogu i naslonio šaku na usta. Trube su se ponovo oglasile i kraljevi ljudi su počeli da prozivaju najbolje strelce u kraljevstvu.

- Ser Longester i Vinko!
Čuvši imena, dva ratnika su se izvukla iz gomile i krenuli na obelezeno mesto. Ser Longester je bio visok čovek, krupniji od Vinka. Na licu su mu se isticale guste obr-ve i brada. Imao je dugu braon kosu koja je bila pomalo talasasta i na temenu mu se nalazila tamno zelena kapica sa crvenim perom. Vinko je bio mladić sa sela, koji je obukao stari očev oklop koji je mu je on poklonio za osamnaesti rođendan.

Već odmalena, otac ga je učio streljavštvu i odlučio je da se okuša na turniru. Isprsio je grudi i hodao uspravno pored tog nepoznatog čoveka koji je već zašao u četrdese-te godine. Njih dvojica su stala na obeležena mesta za gađanje i čekali su znak.

Vinko je pogledao u publiku, a zatim u kralja i duboko udahnuo. Potrudio se da za njega ceo svet stane. Ser Longester je samo pogledao u luk i uzeo strelu. Za par sekundi bio je spreman da gađa. sačekao je Vinka da se i on pripremi. Kada su dvojica strelaca bili spremni, jedan od kraljevih ljudi je glasno počeo da izgovara:
- Spremi se!
Zavladala je tišina, dok su se zastave lepršale na laganom severcu. Publika je utihnula i bila spremna da uživa u napetom početku.
- Pali!

Strele su poletele. Ljudima je bio zastao dah, dok su Vinko i Ser Longester pažljivo gledali te drvene tanke i duge strele, koje su bile ukrašene metalnim šiljcima. Sekle su vazduh i nakon par minuta, zarile su se uz tanak zvuk probijanja slame. Pubilka je odmah skočila na noge i uzvikivala u znak bodrenja. Strela Vinka se zarila u crveni krug, dok njegov protivnik nije imao sreće. Strela mu je završila na cr-noj tankoj liniji koja je granica izmedju crvenog i plavog kruga.

Vinko je pogodio centar!
- Vinko ide dalje!- uzviknuo je kraljev čovek, i dvojica takmičara su se rukovala uz prijateljski pozdrav, dok su, uz huk gomile, krenula ka ostalim takmičarima. Kada su se udaljili, već su mogli da čuju sledeća dva imena:
- Seloković i Ser Draksler!

Oba čoveka behu sa dvora. Čak štaviše, behu među najboljim kraljevskim strelci-ma. Kralj je odmah bio prepoznao imena.
- Mindra, vidi, prozvali su naše ljude.
- Stvarno?
- Da. lično sam ih upoznao pri obilasku vojnika pre par meseci. Oni su zaista geni-jalni.

- Pa, onda ćemo sigurno uživati.- rekla je sa osmehom Mindra. I bila je u pravu. Kada su ta dva snažna i spretna čoveka odapela srele iz lukova, jasno se videlo da će ih centimetri deliti jednu od druge. Centar druge mete je spremno dočekao dve munjevite ubice. Njihova sečiva su bila centimatar međusobno udaljena, dok su se vadile strele sa prve mete.

Masa je uživala. Kao i njihovi prethodnici, rukovali su se, nezaboravivši da otpozdrave kralju. Posle njih su preostali najbolji od najboljih pokazivali svoje umeće. Neki nisu imali sreće, jer su im se strele odbijale od metu, a neki nisu jer su pogađali plavi ili beli krug. Ali ipak je to bila predstava za pamće-nje. Na kraju, posle višečasovnog nadmetanja na red je došlo i finale. Vinko, mla-dić sa sela koji je predstavljao Plavi Mesec se borio protiv, njemu se činilo ogro-mnog, ser Bleka. Ser Blek nije bio iz kraljevske vojske, ali je bio tihi kovač, koji je svakog dana velikodušno kovao oružje, a u slobodno vreme se bavio streljavštom. Vinko ga je posmatrao dok je stajao pored njega. Zaista je imao ogromno telo.

I bio je mišićav. Njegove snažne ruke su sa lakoćom držale napet luk, dok mu se sa ćelave glave slivao znoj zbog jakog tropskog Sunca. Gledao je zelenim očima pravo u metu koja je bila udaljena čitav kilometar i nije bila krupna kao ostale. Baš za finale je i sačuvana. Sitna meta je bila spremna. Vinko se malo uplašio.  Sam pogled na tog krupnog čoveka mu je bio ulivao strah u kosti. Mogao je ga je zdro-bi kada bi ga uhvatio. U jednom trenutku, Ser Blek se okrenuo, uperio je taj hladni pogled u Vinka i upitao ga:
- Jesi li spreman dečko?
- Dda… Da, jesam.- rekao mu je uplašeno. Blek je to primetio.
- Nemoj se plašiti. To što sam krupan ne znači da sam neprijateljaski nastrojen.
- Valjda…
- Srećno.
- Hvala, i vama.

Klimnuvši glavama, okrenuli su se ka metama. Mišići su im se napeli i oni su bili spremni da gađaju. Masa ih je bodrila, ali sada malo slabije, jer je svima trebao predah. Kraljev čovek je po ko zna koji put uzvikuo:
- Spremi se!

Za to vreme, u masi takmičara, stajali su Franko i Majkl jedni pored drugog. Nisu znali da će se oni boriti u prvom meču. Sa uživanjem su posmatrali tok događaja. A u senci drveća, skaut je dahtao. Ali, manje je bio zadovoljan nego prethodnog puta.
- Grruf, prokleti ljudi. Imaju dobre strelce. Moram ovo reći gospodaru. Nadam se da neće biti zabrinut. Mi smo Mračni. A Mračni će pobediti. Da, da… Mračni će po-bediti…- mrmljao je dok su mu se javljale iskre u žućkastim očima zbog malo jačeg Sunca nego inače… Trudio se da ostane što duže, da prikupi snage, jer ipak se be-še umorio od dugog puta i trčanja a opet se mora vraćati nazad…

- Pali!- uzviknuvši, ovo čovek je dao znak, a masa je sa nestrpljenjem iščekivala pobednika. Vinko i Blek su odapeli strele i gledali kako se one probijaju kroz vazduh. Vinko se nadao da će on zauzeti mesto kraj komandanta vojske, jer mu je to bio san, da jednog dana možda i postane glava strelaca. I dočekao je. San mu se ostvario, jer mu je strela pogodila tačno u centar crvenog kruga, dok je Blekova pogodila malo niže od njegove.

Ljudi su ga sa oduševljenjem pozdravljali i bodrili, a i ujedno bio je to kraj višečasovnog trenutka za slavu strelaca. Vinko je bio po-bednik. Čestitao je Bleku i otišao pred kralja. Kleknuo je između dve zastave i spustio glavu. Kralj ga je pogledavši i pruživši mač, izgovorio:

- Ustani Vinko, sada si glavni komandant strelaca. Nadam se da će naša vojska dobiti puno od tebe. Zaista si vešt i spretan.
- Hvala vam visosti.
- Dođi ovamo kod nas. Sada sledi ono najbolje.
Dok se Vinko penjao gore, skidajući krzneni ogrtač sa sebe, masa kao da je jedva dočekala pauzu i čim se oglasila, hteli su dobro da je iskoriste. Većina je ostala, a preostali deo je otišao kućama, koje nisu bile daleko od šumarka. Trebao im je predah. Dok su posmatrali ljude, Franko i Majkl su iskoristili priliku da još malo porazgovaraju.

- U pravu je kralj, Majkl. Sada sledi ono najbolje…
- Da li se bojiš?
- Ne, zašto bih se bojao?
- Pa pogledaj Franko. Srljamo u smrt. Za koji minut ćemo se boriti a ti kažeš da ti je svejedno? Ne razumem.
- Majkl, ako treba da umrem da bi dobio mesto pored kralja dobro. Nije problem. Ali ja se ne borim samo za to. Imam i veći motiv.

- Koji? Da ti prospu creva na zemlju?
- Ne budalo! Borim se za čast! Borim se za slavu! Da li ima veći motiv od tog?
- Nema.
- E pa vidiš?
- Da, razumem te.
- Nego jesi se naspavao?
- Da, zašto?
- Trebaće ti to. Ne možeš u borbu neispavan i nemotivisan. Aha, čuješ li? Sad će početi!- rekao je Franko pokazaujući rukom na trubače koji su se spremali da zauzmu svoja mesta i dunu u snažno u trube, za koje su bile privezane male kra-ljevske zastavice. I publika se beše vratila. Vreme je brzo prošlo, a vetar se smirio. Bilo je to savršeno i mirno popodne.

Majkl je već video borce kako su se gusto skupili iza njih. Neprestano su pričali, delili savete i bodrili se pred nastup. Neki su bili opremljeni samo sa mačem, neki sa kopljem i štitom, neki sa oklopom i šlemom a neki su bili bez. Bili su spremni. Napetost u vazduhu je sve više rasla i osećala se ta nervoza, koja je već stigla i Majkla, a Franko ga je samo pogledao.
- Smiri se i srećno. U ovoj ludnici će ti svakako trebati.

Začuo se zvuk trube. Nakon toga, čovek u finom platnenom odelu i sa pomalo smešnom kapicom na glavi koja je sa strane nosila pero, koraknuvši i noseći dugu hartiju koja se odmotala i spustila do zemlje, uzviknuo:
- Majkl i Franko!
Majkl je pogledao Franka, a on mu je samo dobacio:

- Hah, nisam ni sanjao da ćemo se odmah boriti!
- Srećno.
- I tebi.
Odmah nakon što je čula Majklovo ime, Mindra se trgnula iz zamišljenosti. Ali ve-rovala je da je to drugi Majkl, a ne onaj neznanac u kog se potajno zaljubila. Po-smatrala je kako dvojica prijatelja prave pomalo duge korake ka zastavama. Šlem koji je nosio Majkl, nije dozvolio Mindri da ga primeti.

Dugo je posmatrala tog ne-znanca kako stoji pred njima, ali nije mogla da razgonetne ko je. Majkl i Frenk su stajali pred kraljem i poklonivši se, čuli su kako čovek sa smešnom kapicom pušta glas:
- Majkl, Frenk, pošto ste prvi, dozvolite da u ime njegovog visočanstva saopštim pravila… Dakle, kao što znate vi i ostali se nećete boriti do smrti. Neka svima bude jasno. Nema borbe do smrti. U razgovovoru sa njegovim visočanstvom zaključili smo da bi to predugo trajalo. Umesto toga važe sledeća pravila: jedan od učesnika biće poražen ukoliko uzvikne da se predaje, baci oružje ili ga protivnik savlada. Da li je to jasno vama i svima ostalima?

- Jeste!- uzviknuli su svi ratnici uglas.
- Onda, srećno zauzmite pozicije i čekajte na moj znak.
Udaljili su se od zastava i zauzeli mesta. Gledali su se u oči jednan naspram drugo-ga. Ali, nije tu bilo neprijateljstva. Nije tu bilo ničeg što bi moglo da naruši prijate-ljstvo koje je tako brzo nastalo. Majkl je stezao dršku mača, dok je Franko, smešu-ći se, lagano pomerao buzdovan. Nije mogao da dočeka početak borbe. Disao je polako, smirivajući puls. Hteo je da što duže ostane hladnokrvan. U daljini se za-čuo zvuk:
- Spremi se!

Iz Majklovog šlema izlazio je dah, koji je svojom brzinom odavao tu čudnu i bespotrebnu nervozu kod Amerikanca. Majkl nije mogao da veruje šta radi i gde se nalazi. On učestvuje u pravim viteškim borbama. Učestvuje u ratu zbog jedne proklete knjige. Hiljadu raznih slika i misli su mu se vrzmale u glavi, i kao da nije mogao da bude fokusiran na sadašnjost.

A ona je bila zaista pomalo surova u tom trenutku. Ispred njega je stajao prijatelj koji je hteo da pobedi, sa buzdovanom u ruci. Zveckanje lanaca koji su držali prikovanog tog monstruma, spremnog da ga možda i ubije, odzvanjalo mu je u glavi. Ipak, nekako je uspeo da ostane pribran.
- Počni borbu!
Potrčali su. Začuo se zvuk zveketa oklopa. Začuo se zvuk probijanja zemlje sa metalnim i krznenim čizmama.

Uz borbeni poklič, krenuli su jedan ka drugome, ne osvrćući se na stavove ljudi u publici. Nije ih bilo briga za huk u pozadini, želeli su pobedu po svaku cenu. Znoj koji je prekrivao dršku mača zbog vrelog Sunca, kao da je slepilo kožu i metal. Majkl je ubrzano disao kao Franko. Jurili su, željni pobede.

Franko nije hteo da poštedi prijatelja kojeg je tek nedavno upoznao. Hteo je da ga ponizi. U očima mu se videlo da je željan toga. Da pobedi, ali ponizi. Nadao se da će u tome brzo uspeti. Da će ga brzo savladati. Nakon par trenutaka, dva borca, dva ratnika, dva prijatelja udarili su jedan na drugog. Franko je snažno zamahnuo buzdovanom i ciljao Majklove grudi. Njegov protivnik je istom silinom pote-gao mačem i lanac buzdovana se zapetljao za površinu dugog, zarđalog sečiva.

Na ustima im se mogla videti pena od adrenalina, u očima im se video bes. Kako su samo žarko želeli pobedu. Niko nije slutio da će prva borba imati za posledicu tako brzo zastajanje daha. A u daljini, u prašini koja se digla od sudaranja dva čoveka željna dokazivanja, vodila se borba za nastavak takmičenja. Majkl i Franko su zapetljali oružja i želeli su da po svaku cenu izađu iz tog zastoja. Iznenada, Majkl je nogom šutnuo Franka u stomak i on je osetio taj udarac. Iako je imao oklop, na tr-en je ostao bez daha. Majkl mu je istrgnuo buzdovan iz ruke i bacio ga na zemlju. Zatim je još jednom snažno, iako nije tako želeo, udario prijatelja i on je pao na zemlju. Majkl je uperio mač u njega i ubrzo začuo znak da je pobednik. Publika je tapšala i pozdravljala ga. Ni on sam nije očekivao da će brzo biti završeno. Da će pobediti. Pružio je ruku Franku i pogledao ga u oči, dok ga je podizao iz prašine. I on ga je pogledao. Prijateljski mu je odmah rekao:

- Majkl, svaka čast. Zaslužio si…
Majkl mu se samo nasmejao i krenuli su ka borcima, dok mu je Majkl prebacio ruku na ramena. Šlem mu nije spao. Mindra je još bila opterećena pitanjem ko je taj misteriozni stranac. Kao da se vratila na početak, pre nego što ga je upoznala. To poslepodne je imalo šta da pruži ljudima, kraljevom narodu, njegovim podanicima koji su uživali u borbama.

Zveket mačeva, kopalja i ostalih oružja su im podizali adrenalin. Uživali su sve dok nije počela kiša. Kratkotrajan pljusak, koji je po-čeo nenajavljeno, pretvorio se u noćnu moru. Oblaci su počeli da liju krupne suze. Nakratko, turnir je bio prekinut. Baš kod četvtfinala.

Majkl nije imao problem da savlada ostale protivnike. Sve su to bili dobri borci, ali nijedan nije uspeo da mu pruži dobar otpor. A kod senke drveća, pripadnik Mračnih, dlakavi mesožder, je sve to posmatrao likujući, dok su mu se kapljice vode slivale niz njušku. Osetio je kako mu voda sa neba natapa krzno. Ali rešio je. Izdržaće do kraja. A onda će gospodaru preneti dobre vesti. Prošlo je par sati kada je kiša konačno prestala. Svi su jedva čekali da se borbe nastave. I da se završe pre sumraka. Sunce se već polako počelo spuštati na Zapadu.

Dat je znak za nastavak. Kraljev sluga je pustio glas:
- Narode, izvinite za ovaj prekid i hvala vam na razumevanju. Kraljevski turnir može da se nastavi!
U pozadini se čulo odobravanje mase. A on je nastavio:
- A sada, na redu je četvrtfinale naše dugogodišnje svetkovine. U njemu će se sastati dva izuzetna borca, dvoje ljudi koji su se zaista istakli dosada.

Oni su prvi par, a kasnije ćete videti još tri borbe. Na redu su Kinski i Ser Redžinald!
Dok se jedan deo ljudi borio da zauzmu mesta, drugi su pozdravljali dva čoveka približnih godina, pa i snage. Kinski je bio pomalo mršav, kratke crne kose i guste brade. Kao i Ser Redžinald zašao je u tridesete. U ruci je nosio štit i koplje.

Ser Redžinald je bio malo krupniji čovek na čijem licu su se isticale guste obrve. I imao je sekiru u ruci. Ništa više. Samo sekiru. U očima mu se videla sigurnost. Zauzeli su mesta i gledali se u oči.

Kinski je stezao koplje i razmlišljao o načinu kako da savlada protivnika, jer mu se sve više činilo da je jači, jer je isprva mislio da nije. Prevario se. Ali u korist mu je išlo što su oboje bili bez štita, bez oklopa. Samo su oružje imali u ruci. Nije im smetao hladnjikavi vetar koji je dolazio iz pravca planine.

- Borci, možete se spremiti, kada dam znak, krenite!
Tišina. Jedino se čulo disanje.
-Krenite!
Potrčali su. Ali, nije to bilo obično trčanje ka protivniku. To je bilo mnogo više. Bor-beni poklič je nagoveštavao da će u ovoj borbi ulozi biti mnogo viši nego što je planirano. Sečivo sekire se počelo presijavati zbog zraka Sunca koje je razvačilo oblake.

Tragovi u zemlji su bili sve očitiji. Tišina. Ali ovog puta drugačija. Tišina nakon sudaranja oružja. Ali već nakon par udaraca, videlo se da koplje neće izdr-žati. Koliko god delovalo čvrsto to drvo. Pogledi su im se ukrštali i mogli su jedno drugom da osete disanje koje je dolazilo iz njihovih usta. Pluća su im se širila, dok su pokušavali na sve načine da pobede. Jedan udarac sećiva u drvo. Pa drugi… Pa treći…

Kinski je kleknuo, dok je sa rukama čvrsto držao koplje kojim se branio od silovitih udaraca protivnika. Osećao je snagu tog snažnog čoveka. U ušima su se stvarali čudni zvukovi. Telo mu je posustajalo. A drvo se lomilo. Došao je i taj trenutak.

Čuo se zvuk pucanja drveta. Ubrzo, Kinski je u obe ruke držao po dva kratka komada precizno izrađenog koplja. Dopustio je ljudima u pozadini da se dive i protivniku da se raduje. A onda je ustao i silovito krenuo na Redžinalda. Udarao je tako brzo.

Tako snažno. Ser Redžinald ubrzo nije mogao da zaustavi nalete Kinskog. Kao da mu je taj događaj ulio novo samopouzdanje. I samo je tu-kao… Udarao… Redžinald je osetio kako mu pucaju rebra. Ubrzo mu je stradala ruka. Oba kolena su mu se našla na zemlji.

Dok je krv kapljala iz nosa i slivala se preko puta usana ka zemlji, preklinjao je. Nije mogao više. Njegov duh je bio slomljen. Kinski je odneo pobedu. I nije bila nimalo laka. Bio je sav u znoju, klecale su mu noge. Ali, pobedio je… Masa je klicala, a borac pod zastavom Zelenog Sunca je pravio umorne korake ka malom predahu. Trebaće mu za još bar dve borbe. Me-đu takmičarima je vladao mali strah, jer su videli koliko Kinski zaista može. Videli su sve njegove snage, ali slabosti kao da nije bilo.

Dobro ih je sakrio. Sledeća bor-ba je bila na pomolu. Dva imena su prozvana. Ser Volet i Huzard su već stajali jedan naspram drugog. Prvi je imao krzneni prekrivač koji je trebao da pokuša da ga zaštiti od mača koji je imao njegov rival. U ruci je imao jedan pomali šestoperac. Dat je znak, ali borba se brzo završila. Ser Volet nije bio dovoljno pripremljen i mač je prošao kroz tanko krzno i napravio mu duboku posekotinu od ramena sve do bokova.

Nije mogao više. Predao se. Huzard je prošao sa ne tako očekivanom lakoćom dalje. Ali, nije se radovao zbog Kinskog. Kada su se mimoilazili samo su se pogledali. Huzard je znao da neće lako proći dalje. Moraće da stisne zube… Ostale su još dve borbe, za drugi par u polufinalu kraljevskog turnira. A Majkl je bio zadnji. Čovek je prozvao dva imena iz kraljevske vojske.

Kralj ih je odmah prepoznao.
- Kćeri, opet naši ljudi!
- Stvarno?
- Da…
Glas pored njih je uzviknuo:
- Maksim i Ser Blaski!
Obojica su nosila oklope. Obojica su bili krupni, i obojica su nosili isto oružje. Mačevi su krali svaki zrak tog lenjog Sunca. Rulja je očekivala dugu borbu. I dobila ju je.

Pojurili su jedan ka drugom kao dva razjarena lava. Snažni udarci mačeva su odjekivali u malenoj čistini šumarka. Drveni štitovi kojima su se pokušavali odbra-niti bila su veoma brzo napukla. Nisu izdrzala dugo. Pali su na zemlju rascepani. A ispod šlemova vojnika, krile su se oči koje su bile pocrvenele kao i lice na kome su se nalazile.

Odmah se videlo da su približne snage. Da su približno umorni. Bez prestanka su zamahivali rukama i sručivali sečiva jedan na drugoga. Nijedan od njih nije hteo da popusti. Borba se činila kao da traje satima, ali je Maksim, jedan od boljih i spretnijih pripadnika kraljevske garde, udario pomalo i neočivano svog protivnika nogom u stomak. Ali, nije to bio običan udarac, jer ih je bilo jako puno za vreme njihove duge borbe. Bio je to završni udarac.

Kobni udarac, od kojeg Blaski više nije imao snage da se podigne, bez obzira što je imao oklop na telu, to ga nije spasilo od poraza. Pokušavao je na zemlji sa jednom rukom i mačem u njoj da se odbrani i izbegne poraz, ali ubrzo je ostao bez mača i predao borbu. Maksim je pobedonosno mahao ka publici.

Majkl je sve to posmatrao pomalo mirno, ali se videlo da mu nije svejedno. Kako su to snažni ljudi. Iz usta mu je izletela mrgodna rečenica:
- Prokletstvo! Prelepo… Jebeno prelepo!