Bilo je tiho. Previše tiho. Ni vetar ni Sunce na zalasku. Ništa nije moglo prekinuti tu tišinu. Bio je u polusnu, onesvešćen, pruženih ruku. Knjiga je bila blatnjava, zbog kiše koja je padala i padala. Nije mogla biti suva. Ali bila je živa. Svetlela je. Dozivala je. Ali je zasad niko nije čuo. Blato je prekrilo zlatnog zmaja.

Ali, bilo je Sunca. Ono će ga osušiti. I zlatni zmaj će ponovo zasijati. Ali, još uvek nije bilo to vreme. Osetio je malo golicanje po obrazima i ušima. Demon mu je prišao dok mu se mokra zemlja zavukla u šape i krzno. Prišao mu je spuštenog repa i počeo ga li-zati jezikom.

Dok mu je brada bila još uvek u blatu, otvorio je oči i ugledao svog najboljeg prijatelja. Nasmejao mu se. Pomerivši lagano ruke i skupivši snagu, ustao je. Osećao je užasne bolove u vratu i leđima. Kao da ga je neko isprebijao na smrt. A to je samo od pada. Ipak, ni sam pad nije bio bezazlen.

Teško je teleportirati se. Sa težinom u srcu i plućima, pruživši lagano ruke, pomilovao je tog hrabrog i do smrti odanog psa. Pogledi su im se ukrstili i kao da su se međusobno nadopunjavali energijom.
- Šta je bilo momče? Baš si dobar pas. Hvala ti na svemu. Ispalo je dobro što sam te poveo…

Pas je mahnuvši repom, klimnuo glavom kao da razume. Opipavši da proveri da li je torba tu, Majkl je rekao samo par reči.
- Donesi knjigu momče.
Pas je mahavši repom počeo da sve brže ostavlja tragove šapa u zemlji i zgrabivši knjigu zubima, doneo je nagradu ponosno je pokazujući.
- Bravo momče. Hoćemo li krenuti? Moramo malo da istražimo teren. Vidi gde smo zalutali.

Stavio je knjigu u ranac. Pogledao je tu pustoš oko sebe, gde je bila samo trava i poneki žbun, a iza njega planina visoka kao Mont Everest, počeo je da svojim dubokim čizmama ostavlja tragove i krenuo je prema zapadu. Demon je zalajao i radosno potrčao napred. Pred njima je bio dug put. Pratili su stazu koja je bila sve, samo ne staza, jer beše tu puno šišarki, i još ponekih čudnih biljki, koje su se uvukle u to blato.Puteljak…

Majkl je osetio kako mu se popodnevna hladnoća ublači pod kožu. Još nije osetio da mu jakna dovoljno greje telo. Koračao je  smelo, noseći na sebi znak hrabrosti i smelosti, još od početka ovog putovanja. Kao da je predosetio kada su svi bili zajedno da će mu zatrebati. Uhvatio je rukama drške torbe i počeo uspon na malenom brdu koje im se našlo pred nogama. Oko njih su se njihale grane malenih divljih biljaka od vetra, i na kojima su se nalazile razne šumske bobice i plodovi. Majkl je bio toliko gladan.

Trpeći glad i bolove u stomaku kao i njegov saputnik nije hteo rizikovati, već je nastavio dalje. Popevši se na brdo, i prateći stazu, u daljini su primetili konje. Bili su upregnuti u kola na kojima se nalazio čovek, a iza njega seno. Išao je polako, pazeći da da mu ne stradaju točkovi, na kojima se videla starost drveta. Klinovi koji su ih držali prikovane za šipke kola bili su jako zarđali. Čovek je bio pospan i sit od dugog puta. Majkl mu je prišao i zaustavio ga. Demon je legao na zemlju…

- Dobar dan. Odakle dolazite, ako mogu da pitam?
- Pa, i nije baš dobar. Ova kiša mi je poremetila planove. Znate kako je kretati se po ovakvom blatu. I konji su se umorili. Dosta im je svega. Izvinite, zapričao sam se. Vidim da si se izgubio putniče. Nastavi samo pravo, prati put i ne skreći nigde. Videćeš zamak jedno dva kilometra odavde. Kralj će te dobro ugostiti. Lep ti je pas.

- Pa hvala vam i on je umoran, prijale bi mu sad sveže kosti sigurno.- odgovorio je kroz osmeh.
- I toga će biti, haha. Drago mi je što sam te upoznao.
- I meni gospodine, i hvala vam.
- Nema na čemu.- produžio je dalje naredivši konjima da ubrzaju. Nestao je u daljini nakon par trenutaka. Krenuli su dalje, dok im je Sunce povremeno udaralo u oči, sa namerom da ih otera sa pravog puta. Ali nisu se dali. Nastavili su držeći se pravca.

Ptice su im cvrkutanjem stavljali osmeh na lica i uživali su u tom prekrasnom miru i tišini. Nakon podužeg vremena hoda, ugledali su kule zamka u daljini. Kako su se približavali, sve im se više ukazivao lik ogromnog zamka, sačinjenog od starih blokova stena koji su bili precizno naslagani jedan do drugog, a uzmeđu njih je virila sitna trava. Na ponekom se mogla naći i sitna mahovina, koja je u celosti prekrivala to titansko kamenje. Iza zamka se nalazila obala koju su zapljuskivali talasi Crvenog okeana.

Zamak je imao tri ulaza, južni koji gleda na obalu, severni, koji je gledao na planinu i istočni, koji je bio malen i služio je za slučaj opasnosti i napada. Na severnom ulazu, glavnom i ujedno najvećem i najširem od svih su se nalazila ogromna čelična vrata, koja su se pokretala ogromnim lancima. Kule na ivicama zamka su bile osmatračnice i Majkl je mogao jasno videti stražare koji su sve vreme nadgledali okolinu.

Stražarili su u smenama. Stražar je video Amerikanca kako se približava i razderao se iz sveg glasa:
- Čovek u daljini! Polako se približava!
- Otvorite kapiju na glavnom ulazu!- čulo se sa druge strane. Bio je to komandant straže. Majkl je skrenuo na drugu stranu dok ga je Demon pratio u stopu. Približavajući se, zamak im se činio ogromnim. A unutar njega se nalazilo pregršt građevina, građenih prema specifičnom stilu.

Primakavši se kapiji, video je da se ona polako diže u visinu. Veliki točkovi koji su se ručno okretali, dizali su kapiju tromo, ali sa velikom sigurnošću. Ubrzo, ugledao je kako mu se komandant približava u pratnji dva vojnika.
- Moram vas upitati kojim poslom ste se zaputili u Juvergir?
- Malo smo zalutali. I dok smo hteli da se uzvučemo iz lavirinta izgleda da smo na-basali na ovako lep zamak. Nemamo nikakva posla, zaista.
- Aha. Razumem. A kako vam je ime stranče?
- Majkl Hjuks.
- Ja sam komandant stražara ovog grada. General Sins. Još uvek vam ne mogu verovati. Poćete samnom do kralja Matronuksa. Do dalje odluke.
- Dobro, shvatam…

Jedan od stražara ga je uhvatio za ruke koje je prekrstio i čekavši naredbu mirno je stajao. Komandant je pogledao Majkla, a zatim se obratio stražaru.
- Polazite.

Uhvatili su korak. išli su polako, trudeći se da niko ne zaostane. Ušavši u grad koji je bio okružen ogromnim stenama, čuli su zvuk zatvaranja kapije i sporog okretanja točkova. Demon je bio pored Majkla, spustivši rep. Osećao se nelagodno jer je nanjušio negativnu energiju, ali je znao da im nije dorastao. Koračali su dok su slušali buku gradskih ljudi, buku trgovaca i seljaka. Uši su im bile pune reči, koji ubeđuju ljude da je ovaj proizvod dobar, pa onaj. Ali nisu zastajali. Majkl je gledao građevine koje su se isticale po sitnim crvenkastim ciglama. na svakoj kući se nalazio svileni plašt koji je prekrivaso ulazna vrata.

Neverovatan prizor! Buka nije prestajala. Majkl je gledao muškarce, starce, decu, žene. Primećivala se razlika između bogatih i siromašnih. Bogati su nosili svilu i razne druge tkanine, neke žene su imale i marame na glavi, dok su siromašni bili u starim i pocepanim haljinama. Imao je osećaj da je došao u srednji vek, što je bilo i više nego očigledno po onome što je video.

Glinene ploćice, ćupovi, vaze. Zaista je bilo svega na pijaci na kojoj se zadesio. Mirisi cveća, povrća, voća, parfema, zadavali su silnu glavobolju njegovim nozdrvama. Zaista je uživao, ali nije hteo da stražari primete. Demon je namirisao svežu ribu i hteo je da potrči, ali ga je Majkl na vreme dozvao. Nastao bi haos kada bi taj krupni pas skočio na tezge! U jednom trenu, išavši u stopu sa  stražarima spazio je divno žensko lice koje se smeši.

Njena lepota bila je skrivena ispod pokrivača plave duge svilene haljine ukrašene zlatno-srebrnim vezovima. Spazio je kako su joj se ruke provlačile ispod njega.Kupovala je ne skidajući osmeh sa lica. Još uvek nije znao kako se zove. Očaran tom lepotom, nije primetio kako ga je stražar malo pogurao i uzviknuo da nastavi. Nije mogao da zaboravi njeno lice.

Došli su ispred ulazau glavne odaje zamka. Komandant je naredio vojnicima da se sklone jer su ih držeći sekire, sprečavali da neometano uđu u prostoriju. Peli su se stepenicama i najzad došli do vrata koja su bila širom otvorena.
- Kralj te očekuje.- rekao mu je Sirs naredivši stražaru da ga pusti. Išli su laganim korakom, Ubrzo su ugledali Matronuksa, kako sedeći na tronu, daje znak da priđu bliže. Bio je to čovek kome se na licu videlo da je pohlepan i da je preživeo mnoge bitke. Njegove oči, koje su se vešto krile između obrva, dugog nosa i velike i guste brade, kao da su prikazivale sliku tih borbi na život i smrt.

- Slobodan si Sinse. Možeš se vratiti u kulu i povedi njih sa sobom.
- Kako vi želite, visočanstvo.-odgovorio je i okrenuo se. Otišli su. Majkl je ostao sam sa kraljem.
- Odakle dolaziš putniče, i šta te je povuklo u ove krajeve?
- Moj kralju, zovem se Majkl, a ovo je Demon. Dolazimo iz Stowe-a u Vermontu. Naša zemlja se ne nalazi blizu vas. Mnogo smo daleko. Izgubili smo se…
- Razumem. Vidi se da si dobar čovek. Da li si slučajno video moju kćer?
- Vašu kćer?
- Da… Mindra. Otišla je da kupi haljine. Verujem da si je video u onakvoj gužvi ispred dvora.
- Nisam siguran…

- Nema veze… Osećaj se kao kod svoje kuće. Verujem i da si čuo svakakve priče o meni. Da, tačno je da čuvam blago, ali ono nam treba za neke iznenadne stvari. Vidiš, Majkl, ovih godina, konstantno smo u ratu. Stalno strepimo od mračnih sila, stalno gubim ljude ali sigurno znaš i da je Veštica Vetra opasan protivnik. Nadam se da si upućen u to…
- Da jesam. Ispričao nam je Reks. Meni i prijateljima.
- Prijateljima?
- Da. Ima nas četvoro. Nažalost, nisam se čuo sa njima par dana. Nadam se da su dobro.

- Aha. Vidiš, mi smo jedino kraljevstvo koje je preživelo sve ove ratove i razaranja. Nije nam bilo lako poslednjih godina. Mračni gospodar, bolesti, Veštica… Verujem da bi nam tvoji prijatelji bili od velike pomoći.
- Da, oni su veliki borci…- prekinula ga je devojka koja je ulazila zadihana, u plavoj svilenoj haljini. Odmah ju je prepoznao.

- Oče, da vidiš kakvih lepih stvari ima na tezgama. Šteta što nisi išao samnom. Sigurno bi našao nešto i za sebe.
- Neka hvala, kćeri. Uostalom vidiš kako sam star. Vidi mi se u kostima. Prikovan sam za ovaj tron, za ovu drvenu stolicu, imam osećaj kao da ću umreti ovde.
- Oče, šta to pričaš?

- Pusti svog starog da se odmori na miru. Čuvam snagu za nešto stvarno neophodno.- rekao joj je mrgodno.
Svojim plavim očima je videla svog oca onako kako ga dosad nikad nije videla. Znala je da se borio, znala je da ima ožiljke i na srcu i u telu, da ga snaga izdaje, ali nije htela da prihvati da se predao. Ne, još nije kraj…
- Dobro, oče. A ko je ovaj prelepi stranac?- upitala je okrenuvši pogled ka Majklu. Primetila je nešto i na njemu. Nekakva čudna moć i snaga se krila u tom čoveku. To ju je istovremeno privlačilo i plašilo. Htela je da zna više.

- Ovo je Majkl. Izgubio je lutajući našim šumama. Imao je sreće da ga medvedi nisu napali.
- Drago mi je gospođice.- poklonio joj se.- a za medvede ne brinem. Imao sam ja mog psa da me štiti.
- Vidim da ti je pas dobro građen. Koja je to vrsta? Još nisam video da ovakva vrsta postoji, zaista je prelep.
- On je Nemački ovčar, visosti. Građen specijalno da napada vukove. I da ih pobedi.

- Lepo, sviđa mi se. Možda bi bio dobar za turnir…- premišljao se kralj.
- Kakav turnir?
- Objasniću ti kada dođe vreme, turnir je tek kroz pet dana. Odmori se dotad. Uživaj u našem kraljevstvu. A nadam se da će ti se i prijatelji uskoro pridružiti. Mogu poslati ljude da ih pronađu.
- Bio bih jako srećan da ih ponovo vidim…
- Onda je rešeno. Sutra ću poslati ljude.
- Hvala vam.

- Nema potrebe. A sada idi, izaberi sobu, može ti Mindra u tome pomoći…
- Hvala vam. Bilo mi je zadovoljstvo…
Odjednom, spomenuvši prijatelje, prisetio se Dženet. Gde li je? Šta radi? Kako je? Nije je video par dana. Kako bi sad naslonio svoje usne na njene. Ali, bila je daleko. Daleko od očiju. Daleko od srca. Iz zamišljenosti ga je prekinula Mindra…

- Izvinite, Majkl. Da li biste voleli da vam pokažem sobu?
- Da, naravno, izvinite vi. Zamislio sam se.
- Nije problem.
- Šta će biti sa mojim psom?
- Pobrinućemo se za njega.- rekla mu je nežnim glasom. Borio se protiv srca i glave.
- Hoćemo li?
- Naravno.
- Oče, videćemo se kasnije.
- Dobro, kćeri moja, možeš i ti odmoriti, sigurno je bio naporan dan i za tebe.
- Hoću, ne brini.

Popeli su se na stepenice. Majkl je uživao u lepoti dvorca. Njegova unutrašnjost je stvarala neku čudnu, ali prijatnu atmosferu. Taj mir, koji bio uzrokovan od strane zida i kamenih ploča, na kojima su se nalazile razne slike i sveće, nije ga ostavila ravnodušnim. Pratili su crveni tepih, koji se prostirao po hladnom podu.

Majkl ju je sve vreme posmatrao. Duga, kestenjasta kosa, plave oči, širok osmeh preko usana. Svaki muškarac bi poželeo takvo nešto. Ali, obećao se drugoj. Neće popustiti. Borba između srca i glave mu je bivala sve jača. Trgnuo se. Pomerila je kvaku na širokim, zelenkastim vratima sobe.

- Izvolite, ovo je vaša soba, moja je dve sobe od vaše. Ako vam bilo šta zatreba, zovite me.
- Naravno…
Otišla je, a Majkl se zavalio u krevet, koji je bio tako mekan, da je imao osećaj kao da je na oblacima. Dušek je bio blistavo beo, a cela soba je bila ispunjena slikama vitezova i konjanika.

U uglu se nalazio mali stočić sa ogledalom. Prozor je gledao na obalu koju su zapljuskivali talasi. Stalno mu se motala po glavi ta princeza u plavoj svilenkastoj haljini. Mindra. Kako prelepo ime. Ali, bio je jak. Tamo negde, Dženet ga je čekala. I on nju. Zaspao je dok se noć polako spuštala. Nije bilo potrebe da pali sveću. Odlučio je da uživa u toj prelepoj hladnnjikavoj noći.

Noći punoj zvezda. Mesec je bacao svoju svetlost u sobu, dok je polako zatvarao oči. Pripremao se da sanja nju. Nadao se večeras. Nadaće se svakog dana. da će je zagrliti. I da će joj pružiti sigurnost u ovom hladnom svetu…